Olovka jača od smrti

Ponedeljak, improvizovana redakcija Šarli ebdoa u zgradi Liberasiona

Glavni ulaz je zatvoren, ulazim kroz parking koji čuvaju naoružani policajci. Penjem se spiralnim hodnikom do osmog sprata gde crtači i novinari satiričnog lista rade na novom broju. Oni koji su preživeli masakr. Nisu prisutni Šarb, Kabi, Tinjus, Volinski i Onore. Ubijeni su četiri dana ranije, 7. januara, zajedno sa još petoro kolega i saradnika i dva policajca koji su ih čuvali. Napadači maskirani poput komandosa upali su na redakcijski sastanak i uz povike Alah akbar (Alah je veliki) zapucali iz kalašnjikova.

Telo osamdesetogodišnjeg crtača Žorža Volinskog palo je pred noge Lorana, njegovog mlađeg kolege koji je jedini od prisutnih u sali preživeo napad tako što se bacio pod sto i uspeo da izbegne pažnji napadača. Sve je trajalo nekoliko sekundi, osetio je miris baruta, a potom je zavladala tišina, ispričao je potom. Kada je podigao glavu ugledao je prizor koji ga je prenerazio. NJegove kolege i prijatelji ležali su na podu u lokvi krvi.

Padaju mi na pamet reči Viljema, jednog od Šarlijevih dinosaurusa: Nikad ne dolazim na redakcijske sastanke, to mi je spaslo život.

Ispred sale u kojoj su oni koji se, poput Viljema, tog jutra nisu pojavili na redakcijskom sastanku, sedi osmorica policajaca u civilu. U prostoriju ne ulazi niko sem članova redakcije i njihovih porodica. Policajci su uviđavni, nude mi stolicu, ali se ubrzo predomisle. Ako dođe do novog atentata bolje je da nisi s nama, kaže mi jedan od njih mrtav ozbiljan.

Kroz vitrine posmatram Liza za stolom, sa olovkom u ruci. NJegovu siluetu, mršavu poput pruta i lice sa gustim brkovima i teškim okvirom za naočare kao da je nacrtao neki karikaturista.

Do petka uveče je govorio da nije u stanju da radi za ovaj broj, ali je već iste noći poslao crtež, smešan i tragičan, sa golim zadnjicama njegovih mrtvih kolega. Od tog trenutka ne prestaje da crta. Lice mu se povremeno zgrči u osmeh, kao kada je prethodnog dana, na maršu solidarnosti sa žrtvama Šarli ebdoa, prasnuo u smeh u trenutku dok je njegov kolega diskretno pokušavao da ukloni golubiji izmet sa odela predsednika Fransoa Olanda, koji im je prišao da izjavi saučešće.



Jedna druga scena je dostojna karikature - Liz koji se ljubi sa svojom devojkom iza paravana na ulazu u prostoriju, dok se policajci sa druge strane staklenih vrata prave da ih ne vide. Od sada će morati da se naviknu na njihovo danonoćno prisustvo.

Šarb, direktor lista koji je ubijen u atentatu, neprestano se kretao u pratnji dva policajca od kada su islamski fanatici na njega bacili fatvu. Uz njega je u napadu poginuo i jedan od policajaca koji su ga obezbeđivali. Pokušavam da zamislim kako izgleda život uz stalnu policijsku pratnju. Planti, slavni francuski politički karikaturista, ispričao mi je prethodnog dana da danske crtače koji su prvi objavili karikature proroka Muhameda 2006. godine, što je bio povod za haos koji je priređen u nekim muslimanskim zemljama, u stopu prati šest policajaca.

Sa njima idu i u samoposlugu, svuda. Kad smo seli da večeramo, pored mene je bio policajac, priča karikaturista Monda i prijatelj bande iz Šarli ebdoa.
Iz njihove privremene redakcije na poslednjem spratu Liberasiona izlazi hroničar Patrik Pelu. Prati ga Feliks, njegov sin, koji se više ne odvaja od oca. Lično sam pogođen, zato što je moj otac skrhan i zato što sam poznavao većinu onih koji su ubijeni, kaže mi nekoliko trenutaka kasnije u kafeteriji. Bili su bliski kao porodica, uvek su se smejali, šta god da se desi uvek su se šalili, dobronamerno, ne zlurado, dodaje tužno.

Od kad su se sastali u petak, prvi put posle tragedije, članovi redakcije Šarli ebdoa se ne razdvajaju. Dogovorili su se da svi rade u istoj prostoriji, da fizički budu jedni pored drugih.
Moramo da nastavimo da radimo, kaže mi Pelu kao da ponavlja neku mantru. Naš posao je da zasmejavamo ljude, dodaje očiju crvenih od suza, ne smemo da dozvolimo da su naše kolege umrle ni zbog čega. Pokušavamo da tražimo istinu, to dugujemo čitaocima. Dugo posle razmišljam o ovoj rečenici. Koliko je još novinara danas spremno da traga za istinom? Koliko ih je spremno da pokaže srednji prst onima koji su na čelu države ili crkve koji pokušavaju da zauzmu teren sloboda?
Kakvu lekciju slobode, otpora, ljubavi i prijateljstva su nam dali novinari Šarli ebdoa!


Ovaj list je pripadao novinarima koji su u njemu radili. Direktor Šarb bio je jedan od drugara, a ne neki nedostižni autoritet, kao što je to često slučaj u redakcijama. Jedno vreme se njihovo akcionarsko društvo zvalo Izdanja kalašnjikov, dok nisu promenili naziv da ne bi plašili štampare. Rat i apsurd rata su oduvek bili jedna od centralnih tema Šarlijevih crtača, čija stara garda, na čelu sa Kabijem i Volinskim, pripada generaciji koja je 68. demonstrirala uz parole: Vodite ljubav a ne rat, Mašta na vlast, i još Kako možemo da mislimo slobodno u senci kapele? i Zabranjeno je zabranjivati. Pacifisti, antirasisti, ateisti, idealisti.

Stotinak metara od Liberasiona, na Trgu Republike, na kome je prethodnog dana milion Francuza došlo da im oda počast, ostao je transparent: Stvarajte umetnost a ne rat. Kakva ironija što je Šarb poslednje nedelje pred smrt proveo boreći se da pronađe sredstva za opstanak lista koji je bio u dugovima. Sada stižu donacije sa svih strana, pretplate kao nikada do sada, kaže tužno hroničar lista.

Atmosfera u kafeteriji je teška. Priča se tiše nego obično. Pali se cigareta za cigaretom. Kolege se raspituju za zdravlje povređenih, brinu jedni o drugima. Neki sve ovo podnose veoma loše, neki nenormalno dobro. Sa prostrane terase koja se nastavlja na kafeteriju Pariz liči na uzburkano more metalnih limenih krovova. U daljini su, poput svetionika, muzej Bobur, Ajfelov toranj, Monmartr.

Dan odmiče, broj napreduje. Svi su neočekivano produktivni.
Nema govora, kažu, da ovaj broj bude komemorativni, da od njega naprave posmrtnu povorku mrtvim kolegama. Umrli su zbog toga što su radili na ovom listu i ne dolazi u obzir da ih cenzurišu posle smrti. Svi će biti prisutni, i ranjeni i mrtvi, oni koji su pisali i oni koji su crtali, kao i Mustafa, lektor i Frank, policajac.



Da li će i dalje crtati Muhameda?
Naravno, kaže Pelu.

Bogohuljenje je izraz prosvećenog duha u zemlji Rablea i Voltera, zemlji koja je ponosna na devizu revolucije iz 1789. godine, Sloboda, jednakost, bratstvo, u kojoj se poštuje princip razdvojenosti crkve od države.

Pravo na svetogrđe, ovde u Francuskoj je ono što definiše liniju između varvarstva i civilizacije, kaže mi Zineb el Razvi, iz mlađe generacije novinara satiričnog nedeljnika. Danas je stigla nešto kasnije u redakciju. Napisala sam tekst u fragmentima, kao što je ova redakcija koja je smrvljena, kaže dok joj glas treperi u pokušaju da uguši jecaje.
Zineb je odrasla i školovala se u Maroku, gde je radila kao novinar pre nego što je stigla u redakciju Šarli ebdoa. Da bi je primio Šarb je sebi smanjio platu. NJena rubrika se zove Jeretik nedelje.

Svake nedelje tražimo primere u svetu onih koji su platili cenu što su se drznuli da izraze nepoštovanje prema religiji, bilo da je reč o budistima, hrišćanima ili muslimanima, kaže ova Frankomarokanka koja dolazi iz muslimanske kulture. Ove nedelje je jeretik Šarli ebdo.

Zineb je radila uz Šarba na karikaturama Muhameda. Kada je na njihovu redakciju 2011. godine bačen Molotovljev koktel, posetila sam ih u prostorijama u kojima je sve bilo crno od čađi. Erik Porto, jedan od članova redakcije, izvadio je primerak specijalnog izdanja iz spaljene gomile i pokazao mi naslovnu stranicu sa crtežom islamskog proroka koji drži glavu uronjenu u šake, naslovljenu: Muhamed zaokupljen integristima: Teško je kada vas vole glupaci. Porto, koji je preuzeo ulogu direktora lista, jedan je od preživelih u napadu na redakciju prošle srede.



U početku sam pomislio da pucaju petarde. Kad sam čuo: Alah akbar! shvatio sam šta se dešava, ispričao je.
Pretnje islamskih fanatika su stalno bile prisutne u njihovim šalama. U Šarbovoj kancelariji je visila zastava Al kaide i Staljinov portret, zastava Kurdistana i lista fatvi. Redakciju su krasili i plastični mitraljez i burka. Alah je veliki je bio ratni poklič Šarba. Slao mi je mejlove koji su počinjali sa: Alah akbar, jesi li završila tekst?, priča Zineb.

Jednom mu je neko iz redakcije rekao da prestane da uzvikuje poklič islamskih fanatika jer će jednog dana kada stvarno dođu da ga ubiju svi pomisliti da je u pitanju šala. To se i dogodilo. Ubili su umetnike, jednostavne, duhovite ljude. Da su mu samo dali vremena Šarb bi ih, kaže mi Zineb, pozvao da odlože oružje, uzmu kafu i kažu u čemu je problem.
Kako crtati dvojicu napadača? Oni nas ne interesuju, kaže novinarka arapskog porekla. Osećamo samo prezir prema njima. Neopisiva glupost je ubila sjajnu inteligenciju. Ali ideologija koja je iza nagriza islamska društva, a danas i evropska, i o tome treba govoriti.

Za nju je nepodnošljivo što se govori o stigmatizaciji muslimana. Da li se i ja računam među muslimane? Ja sam ateista, ne verujem u boga, ali nosim tu kulturu, taj jezik. Da li sam stigmatizovana? Nisam. Ali oni koji stavljaju burku, nikab, koji puštaju bradu kao salafisti, ne mogu da traže od nas da ih ne stigmatizujemo. Za mene nema muslimana, ima Francuza, a oni koji hoće da se sklone u crkvu ili džamiju ne treba da se žale zato što su identifikovani kao takvi. Ako ne žele da budu stigmatizovani neka ostave svoju veru kod kuće i neka izađu u društvo kao svi ostali građani.



Borba za odbranu osnovnih principa sekularne države nikada nije bila aktuelnija.
Ono što ugrožava veru nisu crteži Šarli ebdoa već ona dva glupaka koji su došli da ubiju karikaturiste. To su osobe čiji je mozak napao virus salafizma. Dobro poznajem tu ideologiju, jer sam iz te kulture. Salafistički fundamentalizam reaguje kao neki informatički virus, napada mozak i uništava ga nepovratno, kaže Zineb. U Maroku, kao i u većini muslimanskih zemalja, list u kome radi je cenzurisan.

Svest o tome da danas u Francuskoj mogu da vas ubiju zbog karikature za nju je zastrašujuća. Izgubili smo poverenje u život, kaže mi.
Steže mi se grlo jer poznajem taj osećaj. Sećam se kada sam prvi put shvatila koliko je smrt blizu. Bilo je to tokom bombardovanja, u redakciji NIN-a, koja je bila jedna od potencijalnih meta NATO-a. Sećam se Jugoslavovih karikatura, u istom antiratnom duhu kao što su crteži njegovog prijatelja Plantija.

Rano je popodne, Liz, Zineb, Erik, Koko, Katrin, Patrik i ostali iz ekipe spremaju se da posete povređene kolege i da zatraže od njih mišljenje o karikaturama za naredni broj. Odlaze prvo da posete Risa, jednog od Šarlijevih crtačkih zvezda, koji je pogođen u desno rame. Nerv mu nije oštećen, nadamo se da će uskoro ponovo moći da crta, kaže Zineb. Preneće mu da je sve u redu, da nastavljaju da rade, da se ne brine.

Simon još nije izašao iz kome, ali je počeo da diše, dodaje njen kolega. Simon je prvi na koga su pucali.
Svesni su da je broj istorijski. Izaći će u tri miliona primeraka, biće preveden na šesnaest jezika i štampan u 25 zemalja. Kakav obrt za list koji je do pre samo koju nedelju izlazio u 40. 000 primeraka!

Najvažnije je da ne ispustimo olovku, da nastavimo da crtamo ono od čega nam se prevrće stomak, da ni od čega ne odustanemo, ponavljao mi je Planti prethodnog dana.
Eho ove poruke je naslovna stranica Šarli ebdoa. Na Lizovom crtežu je prorok Muhamed, sa suzom u oku, koji nosi karton na kome piše Ja sam Šarli. Crtež je naslovljen: Sve je oprošteno.

Šarli ebdo - istorijat

Zabrane, tužbe, napadi

Šarli ebdo je izrastao iz satiričnog časopisa Hara Kiri, koji je izlazio od 1960. do 1970. U nedelji kada je umro general Šarl de Gol, dogodio se i požar u jednoj diskoteci u kome je život izgubilo 140 ljudi. Hara Kiri je ne naslovnoj strani objavio Tragični ples u Kolombeu (gde je živeo De Gol) jedan mrtav. Posle ovog skandala časopis je zabranjen, ali se redakcija brzo prebacila u drugi Šarli ebdo. Ime je uzeto od strip junaka Čarlija Brauna, a ebdo je skraćenica za nedeljnik.
Nedeljnik je 1981, posle 580 izdatih brojeva, prestao da izlazi zbog nedostatka sredstava. Ipak, jula 1992. godine redakcija se ponovo okupila.
Kada je 2005. godine danski Jiland Postens objavio karikaturu Muhameda, što je izazvalo demonstracije širom Bliskog istoka, a Međunarodna organizacija islamskih zemalja zatražila od UN uvođenje sankcija Danskoj, Šarli ebdo je preneo karikaturu i dodao još nekoliko svojih. Zbog toga je završio na sudu po tužbi Francuskog sabora muslimanske vere, ali je oslobođen.
Novembra 2011. na redakciju je bačena bomba, a sajt je oboren pošto je objavljen crtež Muhameda kao glavnog urednika novina i naslov Šerijat ebdo. Odgovor redakcije na ovaj napad bila je sledeća naslovna strana na kojoj je nacrtan jedan od karikaturista Ebdoa kako se ljubi sa muslimanom. LJubav je jača od mržnje, glasio je naslov.
Na stranama Šarli ebdoa nalazili su se i političari, javne ličnosti, Jevreji, katolici, pa i sam papa. U jeku skandala oko pedofilije objavljena je naslovna strana na kojoj papa savetuje optuženog episkopa Okreni se filmovima, kao Polanski.
U poslednjem broju trebalo je da se nađe novi roman Mišela Uelbeka o zamišljenoj islamizaciji Francuske i Evropske unije, te kako islamista postaje predsednik Francuske.
Na dan objavljivanja usledio je fatalni napad. I. Janković

IN MEMORIART

Sticajem okolnosti poznavao sam i sretao svu četvoricu poginulih karikaturista francuskog satiričnog nedeljnika Charlie Hebdo. Prvi put davne 1979. godine kada me je NIN kao svog mladog, prethodne godine zaposlenog ilustratora, poslao u Pariz da u Jugoslovenskom kulturno-informativnom centru priredim svoji prvu samostalnu izložbu u inostranstvu. Otišao sam u redakciju Charlie Hebdo, tada u ulici Trois-Portes 10, i pokazao uredniku karikature Žoržu Volinskom šta radim. Iako moj precizni stil nije bio u njihovom duhu, u sledećem broju su objavili jedan moj rad (ruka sa podignutim prstima kao viktorija ali u vidu zečijih ušiju) uz informaciju o izložbi. Bio je to lep gest i podrška a izložba je potom obišla i nekoliko drugih francuskih gradova. Kao bivši muzičar, odmah sam u redakciji zapazio i karikaturistu Kabija sa bitls frizurom, koju nije nimalo izmenio ni posle 30 godina kada smo se 2009. ponovo sreli u St. Just le Martel-u, selu pored Limoža, gde se, više od tri decenije, svake godine okupljaju francuski i inostrani karikaturisti na višednevno druženje uz odlične izložbe, a i hranu i vino pod velikim šatorom. Tada smo svi zajedno položili kamen temeljac zgrade Stalnog centra za karikaturu, koji je u kratkom roku i izgrađen. Prošle godine jedna od izložbi u njemu bila je i o nedeljniku Charlie Hebdo, pa je to bila prilika da upoznam i nove mlade snage, Šarba i Tinju. Rad ovog drugog je i na našoj aktuelnoj međunarodnoj izložbi Zlatni osmeh 2014 na temu VIVA VINO u galeriji New moment, do 23. januara, i nažalost njegovo poslednje učešće na nekom konkursu. Još za života živa legenda i nosilac Legije časti, Žorž Volinski, rođen je pre 80 godina u Tunisu gde mu je otac, Jevrejin, držao radnju. Jedan od radnika, Arapin, otpušten prethodnog dana, vratio se i ubio mu oca. Porodica se kasnije preselila u Francusku, a Žorž završio život na skoro identičan način. Čudna igra sudbine je da su i njegove ubice izgubile život u štampariji, među papirima na kojima se štampaju i novinske karikature, kojima su se radovale i slatko smejale generacije čitalaca. Sigurno je da će im mnogo nedostajati. J. Vlahović

Umberto Eko, italijanski književnik i semiolog

U ratu smo do grla. Islamska država želi da zavlada svetom, to je novi nacizam. Ono što je sigurno jeste da su se promenili načini ratovanja. Jedan je u toku i mi smo u njemu, kao kada sam ja kao dečak živeo dane pod bombama koje su mogle da stignu svakog časa bez mog znanja. Sa ovim tipom terorizma situacija je identična onoj koju smo proživljavali za vreme rata.

Salman Ruždi, pisac

Ja sam uz Šarli ebdo, kao što svi treba da budemo, da bismo branili umetnost satire koja je uvek bila snaga slobode a protiv tiranije, nepoštenja i gluposti. Religija, srednjovekovna forma iracionalnosti, kada se kombinuje sa modernim oružjem, postaje stvarna pretnja za našu slobodu.

Cvetan Todorov, filozof

Teroristi su ubice koji bi želeli da stvore jaz između muslimana i zapadnog sveta. NJihov san je da govore u ime čitavog islama, dok u stvarnosti predstavljaju bednu manjinu. Napad na Šarli simbolično je napad na slobodu izražavanja i slobodu štampe i kao takav je veoma težak akt koji treba osuditi. Međutim, nije ispravno smatrati slobodu štampe centralnim stubom demokratije. Istinski oslonac demokratije je ideja da u demokratskom sistemu svaka vlast ima ograničenja. I to treba takođe da važi i za štampu, koja pribavlja legitimitet iz činjenice da je sposobna da uspostavi sopstvene granice.
Na napade, kao što je ovaj protiv francuskog lista, potrebno je odgovoriti čvrstom reakcijom policije i sudstva i još strožom kontrolom islamskog ekstremizma. Ali bez otvaranja novih centara mržnje i bez padanja u zamku islamofobije.

Slavoj Žižek filozof

Sada, kada smo svi u šoku posle masakra u redakciji Šarli ebdo, pravi je trenutak da se pronađe hrabrost za rasuđivanje. Rezonovanje o kome govorim nema apsolutno ništa sa relativizacijama i još manje sa patološkim strahom mnogih zapadnih liberalnih naprednjaka da se uprljaju islamofobijom. Za te prividne progresiste, bilo kakva kritika islama ističe sa kao izraz zapadne islamofobije. Rezultat takvih pozicija je onaj koji se može očekivati u ovakvim slučajevima: što se više zapadnjački naprednjaci premeću u njihovom osećaju krivice, islamski fundamentalisti ih više optužuju da su hipokriti koji traže da sakriju njihovu mržnju prema islamu.
Raspravljati u cilju odgovora na ubistva u Parizu znači ostaviti po strani slavljeničko samozadovoljstvo popustljivog liberala i prihvatiti da je konflikt između liberalne permisivnosti i fundamentalizma definitivno lažan. Ko nije spreman da kritikuje liberalnu demokratiju, ne bi trebalo ni da osporava religiozni fundamentalizam.

Mario Vargas LJosa, pisac

Do sada su ubijali ljude, uništavali institucije, ali ubistvo gotovo cele redakcije Šarli ebdoa znači nešto teže. Žele da zapadna kultura, kolevka slobode, demokratije, ljudskih prava, odustane od primene tih vrednosti, da počne da uvodi cenzuru, da prihvati da su izvesne teme zabranjene i da se odrekne jednog od temeljnijih principa kulture slobode: prava na kritiku. Smatram da Zapad, Evropa, slobodni svet treba da shvati da postoji rat koji se odigrava na njihovoj teritoriji i da u tom ratu moramo da pobedimo ako ne želimo da varvarstvo preuzme mesto civilizaciji. Ali jedna od najtežih opasnosti koju nosi ovaj strašni teroristički napad je da može da stimuliše ksenofobiju kod ekstremnih partija, koje su za demokratiju opasne koliko i islamski fanatici. Treba učiniti napor da se spreči da se to dogodi i da Evropa bude uništena, kako od svojih neprijatelja tako i od onih koji pretenduju da je brane drugim formama netrpeljivosti i fanatizma.

Roberto Savijano, pisac knjige Gomora o napuljskoj mafiji, živi na nepoznatoj adresi i pod stalnom policijskom pratnjom

Evropa je danas zaboravila pravo na slobodu izražavanja. Ostavila ga je da se brani po inerciji, sve dok nije stigao neko ko ga je sahranio ispod gromade metaka. Pitam se, znate li koliko je bilo mrtvih novinara prošle godine? Ubijeno ih je 66, a 178 uhapšeno. U Turskoj 23 novinara su u zatvoru zato što pišu za dnevnik koji je kritičan prema vladi... Dovoljno je što se te stvari nisu desile u Parizu ili Berlinu da bi se ignorisale? Naravno, svi smo Šarli ebdo i to je instinktivna emotivna solidarnost, ali se ipak uvek radi o podršci koja stiže posle prolivene krvi. Udariti na umetnike, intelektualce i blogere za islamski terorizam znači pogoditi misao, učiniti kažnjivim razmišljanje i difuziju ideje. To nije napad na funkcije ili na institucije već na poslednju teritoriju koja Zapad još uvek čini različitim mestom: slobodu izražavanja. Ali ubrzo će se vratiti tišina, ako se ne pokrenemo. Tražim od Evropskog parlamenta, od Rencija, Merkelove, Olanda, Kamerona, i predsednika država, da organizuju na mesec dana od masakra Evropski savet posvećen svima onima koji plaćaju i platili su sopstvenom kožom cenu slobodnog izražavanja, koji žive pod pratnjom, koji su pretrpeli pretnje, atentate, ucene, nasilja bilo kog tipa. Ako se mobilizacija ljudi i savesti koja danas potresa zapadni svet brzo ugasi, pretvarajući se u nekoliko dana srdžbe i u mnoštvo minuta ćutanja, onda treba da kažemo: doviđenja do sledećeg masakra.