LJudska prava nisu luksuz

Foto Đorđe Kojadinović

Odlazak Nevene Petrušić sa mesta poverenice za ravnopravnost, iako se radi o kraju mandata i ličnoj želji da ga ne obnovi, predstavlja još jednu lošu vest za nezavisna kontrolna tela. Ne zbog naslednice ili naslednika (tek ćemo videti kako će taj neko raditi), već zbog partijskog načina na koji se novi poverenik bira, mimo propisanih uslova koji podrazumevaju 10 godina rada u oblasti ljudskih prava, bez javne rasprave i bez osvrta na mišljenje civilnog društva. Pre pet godina, kada je institucija ustanovljena, Nevena Petrušić je došla posle javne rasprave iako je iza sebe imala rad u mnogim nevladinim organizacijama i nagradu OEBS-a za posebne zasluge u borbi za ravnopravnost i ljudska prava. Danas je uverena da je postavila dobru instituciju na noge, ali da joj je neophodno obezbediti kontinuitet.

Iako nas je vlast obavestila da je tokom prošle godine načinjen veliki napredak u ljudskim pravima, iz vašeg godišnjeg izveštaja se to ne vidi?

Ovo je bila loša godina za ljudska prava ne samo kod nas nego u celom svetu, čemu je doprinela ekonomska kriza. To ukazuje na činjenicu da se upravo u kriznim vremenima, na ogoljen način, vidi koliko smo istinski zagovornici ideje ljudskih prava i nediskriminacije. Recimo, kada je ova institucija u pitanju, postoji nerazumevanje da odgovornost za položaj manjina uvek ima većina i da od nje zavisi da li će pripadnici svih manjinskih grupa imati ne samo jednaka prava nego i jednake mogućnosti. To podrazumeva i uvođenje posebnih mera kako bi se svi izjednačili u šansama, što je obaveza države. Ako jednog dana budemo razumeli, a ja se nadam da polako počinjemo da razumemo, da na istom prostoru živi 29 nacionalnosti, da kao i u svakom društvu i ovde žive oni koji su drugačije seksualno orijentisani, koji se mole različitim bogovima i koji govore različitim jezikom i da nam je neophodno društvo bez tenzija u kom će svako imati svoju šansu. Ta priča o ljudskim pravima nije luksuz, nije nešto što nam je neko doneo i nametnuo, već je povezana sa svakim od nas, sa našim statusom i sa perspektivom za mlade ljude koji će tek doći.

Na osnovu čega mislite da smo počeli da razumemo?

Pre svega na osnovu toga što se iz godine u godinu povećava broj pritužbi, iako naša institucija radi u izuzetno skromnim uslovima, što znači da ljudi sada umeju da prepoznaju diskriminaciju i ne žele da je trpe. Samim tim su ljudska prava prestala da budu imaginarna stvar, a ravnopravnost je počela da se tretira kao i svako drugo pravo. Na krađu reagujemo, prijavljujemo je i pokrećemo postupke, zašto bi se to razlikovalo od situacije kada smo diskriminisani? Takođe se sve češće dešava da preporuke koje dajemo neko razume i uvažava. Ali, još uvek nismo stigli do toga da svi shvate da to nije stvar želje ili dobre volje, nego da je to nešto što je obaveza. Član 21 Ustava koji zabranjuje svaki oblik diskriminacije po bilo kojoj osnovi nije demokratski ukras nego imperativna norma koja obavezuje sve.

U vašem izveštaju je primetno da se najveći broj pritužbi odnosi na državne organe. Zar se u njima najmanje čita Ustav?

Tako je godinama unazad. Najveći broj pritužbi je na organe vlasti, a najčešće ljudi traže zaštitu kada je to iz oblasti radnog prava. Nažalost, nekada se i u tom segmentu mirimo sa diskriminacijom i prihvatamo je kao nešto što mora tako. Posebno kada je u pitanju partijsko zapošljavanje, jer ljudi ne veruju da postoji šansa da će se tu ikada išta promeniti. To je jedan od najozbiljnijih pokazatelja koliko smo spremni da se mirimo sa diskriminacijom. Volela bih da instrumente koje imamo sve više koristimo, a da se svest ljudi menja, ali da se menja i svest predstavnika organa javne vlasti. Mi pogrešno mislimo da se oni koji rade u institucijama sistema, koji su recimo sudije, ljudi koji se razlikuju od običnih po svojim stavovima. To nije tačno. Oni su deo ovog društva, a naša istraživanja pokazuju da iste diskriminatorne stavove izražavaju i oni koji bi trebalo da odlučuju o nečijim pravima. A to je mnogo opasnije jer građani i građanke svojim diskriminatorskim stavom mogu da povrede nekog u privatnom prostoru, ali je mnogo opasnije kada to učini neko ko kreira ili sprovodi politiku ili ko mora da presuđuje.

Na primer?

U obrazovnoj sferi smo imali jedan slučaj segregacije, a nju danas skoro svi prepoznaju kao jedan od najdrastičnijih oblika diskriminacije - direktor škole je romsku decu izmestio u posebno odeljenje. Pre nego što smo mi dali mišljenje, tamo su bili prosvetni inspektori i konstatovali da nema nikakve povrede ljudskih prava. Oni uopšte nisu prepoznali problem, što sa jedne strane pokazuje nepoznavanje propisa, a sa druge na relativizovanje problema. Ako se takvi slučajevi ne sankcionišu, onda je to ohrabrenje za raspirivanje nacionalne mržnje, što je u ovom trenutku veoma opasno. Svi vidimo da ekstremna desnica jača i to nas primorava da zaista budno pratimo svaki takav slučaj.

Dakle, mi se ipak za poslednjih pet godina od kada je kod nas uspostavljena institucija poverenika za ravnopravnost nismo baš proslavili u primeni ljudskih prava?

Veliki napredak je postignut na polju donošenja zakona protiv diskriminacije, a to nije bilo nimalo lako. Zakon o ravnopravnosti polova je četiri puta dolazio do Skupštine i bivao povučen. Dobro je što je ova institucija postala vidljivija i što smo dobili podršku za otvaranje regionalnih centara. Imamo osnove koje su postavljene i veoma je važno što je doneta Strategija za borbu protiv diskriminacije i što je donet Akcioni plan.

Do sada smo imali mnogo strategija i akcionih planova, a pokazalo se da su nam uglavnom služile kao dokument koji ćemo pokazati EU, a ne kao nešto što ćemo probati u praksi.

Ovaj Akcioni plan predviđa da se svaka tri meseca podnosi izveštaj o sprovedenim merama i nadam se da će to zaživeti, jer je polaganje računa javnosti o sprovođenju utvrđenih mera dobar instrument. Izveštavanje omogućava da merimo napredak i prepoznamo i prevazilazimo prepreke. Ali, slažem se da ima mnogo strategija koje nisu ostvarile planirane ciljeve. Jedna od njih je Strategija za borbu protiv nasilja nad ženama u vezi koje još uvek nemamo jasnu sliku ko je tu za šta zadužen i kakvi su efekti njenog sprovođenja. Nikada nijedna strategija nije posao samo jedne institucije već podrazumeva angažovanje više njih, ali je važno da postoji dobra koordinacija.



Poslednjih dana smo stekli utisak da aktuelna vlast baš i nije ljubitelj kontrole?

Ukazivanje na probleme je naš posao. Smisao naših izveštaja je da opišu realno stanje, svi su potkrepljeni činjenicama i ništa nije napisano proizvoljno. Zbog toga bi bilo logično da vlast to doživljava kao dragoceni doprinos, jer bi sve drugo predstavljalo dokaz da se ne razume svrha institucija.

Pa, razumemo li svrhu nezavisnih kontrolnih institucija?

Meni se čini da mnogima još uvek nije jasno. Svojevremeno je potpisivana lista za moju smenu, a kao obrazloženje je navedeno da se najviše bavim zaštitom manjina a ne štitim većinski narod. Ko to napiše pokazuje elementarno nepoznavanje svrhe ove institucije.
Naravno, postoje oni koji razumeju i to se najbolje vidi prilikom načina na koji prihvataju i sprovode naše preporuke. Dali smo preporuku da se poštuju pravila o zastupljenosti žena u skupštinskim odborima i delegacijama i tu je situacija iz godine u godinu sve bolja. Dali smo preporuku da se devojčice ne diskriminišu pri upisu u Vojnu gimnaziju i prošle godine je upisana prva generacija devojčica. Ali, postoje institucije koje ih konstantno ignorišu, kao što je recimo Ministarstvo prosvete. Od 2011. svaki put su u našim izveštajima ponovljene iste preporuke: da se iz nastavnih materijala eliminišu diskriminatorni sadržaji, da nastavnici i svi koji rade sa decom budu obučeni da uče decu toleranciji i uvažavanju različitosti, da se donese akt o prepoznavanju diskriminacije i načinu na koji se na nju reaguje. Nijedna od njih nije sprovedena iako sam sigurna da u ministarstvu postoji svest o tome da se to mora učiniti.

Nedavno ste reagovali povodom penzionisanja transrodne majorke Helene. Šta očekujete da će Ministarstvo odbrane tim povodom uraditi?

Generalštab VS je u svom dopisu izrazio stav da transpolnost odnosno transseksualnost može da naruši ugled Vojske Srbije, a ta rečenica je ponovljena i u naredbi o penzionisanju. Zbog toga smo izrekli preporuku da i Generalštab i Ministarstvo odbrane upute pismeno izvinjenje zbog ovog oblika diskriminacije koji se ogleda u uznemiravanju i ponižavajućem postupanju. Takođe, preporučili smo da se preduzmu mere kako bi se kod zaposlenih suzbila transfobija, ali i svi drugi stavovi diskriminatorne vrste. Nadam se da će te preporuke biti sprovedene.

Zar se ne plašite da će i vas zbog kritika optužiti da podrivate ugled vojske?

Do sada su naše preporuke bile uvažene, a u poslednjih nekoliko godina smo ih izrekli više puta. Već sam pomenula upis u Vojnu gimnaziju, a pozitivno je rešen i slučaj seksualnog uznemiravanja oficirke u vojsci, uklonjen je bračni status kao diskriminatorni uslov za prijem na rad u izaslanstva odbrane Republike Srbije, korigovana su pravila o službenom obraćanju ženama u vojsci, sprovedene su i druge naše preporuke.

Ipak, morate priznati da se u poslednje vreme kontrolna tela sve češće predstavljaju kao neprijatelj a ne saveznik vlasti?

Ovo što se dešava sa zaštitnikom građana je nešto što brine i što bi trebalo svakog od nas da brine. I zaista se nadam da će se ovo okončati što pre i da će se na to staviti tačka jer je to kao pojava veoma opasno. Stav o tome kakva je uloga kontrolnih tela i šta ona rade, mora dopreti do svakog. Lako se može urušiti kredibilitet jednog nezavisnog državnog organa, ali mi time narušavamo i jedan delotvorni instrument. Iskustvo svih država je pokazalo koliko je velika uloga organa koji se bave ljudskim pravima i odnos prema njima se kod nas mora promeniti. Te institucije se moraju čuvati. Umesto toga svaka se suočavala sa nedostatkom prostora, manjkom ljudstva, ova naša je najmlađa pa se i dalje suočava sa svim tim problemima, što pokazuje kakav je generalno odnos prema nezavisnim organima i koliko se ne razume njihova uloga u pravom sistemu i njihov značaj u zaštiti i unapređenju ljudskih prava.