Suvišni prtljag

Foto profimedia.rs

U trenutku kada je ovaj broj NIN-a odlazio u štampu desetine migranata stradale su u moru u blizini Sicilije, nakon što je potonuo brod kojim su pokušavali da se domognu evropskog tla. Sredinom aprila na sličan način stradalo je 900 ljudi iz Afrike. Uprkos tome što je reč o najvećoj tragediji do sada u vodama u kojima gotovo svakodnevno tonu brodići pretrpani imigrantima, ni ova tragedija nije zaustavila one koji beže iz svojih razorenih država. Tek dve nedelje kasnije, prošlog vikenda, spaseno je oko 6. 000 ljudi koji su se iz Libije uputili ka italijanskoj obali. Uz pomoć Evropske agencije za kontrolu granica, imigranti su prebačeni na italijansku teritoriju, uglavnom na već pretrpanu Lampeduzu.

Evropska unija je odmah poručila da će utrostručiti finansiranje misije Triton za spasavanje imigranata, ali reč već odavno nije samo o finansiranju, niti o zajedničkim akcijama spasavanja, niti o slanju pomoći u vidu brodova, osnovni problem kuda sa tolikom ljudima, ostaje i dalje nerešen. Evropa nije bila spremna za ono što je doneo sukob u Libiji, arapsko proleće, rat u Siriji, konflikt u Jemenu Hiljade ljudi krenulo je put Grčke, Italije, Malte, pokušavajući da spasu goli život i nadajući se nečem boljem. Ali nisu našli obećanu zemlju, ponuđeni su im pretrpani kampovi u kojima su ostavljeni da čekaju nove pridošlice koje dele istu sudbinu.

I dok su se vodile rasprave o prihvatanju imigranata, kvotama, finansiranju, korist je nesumnjivo izvukla evropska ultradesnica. Što je više imigranata pristizalo na evropske granice, to je više rastao bes i strah da će doći trenutak kada će svi evropski gradovi ostati preplavljeni novopridošlim afričkim i arapskim stanovnicima. Nije bez značaja ni strah da uz reke očajnika koji žele da prežive, pronađu posao i po mogućstvu postanu evropski građani, izbegličkim brodovima dolaze i teroristi Ekstremna desnica, koja je od početka ekonomske krize 2008, već pokazala ozbiljne kapacitete da mobiliše nezadovoljne i uplašene građane, umela je da iskoristi i pitanje imigranata i dodatno zaoštri situaciju.

Iz italijanskog Ministarstva unutrašnjih poslova stižu neprijatne prognoze da bi ove godine broj imigranata mogao da dostigne 200.000, uprkos tome što broj onih koji gube živote na rizičnom putu ka evropskim obalama stalno raste.

Podaci Komesarijata za izbeglice UN pokazuju zastrašujuće podatke o porastu broja imigranata. Još 2009. godine broj onih koji su pokušali da uđu u Italiju bio je 9.573, a samo dve godine kasnije brojka je dostigla 61.000 ljudi. Rekordnih 170.000 zabeleženo je prošle godine. Prema procenama UNHCR, tokom prošle godine oko 219.000 ljudi je preko mediteranskih voda došlo do Evrope. NJih 3.419 izgubilo je život na tom putu. Ove godine, samo u prva tri meseca stradalo je 1.750 osoba. Evropske vlade bi se možda lakše suočile sa ovim problemom kada bi mogle da savladaju sve veći otpor građana prema imigrantima. Uz ekonomsku krizu koja je mnoge ostavila bez posla, a one koji ga još nisu izgubili osudila da žive u strahu da će dobiti otkaz, priliv došljaka poslednje je što je potrebno Evropljanima.

Istovremeno, zemlje koje primaju najviše pridošlica nisu u stanju da se same nose sa tim problemom, a pomoć drugih članica izostaje. Italijanski ministar unutrašnjih poslova Anđelino Alfano već je upozorio: Evropska unija ima dve opcije: ili će doći u Sredozemlje i na `Mare Nostrum` (italijanska misija spasavanja imigranata iz Sredozemnog mora uspostavljena 2013) postaviti svoju zastavu ili ćemo izbeglice s pravom azila pustiti u druge zemlje.

Ni finansijska podrška koju pruža EU više nije dovoljna, a, kako je nedavno izjavio Paolo Đentiloni, italijanski ministar spoljnih poslova, nije dogovoreno ni kuda slati imigrante koje italijanske snage svakodnevno spasavaju iz mora. Spasavanje na moru uključuje i destinaciju na koju spasene osobe treba poslati. U najbližu luku? U zemlju iz koje dolazi brod koji ih spasava? EU treba jasno da odgovori na to pitanje.

Slične poruke stigle su i iz Grčke. Usred mučnih pregovora oko evropske pomoći, Panos Kamenos, ministar odbrane iz desničarske partije Nezavisni Grci, zapretio je da će, ukoliko se nastavi pritisak na Atinu, pustiti imigrante u šengensku zonu, kako bi mogli da stignu pravo u Berlin.
Žan Klod Junker, predsednik Evropske komisije, izjavio je da će raditi na tome da se uvede sistem kvota (prema kome bi svaka država primila određeni broj imigranata, kako bi se teret ravnomerno rasporedio na sve članice). To mora da bude urađeno, to ne može da čeka, poručio je Junker, ali nije izvesno da Komisija ima snagu koja je potrebna da se sve članice privole na dogovor. Angela Merkel, nemačka kancelarka, takođe se zalaže za kvote ali nisu svi spremni da pristanu na takvu raspodelu. Ta ideja prihvatljiva je za Atinu ili Rim koji su prvi na udaru, kao i za Berlin koji je najpoželjnija destinacija imigranata, ali ne i za države koje nisu direktno ugrožene.

Iz Mađarske je stigla poruka premijera Viktora Orbana da njegova zemlja ne želi imigrante, a da EU treba da pruži mogućnost svakoj članici da sama odluči kakvu će politiku da vodi, Budimpešta će, jasno je, u tom slučaju voditi politiku koja neće omogućiti prelazak njenih granica.
Britanski premijer Dejvid Kameron obećao je da će poslati brodove, kao pomoć Italijanima, ali ni on, kao ni mnogi drugi evropski lideri, takođe nije spreman da prihvati pridošlice Nešto slično moglo se čuti i od danske vlade. Premijerka Hele Torning Šmit nije spremna ni da prihvati kvote. Pred predstojeće izbore u septembru dovoljno je zabrinjavajuće što je Danska narodna partija, koja se čvrsto drži antiemigrantske politike, sa 12,3 odsto koliko je imala pre četiri godine, narasla na 19 odsto.


Foto AP

Kako pokazuju istraživanja, više od polovine Francuza, Holanđana, Portugalaca, Španaca, Britanaca i Nemaca je zabrinuto zbog priliva vanevropskih imigranata. Nezadovoljstvo politikom vlade prema imigrantima iskazuje 60 odsto Evropljana. Ono je najveće u Španiji 77 odsto, Grčkoj 75 i Velikoj Britaniji 73 odsto. Nije zato čudo što se vlade suzdržavaju da podrže dogovor o kvotama, koji bi imigrantima pružio nove mogućnosti, ali i doneo nove probleme na unutrašnjopolitičkoj sceni evropskih država.

Severna liga u Italiji, Švedska demokratska partija, Nacionalni front u Francuskoj, Stranka za nezavisnost (UKIP) u Britaniji, Pegida u Nemačkoj, sve su to partije koje profitiraju na svojoj antiimigrantskoj politici. Zato se Pariz, London, Kopenhagen, kao i druge evropske prestonice teško odlučuju da menjaju dosadašnji sistem. Ne treba zaboraviti ni terorističke napade koji su mnoge Evropljane uverili da je ipak bolje zaoštriti uslove za imigrante, nego rizikovati da se olakša put teroristima. I dok se članice EU nadgornjavaju oko mogućih rešenja, broj imigranata svakodnevno raste.

Žan Klod Junker već je upozorio evropske lidere: Evropa mora da ostavi svoja vrata odškrinuta za imigrante sa Bliskog istoka i iz subsaharske Afrike. Ako vrata budu zatvorena, imigranti će ući kroz evropske prozore