Arhiva

Spektakl koji ima dušu

Miroljub Stojanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Spektakl koji ima dušu


Nakon razočaravajućeg drugog dela Hobit trilogije (Hobit: Šmaugova pustošenja), Hobit: Bitka 5 armija prikazuje nam Pitera DŽeksona u znatno boljem izdanju. Premda su kritike koje trpi nešto ubedljivije od pohvala koje prima, Hobit: Bitka 5 armija je zapravo najkonzistentniji film Hobit trilogije i, definitivno, film u kojem je DŽekson našao dovoljno uverljiv modus interferiranja upotrebe globalne tehnologije i naracije.

Premda mu zameraju da upravo na toj razini nije uspeo, završni Hobit znatno je promišljeniji film od onih koji mu prethode a i njegovi estetički učinci su mnogo dostojniji pažnje. Takođe, što je možda i najvažnije, Piter DŽekson je tek u ovom filmu ubedljivo apostrofirao svoju veliku ideju, o duhu zajedništva i duhu kolektiviteta, te solidarizma koji je neophodan u kriznim vremenima po zajednicu, i koji jedini doprinosi njenom opstanku. To znači da Hobit: Bitka 5 armija funkcioniše i kao bajka, ali i kao svojevrsni politički kredo mimikriran u ruho konsolidovanja zajednice pred velikim izazovima. Ovoj ideji filma komplementarna je druga velika ideja: ljubav Tako Tauriel, ostavši bez Kilija koji gine u borbi, prinuđena je da spozna razornu moć ljubavi, kao velike pokretačke sile. Ove dve apostrofe njegovog filma morale su, iz sasvim razumljivih razloga, jednako biti nedvosmislene deci, koliko god i zahtevnijoj (starijoj) publici. No, na drugoj strani, DŽekson gradi i nešto kompleksniji značenjski drugi plan filma koji gotovo u potpunosti funkcioniše na simboličkoj razini. Ovi simbolički planovi su možda najtransparentniji ali i najefektniji na samom kraju filma, kada Bilbo Bagins ulazi u svoju pustu, ispražnjenu kuću. Upravo ta pustoš apostrofira veličanstvenost doživljene avanture. Simbolički zum na crtež na zidu (planinu) ujedno je i simboličko uspinjanje na vrh Bilbovog života. Ne manje suptilan je DŽekson u tretiranju prirode rivalskih odnosa sukobljenih strana gde su neophodne jasne ekstrapolacije, ali i rizik da one ne zapadnu u shematizam i vulgarnost. Prirodu i opseg ove suptilnosti možda ponajbolje vidimo u završnici filma kad DŽekson tako orkestrira svoj film da on funkcioniše kao jedna beskrajna polifonija oproštaja: tako se Bilbo oprašta od Gandolfa, Torin od Bilba, Tauriel od Kilija, Legolas od oca... To svakako rađa sistem , ali je i velika priprema za katarzu.

Za film koji počinje kao globalni oksimoron (požarima i vatrom a završava faktički u ledu!), žanrovska odrednica spektakl traži znatnu reviziju. Hobit: Bitka 5 armija je van svake sumnje čedo digitalne revolucije, ali je, začudo, zadržao mnoga svojstva konzervativnog ako ne i arhaičnog pogleda na bit filmskog kazivanja: poverenje u linearnost, jasno diferenciranje likova, sklonost simplifikacijama, kreiranje dramaturških stereotipa ali i potrebu za režijskim egzibicionizmom u De Milovom stilu. Ovaj egzibicionizam koji je za dva prethodna Hobita bio toliko opterećenje, u ovom je izdanju, na sreću, znatno svrsishodniji Osim što doprinosi stabilizaciji slike o DŽeksonovim rediteljskim mogućnostima i podbačajima, on nam, ovoga puta rezultira filmom koji jeste spektakl, ali spektakl koji ima dušu.