19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Švajcarci, konstatovano je već negde, vole referendume. Dovoljno je prikupiti 100.000 potpisa za bilo kakvu inicijativu, i zakon zahteva da se ona celoj zemlji (nešto preko osam miliona stanovnika; oko pet miliona birača) ponudi na glasanje. Prošle godine organizovano je jedanaest referenduma; ove, računajući i tri održana 30. novembra, dvanaest.
Većinu tih izjašnjavanja spoljni svet obično i ne registruje, ali se u poslednje vreme to promenilo. Mnogo ljutnje je u Evropskoj uniji izazvao februarski plebiscit na kome je tesnom većinom izglasano ponovno uvođenje kvota za useljenike iz država članica EU, što je ozbiljno narušilo odnose Berna i Brisela, jer se time faktički anulira međusobni sporazum o slobodi kretanja ljudi, koji Unija smatra svetinjom (primena tih mera inače još čeka). S velikom pažnjom, pa i strepnjom, iščekivan je i ishod tri prošlonedeljna referenduma, na kojima se opet odlučivalo o pitanjima čiji značaj prevazilazi nacionalne granice. Da su nekim slučajem uspeli, posledice koje bi izazvali bile bi dalekosežne. Ali - nisu.
Glasalo se, redom, o predlozima za drastično snižavanje godišnjeg limita za prijem imigranata; ukidanje jedinstvene poreske stope za strance koji su švajcarski rezidenti, a koja snažno favorizuje one najbogatije među njima; te - s međunarodnog stanovišta, najznačajnije - o zlatnoj inicijativi. A njom se predlagalo da Švajcarska u zemlju u doglednom roku vrati sve zlato sada pohranjeno na sigurnim mestima po svetu; da prodaja državnog zlata ubuduće bude zabranjena; te da centralna banka (SNB) u roku od pet godina sadašnji udeo zlata u deviznim rezervama (nešto preko sedam odsto) skoro utrostruči, tako da ono po isteku tog roka čini 20 odsto tih rezervi. Ambicija je, takođe, bila i da se Švajcarska okretanjem zlatu što više distancira od, kako su to u kampanji potencirali zagovornici ovih mera, slabe EU i slabog evra.
Malo je reći da se zbog ovog potonjeg referendumskog pitanja svet prilično uznemirio. Po široko rasprostranjenim procenama koje su svetom kružile pre glasanja, uspeh referendumske inicijative bi izvesno rezultirao novom globalnom zlatnom groznicom, u situaciji kada niz zemalja već neko vreme - s promenljivim uspehom - takođe gleda da što više zlata iz trezora u inostranstvu prebaci u sopstvene, dok ga druge kupuju. Švajcarci su, međutim, poslušali upozorenje guvernera SNB Tomasa Žordana, koji je upozoravao da bi izglasavanje predloženih mera zapravo oslabilo centralnu banku, značajno umanjujući njenu sposobnost vođenja monetarne politike, i potkopavajući njen vitalan deo: meru kojom je donji kurs franka u odnosu na evro 2011. fiksiran kako bi se sprečilo preterano jačanje švajcarske valute u odnosu na evropsku i time zaštitili švajcarski izvoznici. Da se glasa protiv tražile su i sve vodeće partije u zemlji, i inicijativa je na kraju odbijena dvotrećinskom većinom - što je za direktnu posledicu odmah imalo i pad cene zlata na svetskom tržištu.
Ako bi Švajcarci većinom bili za, procenjivano je uoči glasanja, to bi dodatno potkopalo evro, koji se na neki način pretvorio u švajcarsku rezervnu valutu (zbog rastućeg udela koji u švajcarskim deviznim rezervama čine evroobveznice). Da je referendum prošao SNB bi, da bi za pet godina dostigla traženi nivo udela zlata u rezervama, u tom periodu morala da kupi čak 1.500 tona zlata - skoro 50 odsto više od količine kojom sada raspolaže. (Sa 1.040 tona zlata, Švajcarska je po visini zlatnih rezervi sedma na svetu, ali je zato po količini zlata po glavi stanovnika prva; prema podacima iz zapadne štampe, petina njenih zlatnih rezervi trenutno je pohranjena u Banci Engleske, a skoro trećina u Centralnoj banci Kanade). A tih 1.500 tona je, poređenja radi, skoro 70 odsto zlata koliko se godišnje iskopa širom sveta. Pa sve i da nije iracionalne reakcije koju zlato izaziva u mnogim ljudima, kako to opisuje Serđo Rosi, profesor makroekonomije na Frajburškom univerzitetu, nije teško zamisliti kakvu bi situaciju na tržištu stvorila tolika potražnja samo iz jedne zemlje. Pri čemu, rekosmo, Švajcarska uopšte ne bi bila usamljena u nameri da sprovede repatrijaciju znatnog dela svojih zlatnih rezervi.
U danima pre švajcarskog referenduma u svetu se u ovom kontekstu najviše govorilo o Holandiji, koja je, u razumljivoj tajnosti i filmski besprekorno, iz njujorškog ogranka američkih Federalnih rezervi u trezore svoje centralne banke (DNB) vratila čak 122,5 tona zlata, o čemu je svet obavestila sredinom prošlog meseca. Ovakva odluka, objasnila je DNB kad je transfer okončan, izraz je želje da nacionalne zlatne rezerve budu bolje raspoređene, i da njihov značajniji deo bude pohranjen kod kuće - na isti način na koji su to učinile i centralne banke nekih drugih zemalja. Holandija je, naime, dosad kod kuće držala samo 11 odsto svog zlata, 18 odsto u Velikoj Britaniji, 20 odsto u Kanadi, a čak 51 odsto u SAD; nakon što je pomenuti kontingent vraćen u Holandiju, bilans je zaista mnogo uravnoteženiji - sada se i u Amsterdamu i u NJujorku čuva po 31 odsto holandskog zlata, dok su udeli u Britaniji i Kanadi ostali nepromenjeni.
Diskrecija i efikasnost s kojom je Holandija izvela ovu operaciju ostavile su snažan utisak na posmatrače širom sveta, ali su ih istovremeno naterale da se zapitaju: kako to da je Holandija odjednom vratila kući toliko zlata, a da je Nemačka, koja je još pretprošle godine osmislila šemu da do 2020. u zemlju vrati 374 tone svog zlata iz francuske centralne banke i 300 tona iz trezora američkih Federalnih rezervi, tokom cele 2013. iz SAD uspela da povuče samo pet tona? (Holandski analitičar Kos Jansen tvrdi, doduše, da je u prvoj polovini 2014. Nemačka uspela da vrati još 54,5 tona.) Zvaničnog odgovora na ovo zasad nema - što je otvorilo put za lansiranje nekih teorija zavera, o čemu možda neki drugi put.
Tu je, zatim, i slučaj Rusije, koja je, prema pisanju londonskog Gardijana, kupovinama na svetskom tržištu (ove godine na taj način pribavljeno je 115 tona) svoje zlatne rezerve u poslednjih godinu dana povećala sa oko 8,4 na 10,6 odsto. NJeni motivi za uvećanje zlatnih rezervi su možda drugačiji - na Zapadu se veruje da su ove kupovine dobrim delom iznuđena mera usled sankcija uvedenih protiv Rusije zbog njenog uplitanja u ukrajinsku krizu - ali se uklapaju u generalni trend: sve više zemalja prvog, drugog i trećeg sveta želi ili da što veći deo svog zlata čuva kod kuće, ili da postojeće zlatne rezerve uveća. No ako su sankcije glavni, nisu i jedini razlog zašto Rusija kupuje zlato: na kupovinu i nju motiviše želja da diversifikuje svoje rezerve, a nije bez uticaja ni konstantno opadajuća cena nafte, što teško pogađa rusku ekonomiju, previše zavisnu od izvoza energenata... Motivi se, dakle, od zemlje do zemlje razlikuju, ali - kao što u Fajnenšel tajmsu konstatuje DŽilijan Tet - jedno ostaje izvesno. Iako nije ni od kakve praktične koristi, i iako sva njegova vrednost manje-više počiva na socijalnoj konvenciji i ni na čemu drugom, zlato i u današnjim uslovima ostaje ono što je oduvek bilo: veoma moćna stvar.
Vladan Marjanović
Srđan Vlaški, analitičar u hedž fondu Swiss Capital Group iz Ciriha
Logika i kontralogika zlatne inicijative
Da bismo razumeli motive iza inicijative, moramo da se vratimo u period pre svetske finansijske krize iz 2008. U to vreme devizne rezerve Švajcarske su bile nekih 50 milijardi švajcarskih franaka, dovoljno za normalno funkcionisanje spoljnotrgovinske razmene. Međutim, usled finansijske krize i opasnosti od sloma evropske monetarne unije u 2011, beg investitora u sigurnu valutu poput švajcarca do te mere je ojačao franak da je on postao opasnost po ekonomiju Švajcarske. Da bi sprečila udar na ekonomiju, koju bi dalje jačanje franka verovatno gurnulo u tešku recesiju, SNB je rešila da svaki evro plati najmanje 1,20 franaka. Kada je limitirana maksimalna vrednost franka, zbog stalne zamene drugih valuta - pre svih evra u franke - devizne rezerve zemlje su dostigle skoro 500 milijardi i postale 10 puta veće nego pre izbijanja svetske krize.
Cilj zlatne inicijative bila je diversifikacija deviznih rezervi u zlato i to po fiksnom modelu. Da predlagači nisu baš skrenuli s pameti, kao što neki misle, pokazuje to što Švajcarska ima neuporedivo manje svojih rezervi u zlatu u odnosu na neke od vodećih zemalja. Osim toga, u poslednjih 20 godina SNB je bila i najveći neto prodavac zlata u svetu, što je baš bolo oči inicijatorima referenduma.
Najveća bojazan zagovornika zlatne inicijative ležala je u činjenici da su devizne rezerve Švajcarske dostigle skoro 100 odsto BDP-a zemlje (rezerve SAD su manje od jedan, a Nemačke pet odsto BDP-a). Pošto su švajcarske rezerve velikom većinom uložene u evropske papire, da bi se izbegao preveliki rizik od promene kursa i omogućila njegova lakša stabilizacija i održavanje na nivou od 1,20 franaka za evro, s pravom se postavlja pitanje šta bi se desilo da neka od ključnih zemalja EU bankrotira ili da dođe do raspada evropske monetarne unije.
Odnos 1,20 franaka za evro teoretski je moguće održavati beskonačno, jer SNB uvek može da naštampa novca koliko joj je potrebno, ali sa svakim novim doštampanim frankom praktično povećava rizik, i za Švajcarsku bi bilo katastrofalno da se nešto nepredviđeno desi s EU ili evrom. NJene devizne rezerve su, naime, uglavnom uložene u vrednosne papire drugih država, a pretpostavlja se da je većina u evroobveznicama, kako bi se smanjio kursni rizik usled odbrane franka.
Trenutno SNB ima sve konce u svojim rukama i može da pomeranjem minimalnog nivoa na 1,30 franaka za evro zaradi kao verovatno nikad u svojoj istoriji. Samo što takvo ponašanje više priliči hedž fondovima, a ne centralnoj banci.
Sad, kakve veze ime zlato s kursom? U tome i jeste poenta, jer dok god SNB ne mora da diversifikuje svoje rezerve, može da manevriše kursom franka. Ne zaboravimo, Švajcarska garantuje nivo franka prema evru, ali ne i prema američkom dolaru, švedskoj kruni, japanskom jenu ili nekoj drugoj valuti.
Da je referendumskom odlukom naterana da poveća deo rezervi u zlatu na 20 odsto, SNB bi imala ne samo valutni, nego i ogroman rizik od promene cene zlata. Bilo kakva pomeranja na tržištu imala bi na Švajcarsku sada 10 puta veći uticaj, i u pozitivnom i u negativnom smislu, nego 2007, jer su toliko u međuvremenu povećane i njene rezerve. To bi stvorilo sistemski rizik koji SNB ne bi mogla da kontroliše. Koliko god nekom zvučalo čudno, SNB igra veoma opasnu igru, u kojoj diversifikacija deviznih rezervi predstavlja veliku opasnost sa jedne strane, dok koncentracija u evrima predstavlja lakši problem pod pretpostavkom da neke zemlje EU ne bankrotiraju, ili da se evro ne raspadne. Obično diversifikacija smanjuje rizik, ali u ovom slučaju ona je veći problem zbog garantovanog najnižeg kursa prema evru. Zato jedina šansa Švajcarske da spreči preveliko jačanje valute i ne ugrozi svoju ekonomiju i stabilnost zemlje, jeste da drži minimalni odnos franka i evra i devizne rezerve što manje izloži promenama kursa.
Drugo, da je inicijativa prošla, SNB bi morala u tri naredne godine da kupi isto onoliko zlata koliko je prodala u prethodnih 20. Time bi Švajcarska postala četvrta zemlja u svetu po količini zlata. Takva količina plemenitog metala, uz velike oscilacije cena, bila bi preveliki rizik za nivo deviznih rezervi. To bi bio toliki rizik da u ovom trenutku i evroobveznice izgledaju daleko manje rizične po očuvanje nivoa kursa. Da je zlatna inicijativa prošla, SNB bi verovatno morala odustati od odnosa 1,20 franaka za evro, cena zlata bi verovatno na srednji rok ojačala za nekih 20 odsto, a švajcarska ekonomija bi imala velike teškoće zbog snažnog franka. Ovako, pošto je na referendumu predlog odbačen, bojazan da će kurs pasti ispod 1,20 franaka za evro je otklonjen, a cena zlata je ostala bez dodatne potpore za rast.
Zato je referendumska inicijativa, koliko god s jedne strane logična i racionalna bila, u sebi krila velike rizike i ograničenja koja bi stavila SNB pred ogromna iskušenja, a švajcarsku ekonomiju u veoma tešku poziciju.
Srđan Vlaški
Većinu tih izjašnjavanja spoljni svet obično i ne registruje, ali se u poslednje vreme to promenilo. Mnogo ljutnje je u Evropskoj uniji izazvao februarski plebiscit na kome je tesnom većinom izglasano ponovno uvođenje kvota za useljenike iz država članica EU, što je ozbiljno narušilo odnose Berna i Brisela, jer se time faktički anulira međusobni sporazum o slobodi kretanja ljudi, koji Unija smatra svetinjom (primena tih mera inače još čeka). S velikom pažnjom, pa i strepnjom, iščekivan je i ishod tri prošlonedeljna referenduma, na kojima se opet odlučivalo o pitanjima čiji značaj prevazilazi nacionalne granice. Da su nekim slučajem uspeli, posledice koje bi izazvali bile bi dalekosežne. Ali - nisu.
Glasalo se, redom, o predlozima za drastično snižavanje godišnjeg limita za prijem imigranata; ukidanje jedinstvene poreske stope za strance koji su švajcarski rezidenti, a koja snažno favorizuje one najbogatije među njima; te - s međunarodnog stanovišta, najznačajnije - o zlatnoj inicijativi. A njom se predlagalo da Švajcarska u zemlju u doglednom roku vrati sve zlato sada pohranjeno na sigurnim mestima po svetu; da prodaja državnog zlata ubuduće bude zabranjena; te da centralna banka (SNB) u roku od pet godina sadašnji udeo zlata u deviznim rezervama (nešto preko sedam odsto) skoro utrostruči, tako da ono po isteku tog roka čini 20 odsto tih rezervi. Ambicija je, takođe, bila i da se Švajcarska okretanjem zlatu što više distancira od, kako su to u kampanji potencirali zagovornici ovih mera, slabe EU i slabog evra.
Malo je reći da se zbog ovog potonjeg referendumskog pitanja svet prilično uznemirio. Po široko rasprostranjenim procenama koje su svetom kružile pre glasanja, uspeh referendumske inicijative bi izvesno rezultirao novom globalnom zlatnom groznicom, u situaciji kada niz zemalja već neko vreme - s promenljivim uspehom - takođe gleda da što više zlata iz trezora u inostranstvu prebaci u sopstvene, dok ga druge kupuju. Švajcarci su, međutim, poslušali upozorenje guvernera SNB Tomasa Žordana, koji je upozoravao da bi izglasavanje predloženih mera zapravo oslabilo centralnu banku, značajno umanjujući njenu sposobnost vođenja monetarne politike, i potkopavajući njen vitalan deo: meru kojom je donji kurs franka u odnosu na evro 2011. fiksiran kako bi se sprečilo preterano jačanje švajcarske valute u odnosu na evropsku i time zaštitili švajcarski izvoznici. Da se glasa protiv tražile su i sve vodeće partije u zemlji, i inicijativa je na kraju odbijena dvotrećinskom većinom - što je za direktnu posledicu odmah imalo i pad cene zlata na svetskom tržištu.
Ako bi Švajcarci većinom bili za, procenjivano je uoči glasanja, to bi dodatno potkopalo evro, koji se na neki način pretvorio u švajcarsku rezervnu valutu (zbog rastućeg udela koji u švajcarskim deviznim rezervama čine evroobveznice). Da je referendum prošao SNB bi, da bi za pet godina dostigla traženi nivo udela zlata u rezervama, u tom periodu morala da kupi čak 1.500 tona zlata - skoro 50 odsto više od količine kojom sada raspolaže. (Sa 1.040 tona zlata, Švajcarska je po visini zlatnih rezervi sedma na svetu, ali je zato po količini zlata po glavi stanovnika prva; prema podacima iz zapadne štampe, petina njenih zlatnih rezervi trenutno je pohranjena u Banci Engleske, a skoro trećina u Centralnoj banci Kanade). A tih 1.500 tona je, poređenja radi, skoro 70 odsto zlata koliko se godišnje iskopa širom sveta. Pa sve i da nije iracionalne reakcije koju zlato izaziva u mnogim ljudima, kako to opisuje Serđo Rosi, profesor makroekonomije na Frajburškom univerzitetu, nije teško zamisliti kakvu bi situaciju na tržištu stvorila tolika potražnja samo iz jedne zemlje. Pri čemu, rekosmo, Švajcarska uopšte ne bi bila usamljena u nameri da sprovede repatrijaciju znatnog dela svojih zlatnih rezervi.
U danima pre švajcarskog referenduma u svetu se u ovom kontekstu najviše govorilo o Holandiji, koja je, u razumljivoj tajnosti i filmski besprekorno, iz njujorškog ogranka američkih Federalnih rezervi u trezore svoje centralne banke (DNB) vratila čak 122,5 tona zlata, o čemu je svet obavestila sredinom prošlog meseca. Ovakva odluka, objasnila je DNB kad je transfer okončan, izraz je želje da nacionalne zlatne rezerve budu bolje raspoređene, i da njihov značajniji deo bude pohranjen kod kuće - na isti način na koji su to učinile i centralne banke nekih drugih zemalja. Holandija je, naime, dosad kod kuće držala samo 11 odsto svog zlata, 18 odsto u Velikoj Britaniji, 20 odsto u Kanadi, a čak 51 odsto u SAD; nakon što je pomenuti kontingent vraćen u Holandiju, bilans je zaista mnogo uravnoteženiji - sada se i u Amsterdamu i u NJujorku čuva po 31 odsto holandskog zlata, dok su udeli u Britaniji i Kanadi ostali nepromenjeni.
Diskrecija i efikasnost s kojom je Holandija izvela ovu operaciju ostavile su snažan utisak na posmatrače širom sveta, ali su ih istovremeno naterale da se zapitaju: kako to da je Holandija odjednom vratila kući toliko zlata, a da je Nemačka, koja je još pretprošle godine osmislila šemu da do 2020. u zemlju vrati 374 tone svog zlata iz francuske centralne banke i 300 tona iz trezora američkih Federalnih rezervi, tokom cele 2013. iz SAD uspela da povuče samo pet tona? (Holandski analitičar Kos Jansen tvrdi, doduše, da je u prvoj polovini 2014. Nemačka uspela da vrati još 54,5 tona.) Zvaničnog odgovora na ovo zasad nema - što je otvorilo put za lansiranje nekih teorija zavera, o čemu možda neki drugi put.
Tu je, zatim, i slučaj Rusije, koja je, prema pisanju londonskog Gardijana, kupovinama na svetskom tržištu (ove godine na taj način pribavljeno je 115 tona) svoje zlatne rezerve u poslednjih godinu dana povećala sa oko 8,4 na 10,6 odsto. NJeni motivi za uvećanje zlatnih rezervi su možda drugačiji - na Zapadu se veruje da su ove kupovine dobrim delom iznuđena mera usled sankcija uvedenih protiv Rusije zbog njenog uplitanja u ukrajinsku krizu - ali se uklapaju u generalni trend: sve više zemalja prvog, drugog i trećeg sveta želi ili da što veći deo svog zlata čuva kod kuće, ili da postojeće zlatne rezerve uveća. No ako su sankcije glavni, nisu i jedini razlog zašto Rusija kupuje zlato: na kupovinu i nju motiviše želja da diversifikuje svoje rezerve, a nije bez uticaja ni konstantno opadajuća cena nafte, što teško pogađa rusku ekonomiju, previše zavisnu od izvoza energenata... Motivi se, dakle, od zemlje do zemlje razlikuju, ali - kao što u Fajnenšel tajmsu konstatuje DŽilijan Tet - jedno ostaje izvesno. Iako nije ni od kakve praktične koristi, i iako sva njegova vrednost manje-više počiva na socijalnoj konvenciji i ni na čemu drugom, zlato i u današnjim uslovima ostaje ono što je oduvek bilo: veoma moćna stvar.
Zašto pada cena
Za kupovinu zlata investitori se odlučuju da bi se zaštitili od inflacije, jer za razliku od platine koja se koristi u automobilskoj industriji, zlato nema upotrebnu vrednost, kaže za NIN Ana Čukić Armstrong, vlasnica investicione firme Armstrong Investment Managers iz Londona. S obzirom na to da su trenutno cene sirove nafte najniže od 2009, a i inflacija je u većini razvijenih zemalja takođe niska - bliska nuli - sve je manje onih koji kupovinom zlata žele da se zaštite od inflacije, jer je taj rizik sada sveden na minimum. Uz sve to, tražnju za zlatom smanjile su i centralne banke mnogih zemalja; Kina je za 40 odsto smanjila kupovinu zlatnog nakita i to takođe ima veze s niskom cenom zlata, objašnjava ona, i naglašava da je zbog toga iz investicionih fondova koji ulažu u zlato već povučeno 4,4 milijarde dolara. Samo dan nakon švajcarskog referenduma cena zlata pala je za tri procenta, na 1.141 dolar za finu uncu (31,1 gram), kaže sagovornica NIN-a, podsećajući da cena zlata pada još od septembra 2011, kada je unca koštala oko 1.900 dolara. Taj trend će se nastaviti, a daljem pojeftinjenju zlata doprineće i pad cena nafte, jer su zemlje OPEK-a odbile da smanje proizvodnju, navodi Ana Čukić Armstrong.Vladan Marjanović
Srđan Vlaški, analitičar u hedž fondu Swiss Capital Group iz Ciriha
Logika i kontralogika zlatne inicijative
Neisplativi avanturizam
Da su građani Švajcarske podržali zlatnu inicijativu, Centralna banka Švajcarske (SNB) bi izgubila svoju nezavisnost, a manevarski prostor bi joj bio sužen. Odakle onda takva inicijativa? Da li je to baš tako apsurdna kao što su je okarakterisali mnogi mediji?Da bismo razumeli motive iza inicijative, moramo da se vratimo u period pre svetske finansijske krize iz 2008. U to vreme devizne rezerve Švajcarske su bile nekih 50 milijardi švajcarskih franaka, dovoljno za normalno funkcionisanje spoljnotrgovinske razmene. Međutim, usled finansijske krize i opasnosti od sloma evropske monetarne unije u 2011, beg investitora u sigurnu valutu poput švajcarca do te mere je ojačao franak da je on postao opasnost po ekonomiju Švajcarske. Da bi sprečila udar na ekonomiju, koju bi dalje jačanje franka verovatno gurnulo u tešku recesiju, SNB je rešila da svaki evro plati najmanje 1,20 franaka. Kada je limitirana maksimalna vrednost franka, zbog stalne zamene drugih valuta - pre svih evra u franke - devizne rezerve zemlje su dostigle skoro 500 milijardi i postale 10 puta veće nego pre izbijanja svetske krize.
Cilj zlatne inicijative bila je diversifikacija deviznih rezervi u zlato i to po fiksnom modelu. Da predlagači nisu baš skrenuli s pameti, kao što neki misle, pokazuje to što Švajcarska ima neuporedivo manje svojih rezervi u zlatu u odnosu na neke od vodećih zemalja. Osim toga, u poslednjih 20 godina SNB je bila i najveći neto prodavac zlata u svetu, što je baš bolo oči inicijatorima referenduma.
Najveća bojazan zagovornika zlatne inicijative ležala je u činjenici da su devizne rezerve Švajcarske dostigle skoro 100 odsto BDP-a zemlje (rezerve SAD su manje od jedan, a Nemačke pet odsto BDP-a). Pošto su švajcarske rezerve velikom većinom uložene u evropske papire, da bi se izbegao preveliki rizik od promene kursa i omogućila njegova lakša stabilizacija i održavanje na nivou od 1,20 franaka za evro, s pravom se postavlja pitanje šta bi se desilo da neka od ključnih zemalja EU bankrotira ili da dođe do raspada evropske monetarne unije.
Odnos 1,20 franaka za evro teoretski je moguće održavati beskonačno, jer SNB uvek može da naštampa novca koliko joj je potrebno, ali sa svakim novim doštampanim frankom praktično povećava rizik, i za Švajcarsku bi bilo katastrofalno da se nešto nepredviđeno desi s EU ili evrom. NJene devizne rezerve su, naime, uglavnom uložene u vrednosne papire drugih država, a pretpostavlja se da je većina u evroobveznicama, kako bi se smanjio kursni rizik usled odbrane franka.
Trenutno SNB ima sve konce u svojim rukama i može da pomeranjem minimalnog nivoa na 1,30 franaka za evro zaradi kao verovatno nikad u svojoj istoriji. Samo što takvo ponašanje više priliči hedž fondovima, a ne centralnoj banci.
Sad, kakve veze ime zlato s kursom? U tome i jeste poenta, jer dok god SNB ne mora da diversifikuje svoje rezerve, može da manevriše kursom franka. Ne zaboravimo, Švajcarska garantuje nivo franka prema evru, ali ne i prema američkom dolaru, švedskoj kruni, japanskom jenu ili nekoj drugoj valuti.
Da je referendumskom odlukom naterana da poveća deo rezervi u zlatu na 20 odsto, SNB bi imala ne samo valutni, nego i ogroman rizik od promene cene zlata. Bilo kakva pomeranja na tržištu imala bi na Švajcarsku sada 10 puta veći uticaj, i u pozitivnom i u negativnom smislu, nego 2007, jer su toliko u međuvremenu povećane i njene rezerve. To bi stvorilo sistemski rizik koji SNB ne bi mogla da kontroliše. Koliko god nekom zvučalo čudno, SNB igra veoma opasnu igru, u kojoj diversifikacija deviznih rezervi predstavlja veliku opasnost sa jedne strane, dok koncentracija u evrima predstavlja lakši problem pod pretpostavkom da neke zemlje EU ne bankrotiraju, ili da se evro ne raspadne. Obično diversifikacija smanjuje rizik, ali u ovom slučaju ona je veći problem zbog garantovanog najnižeg kursa prema evru. Zato jedina šansa Švajcarske da spreči preveliko jačanje valute i ne ugrozi svoju ekonomiju i stabilnost zemlje, jeste da drži minimalni odnos franka i evra i devizne rezerve što manje izloži promenama kursa.
Drugo, da je inicijativa prošla, SNB bi morala u tri naredne godine da kupi isto onoliko zlata koliko je prodala u prethodnih 20. Time bi Švajcarska postala četvrta zemlja u svetu po količini zlata. Takva količina plemenitog metala, uz velike oscilacije cena, bila bi preveliki rizik za nivo deviznih rezervi. To bi bio toliki rizik da u ovom trenutku i evroobveznice izgledaju daleko manje rizične po očuvanje nivoa kursa. Da je zlatna inicijativa prošla, SNB bi verovatno morala odustati od odnosa 1,20 franaka za evro, cena zlata bi verovatno na srednji rok ojačala za nekih 20 odsto, a švajcarska ekonomija bi imala velike teškoće zbog snažnog franka. Ovako, pošto je na referendumu predlog odbačen, bojazan da će kurs pasti ispod 1,20 franaka za evro je otklonjen, a cena zlata je ostala bez dodatne potpore za rast.
Zato je referendumska inicijativa, koliko god s jedne strane logična i racionalna bila, u sebi krila velike rizike i ograničenja koja bi stavila SNB pred ogromna iskušenja, a švajcarsku ekonomiju u veoma tešku poziciju.
Srđan Vlaški
