Programske uzdržanosti

Foto Narodno pozorište

Kako za sada stvari stoje, pozorišna 2015. godina će teško ostati u pamćenju ljubitelja teatra kao preterano značajna ili izuzetna, ali je nećemo pamtiti ni po zlu ili nekom posebno spektakularnom promašaju. Ako bismo želeli da sažmemo opštu sliku stanja stvari domaćih pozorišta u nekoliko reči, verovatno bi tu najviše odgovarala ona britanska floskula business as usual. Dobra vest je da se politika izgleda zasitila pozorišta te ove godine nismo imali ni prigodne niti prigodno - komemorativne predstave koje su izazivale mnogo žestokih polemika prethodnih godina. S druge strane, dugo najavljivana kriza i katastrofični scenariji su izgleda donekle počeli da se ostvaruju, te opšte uzev primećuje se izvesna programska uzdržanost, produkciona skromnost, relativno mali broj rediteljskih debija i još ređe praizvedbe novih domaćih tekstova. Ta programska uzdržanost je verovatno donela oprezniji izbor projekata i njihovo pažljivije promišljanje, te samim tim, generalno uzev, napredak u kvalitetu predstava, ali je sa druge strane oduzelo onu uzbudljivu notu iščekivanja šta će neobični spojevi i kombinacije iznedriti.

Veliki izuzetak iz ove generalne konstatacije sigurno je Narodno pozorište u Beogradu koje trenutno, sa Željkom Hubačem kao direktorom drame, proživljava svoje najuzbudljivije repertoarske dane od kad dole potpisani prati ovu značajnu instituciju. Hrabrim i sigurnim izborom ova institucija omogućila je verovatno trenutno najznačajnijim pozorišnim rediteljima da ostvare odlične, značajne projekte u produkcionim uslovima koje kod nas samo ova institucija može da pruži.

Od ostalih događaja, uživali smo u performans predavanju Boba Vilsona koje nam je omogućilo Jugoslovensko dramsko, Sterijinim pozorjem, a i šire izdominirala je predstava Kazimir i Karolina Ateljea 212, BITEF je oštro, verovatno i previše oštro kritikovan (kako program tako i žiri), kritičarski karavan je ukazao na činjenicu da Srbija više manje ima samo tri pozorišna centra (Beograd, Novi Sad i Suboticu), mjuzikl definitivno postaje sve popularniji (Mama mija, Spamalot), a neki od projekata od kojih se mnogo očekivalo primljeni su više nego uzdržano kako od publike tako i od kritike (Smrt Ivana Iljiča, Kompleks Ristić).

Verovatno najznačajniji pozorišni događaj godine je predstava Jovana Sterije Popovića Rodoljupci u Narodnom pozorištu u režiji Andraša Urbana. Ne samo što je Urban jedan od najznačajnijih domaćih reditelja protekle decenije, već i sama činjenica da je umetnik njegovog profila dobio priliku da režira, i to baš Rodoljupce u instituciji takvog tipa budi dovoljno optimizma za početak sledeće godine.

I još jedna napomena, na listi se nalaze i dve predstave koje su svoje premijere imale na samom kraju prošle godine, ali su svoj puni pozorišni i festivalski život ostvarile tokom 2015. godine, te nam se činilo ispravnim da ih uvrstimo u ovaj izbor.

Najbolje predstave u 2015. godini
1. Rodoljupci
J. S. Popović, režija Andraš Urban
2. Marija Stjuart F. Šiler, režija Miloš Lolić
3. Violinista na krovu
DŽ. Stajn, DŽ. Bok i Š. Hardnik, režija: Atila Bereš
4.Ibzenov neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad
režija : Zlatko Paković
5. Kazimir i Karolina
E. F. Horvat, režija: Snežana Trišić