Imati i nemati

Tokom nereda koji su sredinom decembra izbili u jednom od otmenijih kvartova u Cirihu, zbila se i scena koju kamere, koliko se zna, nisu zabeležile, ali koja se, na osnovu onog što se moglo da pročita u šturim izveštajima, lako da zamisliti. Oko 200 pristalica radikalne levice, naoružanih gvozdenim šipkama i Molotovljevim koktelima, u rušilačkom pohodu polupalo je i izlog finog restorana punog gostiju - koji su u panici ostavili svoje podjednako fine obroke i stuštili se u podrum, ne bi li se spasli od onoga što mora da im je izgledalo kao linč u najavi. Nikom u restoranu na kraju dlaka s glave nije falila, pa stoga nije sasvim neprimereno (dobro, malo možda jeste - zavisi da li se više identifikujete s demonstrantima ili s gostima) u prizoru gnevne, preteće mase naspram zabezeknutih dama i gospode videti i nešto komično: kome bi još, od svih mesta na svetu, bogata, sređena, dosadna Švajcarska pala na pamet kao mesto održavanja tehničke probe za neki budući klasni rat? Ne računajući ove što su se zatekli u restoranu… A opet, na koju god stranu sveta da se okrenete, toliki je - i svakim danom sve veći - jaz između onih koji imaju sve i onih koji nemaju ili uskoro neće imati gotovo ništa, da je pravo čudo kako se eksplozije besa poput ove ciriške ne dešavaju mnogo češće, i na (barem) stostruko većoj skali. Podaci koji govore o neverovatnom socijalnom raslojavanju koje je zahvatilo i takvih ekstrema ranije pošteđenu Evropu prosto su frapantni. Čak i za današnji blazirani, anestezirani svet u kome više ništa ne deluje odveć šokantno; čak i uz nužno podsećanje da je, s delimičnim izuzetkom 20. veka, zapravo oduvek tako bilo - i da će, ako se nešto fundamentalno ne promeni, tako i ostati. Što nas neminovno dovodi do Tomasa Piketija, francuskog ekonomiste koji je zahvaljujući knjizi Kapital u 21. veku (srpsko izdanje za februar najavljuje novosadska Akademska knjiga) u ove dve godine otkako je objavljena izrastao u globalnu zvezdu intelektualnog sveta. On, naime, kroz iscrpnu istorijsku analizu dokazuje tezu da je kapitalizmu - onom prvobitnom koliko i ovom savremenom - uvećavanje socijalne nejednakosti imanentno, jer je stopa povraćaja kapitala skoro uvek viša od stope ekonomskog rasta: kapital se, jednostavno, reprodukuje brže nego što se uvećava društveno bogatstvo, i to neminovno vodi tome da bogati stalno postaju još bogatiji, na račun svih ostalih. U savremenim uslovima razobručenog neoliberalnog kapitalizma i sloma koncepta države blagostanja, kada razvijene ekonomije mogu da računaju samo na minimalan ekonomski rast, povraćaj kapitala će i nadalje biti viši od stope rasta, pa će posledično i socijalna razlike nastaviti da se uvećavaju, „s potencijalno zastrašujućim posledicama“, kaže Piketi. Sve i da tog pogoršanja ne bude - a biće ga - stanje je već sad dovoljno loše. Kad je početkom 2014. britanska humanitarna organizacija Oksfam izašla s podatkom po kome je 85 najbogatijih ljudi na svetu raspolagalo imovinom ravnom onoj koju poseduje siromašnija polovina kompletnog čovečanstva, to nije izazvalo preteranu konsternaciju. Šta, uostalom, i da se kaže? Štaviše, koju sedmicu kasnije časopis Forbs ukazao je da je zapravo reč o samo 67 ljudi, da bi onda nekoliko dana potom i to korigovao na 66. Tolikom se, naime, brzinom tih nedelja nastavilo da uvećava bogatstvo ovog promila superbogatih. Koliko god opsceno zvučale ove brojke, one su tek vrh ledenog brega. Procenjuje se da danas 10 odsto najbogatijih u Evropi poseduje 60 odsto ukupnog društvenog bogatstva, u Sjedinjenim Državama i svih 70 odsto; srednja klasa u Evropi raspolaže trećinom, a u SAD približno četvrtinom društvenog bogatstva. Oni najsiromašniji, pak, i dalje nemaju više od pet odsto ukupnog bogatstva - koliko su imali i pre sto godina. Toliko o istorijskom progresu. Bacite pogled na podatke za pojedinačne zemlje objavljene u bilo kom trenutku u poslednjih par godina, i dobićete sliku koja je u suštini slična, ma koliko inače različite bile prilike u svakoj od njih. Velika Britanija? Gledano po glavi stanovnika, u Londonu živi više tzv. „pojedinaca ultravisoke neto vrednosti“ (UHNWI) nego bilo gde drugde na svetu. Ko je UHNWI? Svako „težak“ 30 i više miliona dolara, ne računajući vrednost nekretnine u kojoj živi. Po podatku iz septembra, takvih „ultra“ porodica u Londonu je preko 4.200 - što je jedan od razloga zbog kojih je centralni deo grada najbogatiji region u severnoj Evropi. Ali kao kontrapunkt ovim podacima stoji i činjenica da je i devet od deset najsiromašnijih regiona u severnoj Evropi takođe u Britaniji. Rusija? Tačni podaci ne postoje, ali se procenjuje da samo u prikladno prekrštenom „Londongradu“ živi ili boravi najmanje 2.000 ruskih milionera, opet više nego bilo gde drugde izuzimajući Moskvu; mnogi od njih takođe spadaju u pomenutu „ultra“ ekipu. A prema istraživanju koje je potkraj 2013. objavila grupacija Kredi Svis, 110 najimućnijih Rusa u to vreme raspolagalo je sa 35 odsto ukupnog bogatstva svoje zemlje. Nemačka? Važila je za zemlju u kojoj su socijalne razlike relativno male, ali su dve studije objavljene tokom 2014. to razotkrile kao mit. Istraživanje Fondacije „Hajnrih Bekler“ pokazalo je da je privid stvoren ponajviše zahvaljujući tome što su superbogati Nemci izveštili u tome da imetak rasporede tako da on nikome ne bode oči. Ustanovljeno je da najbogatijih deset odsto Nemaca u proseku raspolaže imovinom vrednom 1,4 miliona evra - što i nije impresivna suma dok se ne stavi u proporciju s podatkom koji kaže da je to 80 puta više od godišnjeg prihoda prosečnog nemačkog domaćinstva. I ne samo to, nego je istraživanje Nemačkog ekonomskog instituta pokazalo da Nemačka ima najneravnopravniju distribuciju bogatstva u čitavoj evrozoni. Španija? Ne bi se pomislilo da je u pitanju zemlja s drastičnim socijalnim razlikama, ali jedno istraživanje 2013, urađeno za potrebe katoličke dobrotvorne organizacije Karitas, označilo ju je kao zemlju u kojoj je nejednakost najveća u Evropi, s tri miliona ljudi koji žive u uslovima „ekstremnog siromaštva“. Po tom istraživanju, šest odsto od 47 miliona Španaca je u 2012. živelo sa 307 ili manje evra mesečno - dvostruko više nego 2008, pre izbijanja ekonomske krize. U to vreme 20 odsto najbogatijih Španaca bilo je sedam i po puta bogatije od 20 odsto najsiromašnijih sunarodnika - čemu treba dodati podatak iz drugog istraživanja, koje je obavio Kredi Svis, a po kome je broj milionera u Španiji 2012. iznosio 402.000, ili čitavih 11 odsto više nego samo godinu dana pre. A da sve bude još sumornije, prema globalnoj studiji obučenosti odraslih, koju je u jesen 2013. objavio OECD, Španija je među evropskim članicama ovog kluba na začelju i po nivou pismenosti te sposobnosti njenih žitelja za obavljanje osnovnih matematičkih radnji: ispalo je da svaki četvrti Španac uzrasta između 16 i 65 ima problema s pismenošću, a da je čak svaki treći jedva u stanju da računa... I tako redom. Može li se ovo raslojavanje nekako zaustaviti - uz pretpostavljenu saglasnost oko toga da ona varijanta s metalnim šipkama, ma koliko možda delovala privlačno, ipak nije delotvorna? Očigledan odgovor - koji zagovara i Piketi, iako priznaje da je to utopistička ideja - bio bi da se na globalnom nivou ultrabogatima razreže ultraporez, posle čega bi red došao i na pravedniju redistribuciju prihoda i bogatstva, u čemu bi bila presudna uloga svake države ponaosob. Ali jasno je da se to neće desiti: krupni kapital uvek će naći način da pobegne negde gde je porez niži. Evo, i Francuska na prvi dan 2015, kao što je otpočetka i bilo planirano, ukida porez na prihode od preko milion evra uveden pre dve godine - porez zbog koga je proliveno toliko žuči i zbog koga su se neki od najbogatijih Francuza iselili iz zemlje, a da pozitivni efekti te mere i dalje nisu očigledni. Kako onda izbeći budućnost u kojoj će scene poput one iz Ciriha postati svakodnevica? E, ko na to bude odgovorio pošteno će zaraditi svoj milion. Ili milione.