Podeljeno društvo

Premijer Vučić je u pravu kada kaže da je Srbija, otkako je SNS preuzeo vlast, „u stanju latentnog društvenog sukoba“. Vučić, međutim, nije u pravu kada krivicu za duboku podeljenost u srpskom društvu svaljuje isključivo na „pripadnike bivše loše vlasti i lažne elite, koju je ta vlast stvorila i obezbedila joj privilegije“. Pored banalne istine da je za svađu, kao i za ljubav, potrebno dvoje, premijer previđa odgovornost naprednjaka, funkcionera SNS i toj stranci bliskih medija, ali i svoju ličnu, za neprestane društvene tenzije niskog intenziteta i permanentno vanredno stanje u kojem se srpska politika nalazi. Istina je da Vučićevi politički protivnici neretko ne biraju reči, prelaze granice pristojnosti i iznose optužbe bez dokaza u borbi protiv njega i njegove vlade, ali je istina i da već četvrtu godinu traju kriminalizacija i brutalno omalovažavanje opozicije, medijski obračuni sa pojedinim kritički nastrojenim javnim ličnostima i novinarima, forsiranje raznih teorija zavere, od kojih nijedna nije nedvosmisleno potvrđena u praksi i u za odbranu države i poretka nadležnim institucijama. Vučić kaže da je taj latentni društveni sukob zapravo „sukob sa ideološkim burazerima, umišljenom elitom, bestidnim političarima i izmišljenim aferama“ i da bi vanredni parlamentarni izbori, nekako, trebalo da ga primire. To se, naravno, neće desiti. Naprotiv, podeljenost društva u Srbiji će, bar u naredna četiri meseca, pre i posle izbora koji se očekuju krajem aprila, biti još više pojačana, iskopani rovovi će se produbiti. U demokratskim društvima, a i ovo naše je, uz sve manjkavosti, takvo, izbori uvek donose izvesnu dozu nemira, konflikta, užarenosti, pa će tako biti i sada. Nadajmo se da povišena temperatura neće značiti batinaše na biračkim mestima, razbijene glave, polomljene noseve. Kakvo ponašanje bi značilo pacifikaciju tog latentnog društvenog sukoba i fokusiranje na bavljenje istinskim prioritetima (a to su, po mišljenju autora ovog uvodnika, mir, stabilnost, ekonomski razvoj, modernizacija i demokratizacija)? Što se tiče političara, na vlasti i u opoziciji, osnovno bi bilo upristojavanje javnog diskursa, negovanje otvorene debate, prestanak međusobnog kriminalizovanja. Što se tiče medija, to bi podrazumevalo težnju najobjektivnijem mogućem izveštavanju, analiziranju i komentarisanju događaja, ličnosti, procesa i fenomena; pohvala kada za pohvalu ima razloga, kritika kada za kritiku ima razloga; otvorenost za različita mišljenja, tačnije, ohrabrivanje pluraliteta tih mišljenja; promovisanje primera fer političkog ponašanja i jasna kritika primitivizma svake vrste. Nažalost, Vučićeva odluka da se ide na vanredne izbore, kao da nam lokalni i pokrajinski ove godine nisu dovoljni, dodatno će otežati posao i političarima i medijima (pod uslovom da ga uopšte žele) na upristojavanju srpskog društva. Ipak, eto šanse za premijera i naprednjake - a kao ubedljivo najjači na političkoj sceni imaju ubedljivo najveću odgovornost - da porade na pacifikaciji „latentnog društvenog sukoba“ tako što će svojim ponašanjem neprestano davati pozitivan primer. Pored mirnih živaca i pristojnog rečnika kao „radne obaveze“ naprednjaka i ministara, Vučić bi na primer mogao da počne da se konsultuje sa liderima opozicionih stranaka o ključnim strateškim prioritetima zemlje. Parlament, sa svojim TV prenosima i tradicionalno cirkuskom atmosferom, za dijalog vlasti i opozicije nije dovoljan. Hajde da svi zajedno, bez obzira na različite ideološke i političke svetonazore, radimo na izgradnji Srbije kojom ćemo se ponositi. Hajde da poverujemo da i ona „druga strana“ ima dobre namere, da stvaramo široki društveni konsenzus oko temeljnih principa i vrednosti na kojima naša zemlja treba da počiva, a da različitosti rešavamo tolerancijom, dijalogom i kompromisima.