Zakon velikog broja

Reda mora da bude, to je osnovni postulat svakog civilizovanog društva. Dakle, pozdravljam odluke gradskih i republičkih vlasti koje za cilj imaju uređenje provizorijuma u koji se Srbija odavno pretvorila. Kada država nema jasne granice, onda malo toga može biti razumljivo na nivou zdravog razuma. Posebno uoči izbora kada se propaganda svede na ordinarne laži. Recimo, da plaćamo najniže putarine u Evropi. Od Beograda do makedonske granice i natrag za putnički auto putarina iznosi 1.840 dinara ili 16 evra. U Austriji za 10 dana putarina je osam evra, upola manje. Toliko o propagandi koja kontaminira veliki broj nemislećih građana Srbije. U širokom krugu mojih prijatelja i poznanika skoro svako ima priču iz života nekretnina. Negde je to vešernica koja se preko noći, sa ili bez dozvole stanara, pretvorila u stan, negde suterenski prostor koji je postao kafić, a negde bogami ozbiljnije kvadrature, koje su u godinama tranzicije prvo prešle u zakup, da bi zatim postale trajnije vlasništvo raznih, više ili manje poslovnih prostora. Jedan moj prijatelj živi u zgradi u kojoj je vlasnik kafića u prizemlju kupio stan iznad, preuredio ga tako da čini celinu sa ugostiteljskim objektom, tačnije, deo na spratu je separe diskretno odvojen od kafića i služi za razne namene, od kockarnice do bordela. Za Ginisa je svakako slučaj građanina koji je na Bulevaru kralja Aleksandra, preko puta Pravnog fakulteta, nelegalno uvećao kvadraturu svog suterenskog stana tako što je otkinuo parče Tašmajdanskog parka. Šest meseci je noću kopao i zidao, da bi danas bio jedan od ko zna koliko desetina hiljada vlasnika nelegalnih stambenih objekata koji će jednom, snagom velikog broja, biti legalizovani. Moje pitanje je možda naivno, ali logično: kako dođe do toga da neko mesecima nelegalno gradi bez ikakvih smetnji, i da sve prijave ostanu bez reakcije, dok na drugoj strani čak i proširenje podrumskog prozora prema dvorištu biva sprečeno istog dana, kao da smo, ne daj bože, u Beču ili Berlinu? Naravno da je sve to logično. Jer, tokom godina ratova i tranzicije poraženi su pristojni ljudi. To su oni koji redovno izmiruju svoje obaveze, pa od sve manjih plata i penzija svakog meseca prvo plate račune za infostan i struju. To su oni koji će poštovati novi Zakon o stanovanju, i uredno vaditi dozvole potrebne za renoviranje stana. Jer, i do sada su sve radili legalno u zemlji u kojoj, recimo, radnici toplana po važećoj tarifi na crno priključuju nove korisnike centralnog grejanja. Živim u zgradi u kojoj su dve godine obavljani opsežni građevinski radovi bez potrebnih dozvola i saglasnosti stanara. Novi zakupci poslovnog prostora u prizemlju nisu poštovali kućni red, radilo se ne samo u vreme popodnevnog odmora, već i noću, i vikendom. Pre nego što bi stigla komunalna policija, izvođači radova bi se pritajili. Sinhronizacija organa reda i nereda funkcionisala je savršeno. Prijave komunalnoj inspekciji prosleđivane su Beokom servisu, ovi su ih usmeravali opštini, opština građevinskoj inspekciji, koja je konačno izdala rešenje da zakupci moraju sve vratiti u prvobitno stanje. Međutim, na površini od 1.600 kvadrata radovi su se i dalje neometano odvijali, izvođači su pretili stanarima kada bi se ovi pobunili. Za potrebe budućeg marketa probijeni su prozori na nosećim zidovima čime je ugrožena statika zgrade. U nekim stanovima popucali su zidovi. Market je otvoren, iako nema zakonom predviđeni protivpožarni izlaz. I ne samo to, bez ikakve dozvole, čitavom dužinom fasade, okačena je firma u obimu od dvadeset kvadrata. I nikom ništa. Sve se vrti u krug u lancu sumnjivih vlasnika i zakupaca. Svi se vade na brata od nekog božovića... Dakle, siniše male i velike, nemojte donositi novi Zakon o stanovanju tako što ćete prvo krenuti od parketa, već zađite malo u kriminogenu strukturu korisnika i vlasnika poslovnih prostora, pa ako tu nešto učinite, javite se posle za parket.