Trvenja pod plaštom pomirenja

Foto AP

Signali sa vrha Rimokatoličke i Ruske pravoslavne crkve govore da je došlo vreme za približavanje. Ovako mnogi tumače nedavni istorijski sastanak pape Franje i patrijarha moskovskog i sve Rusije Kirila u Havani, prvi nakon razilaženja 1054. godine, premda mu je zvanični povod bio dogovor oko zajedničkog delovanja u vezi sa progonom hrišćana na Bliskom istoku. Na slične zaključke navode i reči patrijarha srpskog Irineja prilikom još skorijeg boravka u Jasenovcu sa ostalim članovima Sinoda SPC. Pohranjujući posmrtne ostatke četvorice episkopa u obnovljene kripte jasenovačkog Sabornog hrama Svete Trojice, patrijarh Irinej održao je neku vrstu pomiriteljske besede. I dao pastirski savet da svi oni koji imaju teret zločina, moraju potražiti oproštenje od Boga. Ali i istakao da mi Srbi nemamo bliže nego vas Hrvate.

Međutim, poziv na saradnju za bolju budućnost, može se i drugačije čitati nego gest dobre volje ka isceljenju vekovne zavade. Jer, u Pakracu je u toku obnova Sabornog hrama i Vladičanskog dvora koja se finansira delom novcem Sinoda, a delom iz budžeta Republike Hrvatske. Može se prevesti narodnim para vrti gde burgija neće. Pod burgijom se podrazumeva težnja ka ekumenizmu, koja je, malo pomalo, razbila nekad čvrste redove protivnika približavanja.

Iako je razlika u mišljenjima legitimna stvar, čak i u Crkvi, čije je načelo sabornost, o podelama u SPC niko iz najviših krugova klira nije hteo javno da se izjasni. To je stvorilo prostor za spekulacije o mogućoj koristi od pripadanja nekoj od strana, ili strahu od zameranja ili osvete. Možda je suština ćutanja odbijanje da se stvari vide kakve jesu, ili zazor da se istinom javnost ne sablazni.

Čak se i najhrabriji i najnezavisniji brane da nisu dovoljno upućeni, te da nabrajanje imena episkopa sa klanovskim predznakom nije način da ukažu Crkvi na postojeće probleme. Takvi navedene podele smatraju nekom vrstom bolesti koju je možda najbolje ignorisati, da se ne bi davalo na značaju njihovim nosiocima. Ali, ni ćutati o njima nije najbolje rešenje, jer gde nas je dovelo zataškavanje (ne)dela vladike Kačavende, ili zaštita Pahomija, još uvek episkopa, pita se jedan naš sagovornik, voljan da progovori, ali anonimno.

Najstariji i najpoznatiji raskol u SPC je upravo između ekumenista i protivnika približavanja hrišćanskih crkava, začet početkom 30-ih prošlog veka, na Svetoj gori. Tada se razvio pokret zilotizma sa bazom u manastiru Esfigmen, pod devizom pravoslavlje ili smrt. Radikalnoj ideji uskoro su pristupili i neki hilandarski kaluđeri, a ona je uzela maha početkom 90-ih, za vreme patrijarha Pavla.

Patrijarh Pavle je bio živi svetac, ali mu je bila velika greška što je odbio da SPC istupi iz Svetskog saveta crkava, u koji je ušla 1965, vajkaju se radikalni pravoslavci. Jer, smatraju, navodno prevazilaženje razlika, pod okriljem međunarodne ekumenske organizacije, direktno vodi pod jaram rimokatoličanstva. Godine 1997, pitanje istupanja iz SSC postavljeno je na Saboru, ali je većina episkopa zaključila da će pravoslavlje, ako se ne otvori za nova vremena, postati nacionalni muzej, ukrašena grobnica. Što je stvorilo uslove za razvoj zilotizma u Srbiji.

Pa se, 2003. odmetnulo sestrinstvo manastira Stjenik, odbijajući poslušnost nadležnom vladici žičkom Hrizostomu, kao jeretiku. U koliziji sa učenjem svetih otaca, pa i naših Justina Popovića i Nikolaja Velimirovića, prema njihovom mišljenju. Sestre su osnovale srpski ogranak Istinske pravoslavne crkve u Kučajskim planinama, u Novom Stjeniku, smatran otpadničkim i sektaškimod kanonske SPC. Obezglavljeno u prvo vreme, sestrinstvo je ubrzo dobilo vladiku Akakija, igumana fruškogorskog manastira Sveti Kirilo i Metodije, esfimgenskog metoha, koji je kanonizovan od katakombne centrale IPC u Rusiji.

Prva želja monahinja iz Novog Stjenika bila je da im episkop bude Artemije, i sam odmetnik. Ali, potom raščinjeni vladika raško-prizrenski, tvrdoglavi starac, kako ga naziva naš sagovornik, radije je nastavio da služi sa grupom pristalica po Šumadiji, po privatnim kućama proizvedenim u hramove. Bez obzira na to što ga je Sinod 2014. vratio na civilni rang i ime Marka Radosavljevića. Međutim, deo vernika smatrao je Radosavljevića pravim predstavnikom Hrista na zemlji, kaže drugi naš izvor, pa priličan broj najpravovernijih bar intimno staje uz njega. Osnov za takvo opredeljenje dela monaštva bio je Artemijev antiekumenizam, zadržan u učenju i ponašanju još nekoliko vladika. Tada se govorilo da Artemijeve antiekumenske stavove dele vladika Nikanor, prozvan čuvarem pravoslavlja od pape i vladika Milutin valjevski, objašnjava ondašnje stanje snaga. Toj manjini, kako naroda tako i pastira, glavni je argument, uz odbijanje papskog primata, usvajanje zapadnih crkveno službenih običaja i moguće kanonizacije Alojzija Stepinca u sveca, to što je, kako veruju, SPC potkupljena od Rima. Iako je većinu tog, kako kažu, mita dobila od Svetskog saveta crkava, čija Rimokatolička crkva i nije članica.

Tako je, kaže naš izvor, novcem SSC-a potpomognuta izgradnja Bogoslovije u Beogradu, rad Bogoslovije u Sremskim Karlovcima, štampane mnoge bogoslužbene knjige... Direktno iz Rima stigla je 2007, donacija od 100.000 dolara, koju su preuzeli mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović i episkop bački Irinej Bulović prilikom zajedničke posete Vatikanu. Do posete je došlo bez blagoslova Sabora, već samo sa pristankom Sinoda, koji po crkvenom ustavu za to nema ingerencije, naglašava. I dodaje da je Amfilohije, koji se danas zalaže za ekumenizam, 1997. bio zagovornik istupanja SPC iz svetske crkvene organizacije.

Možda je mitropolit Amfilohije u međuvremenu shvatio da boljitak leži u ujedinjenju, a možda je za njegovu promenu kursa, ali i mnogih drugih crkvenih verodostojnika, odgovoran znak sa vrha obeju crkava. Naime, i pravoslavni i katolici bili su sve spremniji na ustupke. Da se dogovore oko filioque - razlike u istočnom i zapadnom Simbolu vere, da se nagode oko papskog primata, kalendara... Relativizovan je i Alojzije Stepinac, kao slab čovek koji je samo ćutao na zločine, naglašava naš sagovornik.
Ali, šta važi za svet, ne važi za malenu Srbiju jer u njoj uvek ima razloga i elana za trvenja.

Nesuglasice druge vrste u samom Saboru postale su veoma vidljive prilikom poslednjeg zasedanja prošle godine. Tada je pokrenuta peticija za smenu Sinoda koju je potpisao 21 vladika, na čelu sa Irinejom Bulovićem. Povod su, navodno, bile nepravilnosti koje su pratile proces istrage finansijskih malverzacija episkopa mileševskog Filareta i kanadskog Georgija. Oni su, nadglasavanjem većine od 47 vladika (od toga 37 aktivnih), smenjeni. Tu većinu je predvodio mitropolit Amfilohije.

ako se ova dvojica najistaknutijih episkopa SPC slažu oko donacija sa Zapada, pa čak već dugo i oko pomirenja sa papom, koji su osnovi njihovog razmimoilaženja? Obojica, kažu upućeni, sebe vide na mestu novog patrijarha. Pomalo je čudno što takve pretenzije imaju maltene patrijarhovi ispisnici. Zluradi tvrde da se sve vrti oko novca, oko miliona neoporezovanih evra koje godišnje prihoduje svaka eparhija. Pa bi svako da se prikloni bogatijem bloku.

Drugi, pak tvrde da se radi o strahu od velikog čišćenja koje je sproveo patrijarh, a koji mnoge vladike tera da se opredele. To što je on uradio, nije ni Tito: sklonio šest episkopa za ovih šest godina. Artemija (raško-prizrenskog), Filareta (mileševskog), Georgija (kanadskog), Konstantina (zapadnoevropskog), Kačavendu (zvorničko-tuzlanskog) i Jovana (niškog), sve zbog finansijskog petljanja, objašnjava. Na taj način je eliminisao pulene Irineja Bulovića, jer ipak više naginje Amfilohiju, bliskom i prethodnom patrijarhu, primećuje.

Da ovo nema veze sa ekumenizmom, dokazuje činjenica da je i Bulović ekumenista. Kao i mlađe snage episkop zahumsko-hercegovački Grigorije, mitropolit zagrebački Porfirije, vladika slavonski Jovan Ćulibrk, i, naravno, Amfilohije Radović. Tako, ako i dođe dan da Amfilohije i Irinej bački izađu na crtu oko svetog trona, put ka približavanju crkava je trasiran, ma koji od njih dvojice da pobedi.

Ali, ako je samo reč o glasanju za patrijarha, u pogledu podrške, Bulović je u buli, jer je njegova strana u vidnom rasipanju. Čak se i šire glasine da Irinej bački obećava Kačavendi da će ga aktivirati iz penzije kao vladiku dabrobosanskog, kad dođe do novog glasanja.

Ali, od toga nema ništa, ne zato što su sva četvorica u poodmaklim godinama (sam Kačavenda, Amfilohije i dva Irineja), već što je Kačavenda, kako veruje većina u Crkvi, za sva vremena završio priču. Irineju bačkom ostaje Milutin valjevski koji još otvoreno propoveda o dvoglavoj aždaji, jeresi Rimske crkve sa papom na čelu, pa stoga i nije istomišljenik sa svojim liderom. U Irinejeve pristalice se ubraja i srednjoevropski episkop Sergije, kao i Nikanor, pušten nizvodu nedavnom presudom za mobing, ali još vrlo angažovan na uništavanju nasleđa baroka u svojoj eparhiji.



Jer, kako se navodi u dokumentaciji pristigloj na adresu NIN-a, pod opravdanjem navodne obnove, devastirani su Uspenska crkva i Vladičanski dvor u Vršcu, Parohijski dom u Zrenjaninu, hram Svetog Jovana Krstitelja u manastiru Mesić, neki i pod patronatom Zavoda za zaštitu spomenika. Sad, da li se barokni ikonostasi, ikone i freske buše i zamenjuju drugim iz otpora prema ekumenizmu, ili zbog drugih, nižih ciljeva, ne možemo da tvrdimo, jer se Nikanor ne oglašava na sva nastojanja pošiljalaca iscrpne dokumentacije.


Foto Goran Srdanov
NIN nije ni probao da dođe do njega, jer su svi upiti, patrijarhu Irineju, ostali bez odgovora.
Iako se smatra da su pravi nosioci moći Amfilohije i Irinej bački, red u Crkvi patrijarh Irinej zavodi naglom naravi, kako ga opisuju mnogi. NIN je ovim napisima od njega načinio gradonosni oblak, pa ćemo videti gde će grad da udari, metaforički opisuje jedan sveštenik.
Život, pa i živa Crkva, u stalnom su pokretu, kažu. Pa, ako se ne ide napred, logična je regresija u vidu odbrana, podela, grčenja u malim zabranima. Uostalom, tako smo i ustrojeni: jedan istaknuti pojedinac i svi gledaju u njega, čekajući da napravi grešku, dodaje. A kako im reći da su u korenu tih grešaka najobičnije ljudske slabosti poput sujete ili srebroljublja?