Amerika nije demokratija već aparthejd

Odmah smo znali da neće biti lako intervjuisati DŽona Mektirnana! A i kako bi bilo? Pa ko bi još očekivao lagan razgovor sa čovekom koji je snimio mačističke filmove, kao što su Predator, pa Umri muški 1 i 3, te po mnogo čemu jedinstveni Lov na crveni oktobar, pa promašaj koji je vremenom stekao kultni status kakav je Poslednji akcioni heroj, sve do Afere Tomasa Krauna ili Rolerbola. DŽon Mektirnan stigao je prošle nedelje na beogradski Fest, nakon što je u jesen prošle godine odslužio godišnju kaznu zatvora. Zašto? Uglavnom se navode porezi sa kojima kuburi većina Amerikanaca, pominje se i špijunaža. A sam Mektirnan kaže da je sve to budalaština.

On drži ruke prekrštene i deluje namršteno tokom razgovora. Zapravo, iza takvog stava otkriva se vrlo komunikativna i ranjiva osoba. Svako pitanje odsluša, pa napravi pauzu, pa nakon mrzovoljnog i sporog početka da odgovor kojim vas očara. Baš kao i u svojim filmovima. Tek tokom gostovanja smo shvatili koliki je zapravo greh što tako dugo nije snimao. U to su se uverili i svi koji su bili na njegovom master-klasu, gde je nesebično prenosio svoja iskustva rada na filmu. Na pauzi je od 2003. godine i filma Basic. Sada, nakon uslovljenog životnog iskustva, imam sasvim nove planove za dalju karijeru, zbog čega je, između ostalog, i posetio Beograd. Ovdašnje lokacije i atmosfera, kaže, savršeno pristaju njegovoj novoj filmskoj priči, koja, kako smo i očekivali, neće imati nimalo laku tematiku.

Vi ste poznati kao reditelj filmova nasilja. Neke vizije nasilja u vašim filmovima ostale su neprevaziđene. Da li, međutim, mislite da vas je današnjica demantovala? Da li je svet danas mnogo nasilniji nego što je izgledalo da će biti osamdesetih i devedesetih godina? Ili ste možda bili prorok te nasilne današnjice?

Verujem da postoje ljudi koji predviđaju svojim filmovima. Ali moji filmovi imaju manje nasilja nego što ima naša stvarnost danas, ali i u odnosu na to koliko nasilni mogu drugi filmovi da budu. Recimo, proteklih godina načitao sam se scenarija u kojima ima toliko nasilja da mi je pripala muka. A onda, film na kome trenutno radim i koji sam sam napisao, što je prvi scenario koji sam u potpunosti sam napisao, ima neverovatan broj mrtvih. U njemu, troje ljudi poubija njih pet stotina. Barem toliko!

Kako ćete to snimati? Šta je priča?

Šta je priča? Zar vam treba još?

Pa naravno. Zbog čega ta ubistva?

E pa neću vam reći, ipak neka ostane na tome

Koliko vam je uopšte teško da sada ponovo snimate?

Nisam snimao zbog problema koje sam imao sa američkom vladom, problema sa zakonom. Zbog toga, nisam bio osiguran, i kao takvog niko nije hteo niti smeo da me angažuje. Svih ovih godina nisam mogao da radim. I to je bilo nešto najstrašnije u životu. Sada, počinjem sve iz početka.

Znači, sada je sve u redu?

Ne, ne baš. Ali počinjem bez obzira na sve.

I kako će taj početak izgledati?

Teško, biće mnogo težak. Ali ne zbog samih filmova, jer ja jedva čekam ponovo da snimam.

Hoće li se onda priča o troje ljudi koji ubijaju dešavati u Americi?

Razmislite. Samo ću vam reći da će oni ipak biti dobri momci!

Odakle su?

Baš ste uporni oni su odavde, iz komšiluka. A gde je to odavde, neću vam reći. Dovoljno je da znate da su oni dobri momci, pa zaključite sami. Kao što sam već rekao, načitao sam se scenarija o ubijanjima. Ali o glupavim ubijanjima, besmislenim. Na primer, uđe terorista i neko ga ubije. To je idiotski! Zato sam ja odlučio da napišem jednu malu, veoma jednostavnu priču, o troje ljudi koji su dobri, i koji onda poubijaju na stotine drugih. Ali, oni to urade da bi ih oslobodili.

Oslobodili od sveta u kome živimo?

Videćete već i sami. Nama je svima potrebno oslobođenje. Ti ljudi su zapravo moralne figure današnjice. Svet danas traži takve heroje.

S obzirom na to da ste imali problema sa vladom i da ste bili u zatvoru proteklih godinu dana, pa i da vam je bio zabranjen rad, kako biste ocenili današnju situaciju u Americi? Kakva je njena uloga?

Ne znam kakva je njena uloga, ali činjenica je da je Amerika proživela svoj drugi građanski rat i da ga je izgubila. To je bio dugogodišnji proces, koji je trajao nama pred očima tokom trideset, četrdeset godina. Kada bih rekao da su izbori tamo krhki, to ne bi bila prava reč. Rat protiv droge pretvorio se u rat protiv obojenih ljudi. LJudi koji bi završili u zatvorima bili su zauvek obeleženi. Ali, nisu bili označeni onda kada bi otišli u zatvor, već onda kada bi se iz njega vratili. Jer tada, gubili bi pravo glasanja. Zauvek! DŽim Krou je još davno rekao da će belci doneti zakone po kojima crnci neće imati pravo glasa. Setite se, posle Građanskog rata organizovali su se u Kju-kluks-klanove, kako bi izvršili presiju na crnce i kako bi ih belci držali pod kontrolom. Tek su ljudi oko Ruzvelta stigmatizovali klan i pobedili ga. Ali, takvi ljudi bi se stalno vraćali. Onda se 1972. godine pojavila knjiga Južnjačka strategija Kevina Filipsa, koju je svaki političar, naročito republikanac, pročitao. I nekoliko godina kasnije, Nikson je proglasio rat protiv narkotika. To je bio, bukvalno, način i odluka vlade da selektivno vrši pritisak iznova na obojene manjine. Jer crnci su ti koji više koriste narkotike. Takođe, oni su tada imali manje šanse da angažuju advokate da ih brane. Danas oni šalju po dva miliona ljudi u zatvore bez suđenja.



Hoćete da kažete da sudstvo u Americi danas ne postoji?

Ma kakvo sudstvo! Tamo se nikome ne sudi. Sve ono što gledate na televiziji je najobičnije sranje. To su laži. Da bi imao pravo suđenje, treba ti četiri do pet miliona dolara. I najstrašnije od svega, oni te još kažnjavaju ako zatražiš suđenje. Jer te onda osude na više! Da sam ja tražio suđenje, dobio bih 15 godina robije. Ovako, bez suđenja, odslužio sam godinu dana. To zapravo tako izgleda. Najveća zemlja engleskog govornog područja na svetu više nema suđenja pred porotom. Ne iznose se više dokazi. I tako, mogu da kažu bilo šta! I sve što tužilac može da iznese jeste o, znate, znam ljude koji su vas videli kako ste radili to i to i na tome se sve završi! Jer ti ljudi koje oni optužuju ne mogu da priušte novac za advokate kako bi se suočili sa svim onim što im tužilac kaže. Ne mogu, jer će izgubiti kuću i ostaće bez svega u životu, da bi platili advokata. I onda im je lakše da kažu okej šalji me u zatvor! I trenutno ima barem 30 miliona ljudi, mahom muškaraca, kojima se to dogodilo. Po izlasku iz zatvora, za šta god da su bili osuđeni, izgubili bi pravo glasa. A glasačko telo broji oko 85 miliona muškaraca. I da li onda razumete koliko je to velika brojka? Sračunajte, to znači da čak trećina odraslih ljudi u Americi danas nema pravo glasa. To nije demokratija! To je Južna Afrika! To je aparthejd. To je nemoralno! To je kriminal! Eto, sad znate šta ja mislim o tome.

Kako onda očekujete da snimite film?

Teško, u Americi nikako. Zato sam i došao u Evropu.

Da li se sećate kada ste prvi put pročitali scenario za Predatora, šta ste pomislili?

Mislio sam da je previše nevin. Nasuprot tome stajala je priča o policajcu, koji obavlja prljave poslove u Los Anđelesu, i nije nimalo zvučala nevino. Nije nevina ni sada, a pogotovo nije bila onda. I ja sam želeo taj film. Ali većina je bila za to da se radi film o čudovištu iz svemira! Eto, zato sam od početka Predatora doživljavao kao nevin film.

Predator ima jednu od kultnih scena u modernim akcionim filmovima. Film se u poslednjim kadrovima, u kojima nema dijaloga, pretvara u čisto vizuelno iskustvo. Koja je bila vaša inspiracija za to i kako ste izveli svoju viziju tako jasno i konkretno?

Imao sam sreću što je Arnold Švarceneger hteo da ide kući. Rekao je znaš šta, snimaću još dan, dva i hoću da idem svojoj porodici. Tada smo bili u pravoj džungli, ne u nekom odmaralištu gde ima kazina. Bio je to minijaturni grad sa jednim restoranom koji smo mi zaposeli. Rečeno mi je da zbog Arnolda snimanje filma moram da završim za dve večeri snimanja! Ali meni je to bilo dobro, jer je scenario bio pun smeća koje je posle prebačeno u Predator 2, poput scena u svemirskom brodu i slično... Bile su to užasne gluposti, kojih sam pokušavao da se otarasim, a nisam znao kako, tako da je Arnoldova želja da ide kući bila blagoslov sa neba! Jaooo, Arnold želi da ide kući, baš šteta. Producenti su čupali kosu, a ja sam im rekao da se opuste i da ću smisliti nešto. Tu scenu napisao sam za veče, jer sam znao tačno gde snimamo i mogao sam da vizuelizujem sve kadrove. Izgradio sam je u svojoj glavi. Jednu noć snimali smo sa Arnoldom, a drugu noć sa čudovištem, i scena je bila unapred sklopljena tako da su se kadrovi nizali prirodno.

U Predatoru ste radili sa Švarcenegerom, u Umri muški sa Brusom Vilisom, vi ste i obeležili početke njihovih karijera, napravili ste filmske heroje od njih. Da li ste još u kontaktu? Postoji li šansa da opet radite?

Ne znam, videćemo. Danas je vidljiva plima vrhunskih ljudi, posebno onih koji mogu da snimaju takve filmove. Arnold je divan čovek. Ogromne je energije i mašte. On je jedan div. I žao mi je što sad to moram da kažem, ali čini mi se da nije našao pravi način da to iskaže. A naš ponovni rad je ideja stara, davnašnja, i da li bi se ona ponovila zavisi od mnogo komponenata. Nisam zasad siguran. Čak smo i pričali o nekoj pucnjavi u stilu DŽona Vejna ali ne znam, videćemo da li će se to dogoditi. Jer njegova energija je zaista nepresušna. Velika je šteta što se ne kandiduje za predsednika, jer mislim da bi bio dobar (smeh). Ta energija mora da pronađe druge kanale. I radujem se ako se to i dogodi.

Vi ste na neki način redefinisali filmski žanr. Šta mislite o mladim filmadžijama, da li su oni dovoljno hrabri da to urade?

Svet, filmski, uvek će pripadati filmadžijama i biti podređen njihovim inovacijama. A šta ja mislim o mladima? Pa mogu samo da žalim što nisam jedan od njih.