Pravda na obaraču

Foto AP

Prvo i poslednje, mi smo nacija zasnovana na vladavini prava, što nam nalaže da prihvatimo odluku velike porote, prokomentarisao je Barak Obama odluku donetu u nadležnoj pravosudnoj instanci grada Fergusona, država Misuri, da se protiv 28-godišnjeg policajca Darena Vilsona ne podigne optužnica za ubistvo nenaoružanog crnog 18-godišnjaka Majkla Brauna, 9. avgusta ove godine. Policajac je opravdano strahovao za svoj život i reagovao kako nalaže procedura, glasilo je zvanično objašnjenje koje su pripadnici afroameričke zajednice, kojoj pripada i prvi crni predsednik SAD, doživeli kao najnoviji dokaz da policija može nekažnjeno da ubija crnce.

Protesti, praćeni neredima, paljevinom automobila, lokala, počeli su prvo u Fergusonu (predgrađe Sent Luisa, 22.000 stanovnika) da bi se brzo raširili na oko 170 američkih gradova (u većini nije bilo nasilja). Potrajali su nekoliko dana i, uz prateću medijsku dramatizaciju, imali su funkciju ventila za frustracije crnačke manjine ne samo ovim povodom. Tragedija u Fergusonu je naime postala metafora za rasne predrasude, represiju i nepravde, ali i za policijske brutalnosti prema Afroamerikancima u SAD (12,8 odsto stanovnika).

Da nije reč samo o lokalnoj kontroverzi, potvrdio je u svom nastupu i Obama, rečima da ovo nije problem samo Fergusona, već problem Amerike. Kao lider cele nacije konstatovao je međutim da je u minulim decenijama postignut veliki napredak u međurasnim odnosima, ali i da u tom pogledu ima još mnogo posla.

Protesti zbog odluke da se ne optuži policajac koji je ubio nenaoružanog sugrađanina, kao i raniji sličnim povodima, splasnuli su relativno brzo, jer nije bilo energije niti uslova, pa ni dovoljno razloga za pravu pobunu. Ali brzina erupcije i njena snaga, iako kratkotrajna, pokazala je da je kod većine Afroamerikanaca duboko usađeno uverenje da je sistem protiv njih.

Na širem planu, poruka ovim povodom upućena naciji - i ostatku sveta - jeste da je retorika postrasne Amerike koja je zaživela Obaminom istorijskom pobedom na predsedničkim izborima 2008, sasvim šuplja. Događaj i njegov kontekst - zemlja ima crnog predsednika i crnog ministra pravde - pokazuju istovremeno da se u Americi mnogo toga promenilo i da se ništa nije promenilo.

Podsetimo se ukratko na povod. Grudva koja je pokrenula lavinu bio je incident na jednom bulevaru Fergusona koji je trajao samo minut i po: žrtva, korpulentni crni momak Majkl Braun, sa svojim ortakom nehajno je hodao sredinom saobraćajnice. To su ignorisale dve policijske patrole u automobilima koje su prošle pored njih, a zamalo je to učinila i treća u kojoj je bio policajac Daren Vilson, koji je prvo zakočio, a potom se u rikverc vratio do njih i naredio im da pređu na trotoar.

Braun i drugar su to ignorisali, po svoj prilici su policajca i opsovali, što je bio povod da se sporečkaju. Vilson je prvo pucao iz automobila, a potom je izašao iz njega i sa ukupno šest metaka, od kojih su dva pogodila glavu, usmrtio Brauna. Nije potom pozvao hitnu pomoć niti, kao što to nalaže procedura, sačekao uviđaj kolega. Braunovo telo je pod vrelim avgustovskim suncem na asfaltu ostalo čak četiri i po sata. Vilson je, opet protivno pravilima, oprao ruke od tragova krvi i, takođe mimo procedure svoje oružje sam stavio u kesu za dokazni materijal.

Oko 70 sati svedočenja koja su izneta pred velikom 12-članom porotom (koja u ime javnog tužioca odlučuje da li treba podići optužnicu), u kojoj je ovoga puta bilo 9 belaca i troje Afroamerikanaca, nije razjasnila sve detalje kobnih 90 sekundi, pre svega zbog protivrečnih izjava očevidaca. Ključni akter Daren Vilson je tvrdio da mu je život bio ugrožen i većina mu je poverovala. To praktično znači da se bojao da će ga Braun, iste visine kao i on, ali oko 40 kilograma teži, usmrtiti golim rukama, pa je u njega ispraznio šaržer svog službenog pištolja.

Jedan svedok je tvrdio da je Braun fatalno pogođen u momentu kada je digao ruke u znak predaje, drugi da je krenuo na Vilsona. Dakle klasičan rašomon i asimetričankonflikt: nenaoružan građanin u sporu sa naoružanim i upotrebi oružja vičnim čuvarem zakona.

Možda još brutalnija repriza Fergusona, ali bez protesta, zbila se nedavno u Klivlendu, kada je pripadnik policijske patrole u roku od dve sekunde od prispeća na lice mesta takođe pištoljem usmrtio 12-godišnjeg dečaka u jednom parkiću, koji je mahao plastičnom igračkom u obliku puške. Okrenuvši 911, neko je policiji pre toga javio da se jedno dete igra sa oružjem, uz napomenu da je ono verovatno lažno. Kad je stigao, policajac iz patrole je tri puta od dečaka, po imenu Tim Rajs, zatražio da digne ruke, ali on na to izgleda nije reagovao dovoljno brzo. U prvim vestima nije bilo odgovora na pitanje da li je žrtva bila Afroamerikanac. Kasnije se pokazalo da jeste.

U kojoj meri su ovi incidenti i mnogi drugi iz bliže i dalje prošlosti dokaz da su rasne predrasude i posledična rasna diskriminacija u Americi tvrdoglava realnost, pola veka od dobijene bitke za građansku ravnopravnost i vek i po otkako je Amerika vodila zaista krvav (600.000 poginulih) građanski rat da bi se oslobodila prvobitnog greha svoje demokratije: robovlasničkog sistema na svom jugu.

Statistike pokazuju da je krajem 2013. u zatvoru bilo tri odsto od svih crnih muškaraca i samo 0,5 odsto belih. U 2011, jedan na svakih 15 afroameričkih maloletnika imao je bar jednog roditelja u zatvoru, u poređenju sa jednim na svakih 111 kad je reč o belcima.

U svojoj ovakvim povodima često citiranoj knjizi Rasizam bez rasista (četvrto izdanje objavljeno je u decembru 2013), Eduardo Binila Silva, šef katedre sociologije Djuk univerziteta, konstatuje da rasni kriterijumi bacaju senku na gotovo sve u Americi. Crne i tamnopute rasne manjine uveliko zaostaju u gotovo svakoj oblasti društva: tri puta je verovatnije da će biti siromašniji od belaca, a prihodi su im za 40 odsto manji.

NJihovo obrazovanje je takođe inferiornije, kad poseduju nekretnine, cena im je za oko 35 odsto niža od uporedive u posedu belaca. Oni su i predmet rasnog profilisanja od strane policije (što znači da će češće biti zaustavljani i proveravani - prim.). Ukratko - zaključuje profesor Binila Silva crnci i većina drugih manjina su na dnu društvene lestvice.
Američki rasizam bez rasista po ovom profesoru se ispoljava na mnogo načina. Niko naime danas otvoreno ne priznaje da je rasista, (zloglasni Kju-Kluks klan više nije jedinstvena organizacija), ali su rasističke predrasude kolektivni čin. Na institucionalnom nivou, Vrhovni sud je obesmislio pozitivnu diskriminaciju koju je ocenio kao diskriminaciju većine od strane manjine. Novi rasizam je, kaže Binila Silva, slep za boju (kože), diskretan, institucionalizovan i prividno nerasni.

Drugi aspekt američke stvarnosti koji je osvetljen događajima - letošnjim i prošlonedeljnim, jeste policijska brutalnost, laka ruka na okidaču službenog oružja - i njihova nekažnjivost. Važeće pravilo u suštini glasi: ako se zakačite sa policajcem, on ima pravo da vas ubije i da za to ne snosi posledice, ako je smatrao da ste mu ugrozili život samom činjenicom da mu se niste apsolutno potčinili.

Policajci su u vršenju dužnosti zaštićeni kao beli medvedi zakonima u većini federalnih država čija je to nadležnost i malo je izgleda da se to promeni. Između ostalog, i zbog ekstremno liberalnih zakona o posedovanju, nošenju i upotrebi oružja od strane građana: svako može slobodno i bez velikih provera da kupi sve, od pištolja, preko kalašnjikova do laserske i jurišne puške, sa neograničenom količinom municije.

Ferguson je, razumljivo, dobio veliki publicitet u svetu i podsetio na 1950. i 1960. godine kada su, na vrhuncu borbe crnaca za građansku ravnopravnost, američki rasizam i segregacija bili jedna od velikih tema, a mučenje crnaca adut Istoka u ideološkom konfliktu sa Zapadom.

Primesa toga bilo je i ovih dana, pri čemu je lajtmotiv bio američka hipokrizija. Sjedinjene Države su optužile skoro 200 zemalja širom sveta zbog njihovog nepoštovanja takozvanih ljudskih prava, konstatovao je povodom avgustovske tragedije u Fergusonu Li Li, reporter kineske agencije Sinhua. Ono što, po Liu, SAD treba da učine, to je da umesto da prstom pokazuju na druge, rešavaju sopstvene probleme.

Priliku da ovim povodom odapne strele ka Americi, iskoristila je, što je bilo za očekivati, i Rusija. Amerika je nedavno otišla predaleko u Ukrajini, ali je Majdan stigao i kod nje, napisao je u svom komentaru Vladimir Vasilev, viši istraživač Instituta Ruske akademije nauka za proučavanje SAD i Kanade.

Neprijatne kritike na račun američkih rasnih odnosa stigle su i od saveznika: britanski mediji su poslednjih meseci Ferguson pratili veoma sveobuhvatno, šaljući na lice mesta reportere sa zvanjem ratnih izveštača. Glasilo nemačkih konzervativaca, dnevnik Frankfurter algemajne cajtung , ocenio je da su suštinski razlozi za nasilje u Fergusonu ukorenjeni u američkom društvu. Za centristički francuski Mond, prema pregledu medijskih reagovanja koje je sačinio Vašington post, smrt Majkla Brauna osvetlila je rasne podele u gradu koji prolazi kroz demografsku tranziciju i gde su nova većina crnci, dok je većina institucija još u rukama belaca.

Ferguson se, može se reći, smirio, ali fitilj rasnih nesporazuma po svemu sudeći nije ugašen. Sada je, napisao je konzervativni kolumnista NJujork tajmsa Ros Doudhet, teže biti optimista kad je reč o rasi i politici u Americi.