Doba nevinosti

Foto Đorđe Kojadinović

Revolucija, ura! I to kulturna, bez prolivanja krvi, uskliknuo je jedan sredovečni, energetski podmlađeni posetilac bioskopa Zvezda, nakon završene tribine, recimo, četvrtog dana od osvajanja ovog rashodovanog prostora. Ili aneksije, kako bi se pre izrazili inicijatori akcije koja već dve nedelje drmusa Beograd, određujući se sličnom rečju i u nazivu svog Pokreta za okupaciju bioskopa.

I ne samo bez krvi, ova revolucija teče i bez alkohola, opijata, cigareta, jer oni ne prave žurku, već skreću pažnju javnosti na problem spornih privatizacija, kao i smrti domaćih bioskopa što povlači atrofiju filma, upravljanja kulturnim institucijama s lošim po nju ishodom, komercijalizacije umetnosti nauštrb pravih ljubitelja, urušavanja muzeja, biblioteka, ovdašnjeg modela liberizacije kapitalizma, politizacije svega, gubitka javnog dobra privatnim sticanjem... kako lepo piše u proglasu. Tako mnogo socijalnih tegoba, za tako mlade i još (trebalo bi) nevine godine pobunjenika.

Stoga nije čudan izostanak zajedničke vizije raspleta najznačajnijeg kulturno-političkog događaja u poslednjih 30 godina, kako su se izrazili mnogi od govornika. Možda ne znaju šta tačno hoće, ali su sigurni šta neće.

Više od decenije napuštena Zvezda je stoga danima topin mesto u gradu gde se svakodnevno sreću slavni i anonimusi. Ko god nema kuda po ciči zimi, svrati ovde da izbleji, pogleda neki film, ili prikupi poen za društveni prestiž, rekli bi zlobnici. Većina se ipak iskreno raduje ponovnom šljaštenju natpisa sa imenom bioskopa, i za njega zataknutom crvenom barjaku, kao nagoveštaju promena.

Ispod njega, stalna gužva, ko u dobra stara vremena, iako je biletarnica prazna ili služi za davanje intervjua čelnika Pokreta. Volonteri ispred ulaza skupljaju potpise i novčane priloge za spas prestoničkih bioskopa, u istom cilju se kokaju kokice. Stalno je otvoren konkurs za čistače, hemijski toalet je rezervisan samo za malu nuždu. Veza sa glavnim štabom je preko voki-tokija, to su nabrzaka adaptirane kancelarije direktora, i potčinjenih mu službenika. Po podu su rasprostrte vreće za spavanje, po stolovima ostaci hrane, kafe, i s druge strane, gomile sredstava za higijenu, što je donacija građana. Scena podseća na dane Otpora, a slični su i simboli (pesnica sa stisnutom filmskom trakom), kao i metodi borbe.

Članovi upravnog odbora Pokreta evaluiraju protekla dešavanja, žučni zanos im skriva umor. Kašljucanje nazeba jenjava jer su debeli zidovi prve namenski zidane zgrade (1903) za potrebe fotografa u Srbiji, već zagrejani kaloriferima i stalnim metežom. Ovde su prvenstveno iz intimnih razloga, kažu, zbog nemogućnosti pristojnog bavljenja svojim poslom. Za Zvezdu su se odlučili zbog dobre lokacije, vrste vlasništva nad objektom (o čemu ćemo kasnije) i očuvane infrastrukture, koja je omogućila prvu projekciju samo pola sata nakon okupiranja. Bila je to pretpremijera Neposlušnih mlade autorke Mine Đukuć, jedne od predvodnica pobune.

Da li ste ovako zatekli prostor, pitam u čudu što je sve skockano za date uslove, a oni se smeju i odriču glavama. Ovde je bio antraks, gospođo, dramski upotpunjuju zatečenu situaciju iz horor filmova: hrpetinu mrtvih pacova i (valjda) njihovog izmeta, šuta od osutih zidova, ostataka birokratije... Sve su to sačuvali, kao dokaz, ali i za slučaj da ih zakon natera da sporni posed vrate u pređašnje stanje - skroz su ozbiljni, iako to što govore liči na dobar vic.



Dozu neozbiljnosti unosi i komunikacija sa vlasnikom Niko(lo)m Đivanovićem, kontroverznim biznismenom iz Londona, Dinkićevim pulenom i gospodarem Bahama, kako ga ovde zovu, koji je lanac Beograd filma od 14 bioskopa, uključujući i Zvezdu, ili 70 odsto društvenog kapitala, kupio (2007) u kaubojskoj privatizaciji za oko 9,2 miliona evra. I posle osuđen novčano na tri godine zatvora jer je njihovom daljom prodajom oštetio male akcionare filmskog preduzeća za više od četiri miliona evra, a državu za više od milion i po. Naime, konverzacija se vodila preko Fejsbuka, a onda i preko Skajpa. Mister Nik im se malo ulagivao, malo pretio, malo muljao o svom realnom udelu u kupovini/pljački, a onda ih i očinski posavetovao.

Predložio je da svako od oko 7.000 FB simpatizera Pokreta donira po 100 evra za otkup Zvezde i onda sa bioskopom možemo da radimo šta hoćemo. Da puštamo filmove koje nikog ne zanimaju, mi, lelji umetnici, kako se izrazio, bukvalno prenose jedan od postova. Video-konekcija je bila još nesvrsishodnija. Nik nikako da izusti jeste li ili nije pravi vlasnik Beograd filma, ili je to Miroslav Cenić, ispred firme JKR. Cenić je, opet, svoje pravo preciznije artikulisao pozivanjem policije na lice mesta, a ona svoje ljubaznim legitimisanjem članova Pokreta.

Ispostavilo se, na jednoj od tribina, da je upravo privatnost vlasništva opredelilo pobunjenike za izbor sedišta revolucije. Zbog okupacije državnih, bile bi pokrenute državne poluge zakonosprovođenja, ovako se aktu sudi po privatnoj tužbi, ako dođe do toga. Privatno vlasništvo i vama treba da bude svetinja, jer kako biste se osećali kada bi vaš film neko falsifikovao, poručio je sa govornice ekonomski novinar Mijat Lakićević, apelujući na prisutne da definišu da li su oslobodioci ili okupatori. I rizikujući da bude verbalno linčovan. Jer ovde su leve struje bile dominantne, oličene i u podršci reditelja Srđana Dragojevića, člana SPS, na jednoj sličnoj sesiji. On je potom Pokretu izdejstvovao potporu skupštinskog Odbora za kulturu. Zatim su usledile reči ohrabrenja od drugih ustanova i udruženja, što je još više zamrsilo ideološku dimenziju bunta.

Na stranu politika, Zvezda je ovih dana prikazivala bisere kinematografije. Sala je od osam uvek bila puna, a do tada kao nekad praznjikava, ali i dalje retro-šarmantna. Vonj memle se mešao sa mirisom parfema. Gledalište kao smrzlo (i bukvalno, pošto još nije bilo proradilo grejanje) u trenutku prošlom, samo nema semenki na podu, dok je samo par sedišta ruinirano, kao oglodano. Blagi pad ka velikom platnu se proteže dužinom nekoliko multipleksa, današnjih verzija bioskopa. U publici nikad raznolikije generacije, pa neki nikad nisu ovde ušli, dok drugi evociraju uspomene na poslednju projekciju. Grupi ostarelih rokera to je bio Nostradamus koji su gledali na tripu (kikotanje), a neko od njih pamti kraljicu soft pornografije, Emanuelu. Turistička radnica Slavica, odmalena strastvena ljubiteljka sedme i ostalih umetnosti, dobro se seća kako se bioskop sukcesivno praznio, pa je, u zadnje doba, filmove gledala sa tek nekolicinom sebi sličnih kino-zaluđenika. Uspomene su u uzbuđenju uskomešane, kao i planovi za budućnost, što je najslabija tačka procesa.



Da li će Zvezda (p)ostati bioskop, ili se razviti u multimedijalni kulturni centar, kao što sugeriše trenutna praksa? Da li će se pokret raširiti na druge institucije kulture, ili čak skvotovati prazne gajbe za beskućnike? Ko će upravljati Zvezdom, ko za nju plaćati račune? O svemu se tek razmišlja, viđenja ima raznih, a nijedno ne preteže.
Na opasnosti ortakluka sa državom iz gledališta upozoravaju predstavnici NVO sa iskustvom preinačavanja njene navodne pomoći u subverzije, na rizike uprave putem odbora ukazuje ovde uvreženi nepotizam. Od tržišne ekonomije odvraća istančan ukus sastavljača filmskog programa, tj. smisao borbe za više kulture, od konkursnog izdržavanja deli vreme pisanja projekata.

Još se jednog čuvajte, apeluju sa tribine poznati kulturni radnici i bivši kultur-funkcioneri: da se o ovaj čisti pokret ne ogrebu politički profiteri. Međutim, prećutkuju nešto još važnije nemoj da ovo ispadne sjaši Kurta da uzjaši Murta u smislu potencijalne smene samogetoizovanih grupacija. Ali, to se ponekad, tiho, nemušto, i vešto ućutkano, začuje iz publike.
Dani prolaze, jezgro pobune se uvećava, Zvezda poprima sve udobniji oblik, počinje oslobađanje/okupacija drugih bioskopa (Sloboda u Kuli) ... Epiloga, međutim, nema na vidiku, jer borba za kulturu zavisi od svih. I nas, i njih.

Glodanje kostiju

Svako ko je kročio u Novu Zvezdu može samo da pohvali organizaciju. Projekcije počinju na vreme, kao i tribine, sve se lepo vidi i čuje, nema ni traga haosa. Razlog je što Pokret, pored mladih snaga filma, vode ljudi sa iskustvom revolucije, Ministarstvo prostora, koje je već osvojilo napuštenu zgradu Ineks-filma na Karaburmi, uz slične, ako ne i teže radnje izbacivanja smeća i šuta. I pretvorilo (ranije zapišan) pasaž kod Doma sindikata u Uličnu galeriju. NJihova misija je više širenje ideje o otimanju slobode, o zauzimanju sopstvenog kulturnog prostora. Kako će dalje sa tom slobodom, ostavljaju prvom etalonu boraca. U slučaju Zvezde, još ništa nije jasno, pa ni da li je okupacija pravno neregularna. Po nekim tumačenjima Zakona o obligacionim odnosima, okupacija bioskopa sa sve novim sadržajima, bilo bi poslovodstvo bez naloga. Odnosno, sasvim legitimno rešenje u slučaju kad dato preduzeće ne vrši svoju funkciju. Ili pravni lek za situaciju kad kost niti glođeš, nit je drugom daješ.

Nervni slom

U jedinoj zadimljenoj sobici, odmah do kancelarije-spavaonice Pokreta, neprestano se preispituje revolucija. Razmatraju se omaške moderatora koji tribine odvlače u disperziju, ili u pogrešnom pravcu. Kritika stiže kritiku, mladež se bez zadrške obrušava jedna na drugu.
U jednom trenutku vrisak prekinite, prilično škripav od egzaltacije. Ne mogu ja za sve da budem odgovorna, viče ta osoba koja se osetila prozvanom, uz bujicu manje razumljivih kontraargumenata. I onda naglo izlazi iz prostorije. Drugi glas je teši sve je to normalno što ti se dešava, evo, ja sam pukla juče. Scena je potresna i svedoči na kojoj je muci ova samoorganizovana komuna mladih filmadžija. I podseća na to koliko odgovornosti nosi sloboda, te da nije jedini kunst osvojiti je. Ali, mora se priznati, nije ni mali poduhvat.