Strpljen, zgažen

Foto Dušan Milenković

Samo Aleksandar Vulin zna da li se šalio kada je advokatima u štrajku preporučio da se obrate Agenciji za mirno rešavanje radnih sporova. Ako bi toj štrajkačkoj sili neko mogao da pomogne više od njih samih, to svakako ne bi bila asocijacija koja se nakon desetogodišnjeg rada tek novim zakonom o radu postavlja na noge. Ni pet uspešno rešenih štrajkova koji su ministru rada poslužili kao argument u prilog genijalnosti njegove ponude advokatima, nisu bili uspešni, a ni rešeni.

Pre će biti da je Vulinova namera bila da minimizuje ozbiljnost situacije i beznađe koje je u tek istekloj godini obuzelo dobar deo srpskog radništva. Štrajkovalo se cele godine, a od stupanja na snagu Izmena i dopuna Zakona o radu skoro da nije prošao ni dan bez blokade i protesta na ulicama. Samo od tog trenutka bunili su se radnici manjih i većih privatizovanih firmi, javno-komunalnih preduzeća, državnih službi, ugostitelji, lekari, prosveta i istrajni advokati. Ne računajući štrajkove na radnom mestu poput nedavnih u EPS-u i Pošti, ukupno 200 štrajkova ove godine (prema podacima ASNS) nije dovelo do preokreta, ali ni do socijalnih nemira.

U decembru objavljeno istraživanje Eurobarometra kaže da svega osam odsto građana Srbije misli da je ekonomska situacija dobra, a 91 odsto oseća je lošom. Čak i više od toga, 93 odsto ne veruje da će se smanjiti nezaposlenost. Naprotiv, 42 odsto smatra da će se prilike pogoršati u pogledu nezaposlenosti, a svega 24 odsto građana zadovoljno je svojim profesionalnim životom. Pa, ipak, podrška ekonomskoj politici vlasti stabilno je natpolovična.

Zato toliko nezadovoljstvo ne uznemirava politički establišment. Ni opozicija se prilikom usvajanja reformskih zakona nije osvrnula na česte proteste radnika. Kako drugačije do odsustvom sluha objasniti ignorantski odnos opozicije prema oruđu koje im se namešta da bude instrumentalizovano? Za vlast i opoziciju sistem koji rad obezvređuje zarad profita, kategorija je neupitna.

Promene zakonodavstva omogućile su otpuštanje i predstavnika sindikata, što su firme poput Žitopeka u Nišu oberučke prihvatile. Dan po stupanju novog zakona na snagu, predstavnici sindikata dobili su otkaze i otpremninu manju od stotinu evra za godinu. Mada je takvih primera bilo i u prošlosti, oni nisu bili legalni. Veliki investitor Jura, učinio je isto, ali protivzakonito.To je potvrđeno godinama kasnije na sudu, ali sindikat nikada više nije zaživeo u tom preduzeću.

Ni trenutni protesti nisu neposredno inicirani ZOR nego političkom akcijom - smanjenjem plata, objašnjava sociolog profesor Đokica Jovanović. Na delu su palijativne mere države i palijativni protesti, u kojima nema smišljene sindikalne akcije. Oni će se nastaviti i nadalje će biti haotični. A obećanjima će država nastaviti da ih atomizuje. Svaka vlast teži da atomizuje društvo, jer je u sudaru sa takvim društvom uvek nadmoćna.

O brojnim pokušajima da se uništi sindikat kao protivteža apetitima poslodavca svedoči i predsednica ASNS Ranka Savić. Nezadovoljstvo su samo kroz naš sindikat u ovoj godini izrazile desetine hiljada ljudi, a sledeća godina u kojoj će 40.000 radnika ostati bez posla biće još teža. Izmene radnog zakonodavstva omogućile su neuporedivo lakše otpuštanje. Imamo, zatim, manja primanja zbog ukidanja kategorije minulog rada, pa je tako samo u javno-komunalnim preduzećima prosečna plata manja za oko 2.700 dinara. S druge strane, taj zakon nije omogućio ništa veće zapošljavanje.

Mnogi bi rekli da je novim radnim zakonodavstvom u Srbiji uništeno i kolektivno pregovaranje, a da fleksibilnost u zapošljavanju (i otpuštanju) nije dala očekivane rezultate, jer se tako ne popunjava deficit radnih mesta.

Profesor Jovanović kaže da su sindikati prihvatili tezu kojom se, kao opštim mestom, uspešno služi vlast, da država nije obavezna da nađe posao, da je dosta samoupravljanja. Ako država nije dužna, a jeste, u njoj su ljudi višak. Dodatno ona se odriče svojih socijalnih funkcija - obrazovanja, zdravstva, rada. Taj diskurs bi sindikati trebalo da zaokrenu i da podvuku da je država dužna da pronalazi posao. Izraz garant socijalne sigurnosti, zamenjen je nemuštim bajkovitim izrazom socijalne pravde, kome su sindikati legli na rudu pa i sami govore o tržištu rada kao da se na njemu prodaju džakovi krompira.

Vrednost rada je ekvivalentna tom poređenju, jer se minimalna cena rada od 115 dinara na sat bez doprinosa godinama nije menjala, pa ni po usvajanju zakonskih izmena. Ostala je najniža zakonom garantovana cena rada na svetu. Kriterijumi za njeno utvrđivanje takvi su da je minimalac u Srbiji 15 procenata ispod granice siromaštva.
Ovde se na nevolje reaguje konformizmom, jer solidarnost nemamo u političkom iskustvu. Trpljen-spasen je najodvratnija poslovica u našem narodu, koja znači da treba da saviješ leđa i trpiš. Alternativu nema ko da ponudi. Oni koji sebe nazivaju levicom su karikaturalni, a ideja utopije je uništena. Moderne teorije brane status kvo. U stanju smo katalepsije, kategoričan je profesor Jovanović i ubeđen da nam sleduje prekarizacija.

Agencija na koju se poziva Vulin ima mesečni budžet od oko milion i tri stotine hiljada dinara. Ni izbliza dovoljno da zameni kapacitet Vlade koja ne uspeva, uprkos stamenosti ministara Nikole Selakovića i Srđana Verbića i natpolovičnoj podršci birača, da se oslobodi ni dva najglasnija protesta. Zato upućivanje na arbitriranje ove Agencije nije duhovit, nego još jedan vulinovski nevešt pokušaj bacanja vrućeg krompira. Kad taj manevar prati i strategija usmeravanja besa roditelja ka potplaćenim nastavnicima, rezultat je izvestan. Kao i prethodni, ni ovaj štrajk neće poljuljati osnove sistema, iako dolazi iz njegovih osnova.

Dokaz više su slučajevi na čiju uspešnost se Vulin poziva. U Fabrici obojenih metala u Prokuplju poslodavac nije prihvatio posredovanje, a radnici su samostalnim pritiskom ostvarili zahteve. Željko Veselinović, predsednik US Sloga, čiji članovi vode ovaj protest, kaže da država uteruje radnike u duge sudske sporove, pa iako su gotovo uvek u pravu, od borbe odustaju. U JP Nacionalni park Đerdap, dogovor rukovodstva i sindikata je postignut, ali i prekršen čim su arbitri okrenuli leđa.

U godini reformi i štrajkova, tiho su se granski protesti umirivali sa mnogo kompromisa i neostvarenih ciljeva. Zato bi u tradicionalnim novogodišnjim rang-listama sindikalna borba trebalo da konkuriše za gubitnika godine. Tim pre što od protesta koji slede kada smanjenje plata u javnom sektoru dobije svoj pravi smisao u kućnim budžetima i kada na red za reforme dođu preduzeća u restrukturiranju, ni lideri sindikata ne očekuju ništa posebno. Nikakvu solidarnost ni pomak u borbi za status radnika.