Promišljanja filmske sutrašnjice

Ukratko: godina za nama je bila haotična, nepredvidiva, deprimantna, oscilatorna, destimulativna i u svakom smislu reči teška. Čini se da nije bilo mnogo razloga za optimizam, a opet, ma kako to ironično ako ne i cinično zvučalo, imalo se šta u njoj pamtiti.

Ukoliko je sudbina i položaj srpskog filma prioritet ove opservacije, suprotno svakoj logici, bilo je u njemu i oko njega dosta dinamično i vibrantno. Ukoliko globalni kvalitet srpskog igranog filma u 2014. govori o njegovoj daljoj eroziji, čitav niz njegovih propratnih aspekata jednostavno ne možemo zaobići. Oko tih nekoliko filmskih apostrofa moguće je i zasnivanje nešto celovitijeg odnosa spram kinematografskih dešavanja.

Pokret za okupaciju bioskopa Zvezda, bio je jedan takav događaj. Akcija koja će nesumnjivo imati alarmantne konsekvence na dalje kinematografsko ponašanje ne samo kada su svojinski odnosi u kulturi u pitanju, no pre svega na planu korektiva društvene svesti o otuđivanju kulturnih dobara. Pokušaj mlade generacije da beskompromisnim stavom ospori diskutabilne radnje privatizacije ujedno je i signal za redefinisanje značaja kulturnog prostora

Fenomen filma Mali Budo, koji sa 350.000 gledalaca ne samo vraća publiku u bioskope, nego i demantuje katastrofičko minimiziranje uloge bioskopa u eri novih tehnologija, takođe je nešto što se, mimo bilo kojeg oblika estetičke respektabilnosti spram pomenutog filma, mora uvažiti kao ohrabrujući artefakt. Izlazak srpskog filma u svet, ovenčan je nizom nagrada i pojavljivanjem na prestižnim festivalima (Neposlušni Mine Đukić prikazan na Sandensu), ohrabrujući je stimulans. Pokušaj revitalizovanja srpskog filma nizom bajpasova i finansijskih injekcija. Javna rasprava povodom Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi, te u vezi s tim potrebi transformisanja konstitutivnog pojma kinematografije u obuhvatniju, audiovizuelnu delatnost

Nekoliko izvrsnih filmskih festivala koji svojim znalački profilisanim programima čine da beogradska (srpska) filmska publika jednako participira u svetskoj filmskoj savremenosti. Sve relevantnije prisustvo dokumentarnog, pa čak i animiranog filma u globalnom srpskom filmskom imidžu, pri čemu se ove autsajderske kategorije sve više čine nezaobilaznim elementom.

Srpske kinematografske situacije svakako nisu indikativno polje promišljanja filmske sutrašnjice. Svaki potencijalni filmski gledalac, a takvih je u najvećem broju, ima svakako pravo da ga u negovanju njegovog gledalačkog izbora ne rukovodi nijedan od ovih tenzičnih faktora, koji nije neposredno vezan za filmsko platno. Pravo na lični eskapizam i kulturu tržnih centara nesumnjivo je, te se svaka ideja prevencije ukazuje sada kao zakasneli ali jednako besmisleni čin.
Lokalizujući problem na dobre filmove, manje dobre i loše, on još uvek ima široku mogućnost izbora.

Shvaćena u striktno prikazivačkom filmskom smislu, 2014. je i te kako imala šta da ponudi. Ne toliko dobru distributersku godinu kakva je bila prošla, možda ne najbolji alternativni presek nekomercijalnog filma u vidu raznih nedelja kulture ali još uvek neophodan, i možda ne pregršt filmskih radosti, ali čineći od onih preostalih, nezaobilazno kulturno dobro...

Top 5 filmova u 2014.

RACIJA 2
režija: Garet Ivens

OD ONOGA ŠTO JE BILO
režija: Lav Dijaz

TORE PLEŠE
režija: Katrin Gebe

SAT RISA
režija: Seren Kreg Jakobsen

ZBOGOM JEZIKU 3D
režija: Žan-Lik Godar