Istorija je ponekad farsa

A u stvari, bio je tu, sve vreme pred nama!
U traganju za dramskim tekstom koji će na pravi način iskazati, opisati i problematizovati živopisnu istoriju Srba u 20. veku, gotovo smo zaboravili na Acu Popovića i njegov poveliki opus koji, činilo nam se, i nije baš najbolje ostario. I zaista, Popović se poslednjih godina (decenija?) sve slabije igra, njegove jezičke vratolomije, raspričanost i čvrsta utemeljenost u mentalitetu i okruženju, nekako i nisu izgledale najpodesnije za istraživanja kojima se nove generacije reditelja bave. Uz to, sve te teme marginalaca i njihovih svetova deluju retro, jer se svet, je li, promenio, i problemi su sada sasvim druge vrste. A zatim nam je Milan Nešković pokazao da je Bela kafa u stvari taj tekst, jer kada se pametno iščita i protumači, zaista nam ne pada na pamet neki drugi koji bi na tako temeljan i precizan način pojasnio i predstavio šta nam se i zašto desilo. Nastao 1990. godine, u samo praskozorje ratova koji će se tek razbuktati, ovaj komad o preživljavanju i ljudskoj vitalnosti, kroz sudbine šest likova porodice Jabučilo, njihovih međusobnih odnosa i odnosa sa istorijom, daje dramski utemeljen, duhovit i živopisan presek novije srpske istorije.

U svom rediteljskom pristupu, Milan Nešković uspeo je da stvori hibrid građanske drame i vodvilja što je, pokazaće se, pravi način tumačenja ovog teksta. Mehanizmima vodvilja Nešković pobeđuje povremenu popovićevsku raspričanost i nefokusiranost, a kao i pisac, i on ne sudi svojim likovima već ih razume, kako u njihovom kukavičluku, tako i u njihovim zanosima ili požrtvovanostima. Sve je ovde na mestu i tačno, i početak svakog segmenta burlesknom pamtomimom (koja podvlači ideju da je istorija nekad tek farsa), i svedenost scene koja svojom izuzetnom vizuelnom i funkcionalnom upečatljivošću izoštrava i svodi sve na esencijalno (scenograf Vesna Popović) i precizno, značenjski jasan kostim (Marina Vuksanović Medenica) kao i izvesno sažimanje teksta koje dramsko čini zgusnutijim a ritam besprekornim (dramaturg Molina Udovički Fotez).

Pravo je zadovoljstvo videti na primer kakav simbolički i dramski potencijal može imati obična fotelja ili prosto pomeranje scene. Iako poduža, predstava ne gubi ništa od svog vešto izbalansiranog ritma, gde momenti na ivici patetike sa lakoćom prelaze u čistu komediju da bi se već u sledećem trenutku vratili dramskom. Ogromna zasluga u tome leži naravno u sjajno vođenim glumcima koji uz mnogo strasti, energije i predanosti uspevaju da iskažu svu kompleksnost i bogatstvo svojih likova. Branko Vidaković i Olga Odanović vešto kombinuju tragizam i mentalitetski humor uspevajući da istovremeno budu i dirljivi i smešni. Nenad Stojmenović i Pavle Jernić žestoko, a opet gotovo koreografski precizno dočaravaju svu ambivalentnost mladalačkih zanosa koji se nužno vremenom pervertiraju. Besprekorno stilizovana i do najmanjih detalja precizna igra Nade Šargin kao i slojevita, emotivno raskošna kreacija Vanje Ejdus upotpunjuju taj utisak jedinstvenosti ansambla.

U svakom slučaju, veliki uspeh Narodnog pozorišta i velika potvrda vanserijskog talenta Milana Neškovića u predstavi gde su se, za razliku od njegovih ranijih režija, najzad svi elementi uklopili na pravi način. Repertoarski, predstava je upravo ono što bi i trebalo da Narodno pozorište pruža, temeljno i aktualizovano uspostavljanje standarda, što je za instituciju ovog tipa mnogo značajnije no njihovo preispitivanje.