Neobuzdana demokratija

Foto AP

Aleksis de Tokvil, liberalni francuski aristokrata, 1831. je posetio Sjedinjene Države s inicijalnom namerom da napiše studiju o tamošnjem prosvećenom zatvorskom sistemu (zatvaranje ljudi u samice, poput monaha, u to vreme je bila moderna ideja). Rezultat tog putovanja je De Tokvilovo remek-delo, O demokratiji u Americi, u kome je izrazio svoje divljenje američkim građanskim slobodama, a prvu istinsku liberalnu demokratiju predstavio kao napredniju od institucija Starog sveta.

De Tokvil je, međutim, imao i neke ozbiljne rezerve. Najveće opasnosti po američku demokratiju, verovao je, predstavljali su tiranija većine, zatupljujući intelektualni konformizam američkog načina života, te suzbijanje manjinskog mišljenja i svake vrste otpora. Bio je uveren da neograničena moć, bilo da je u rukama nekog despota ili političke većine, neminovno vodi u katastrofu.

Demokratija, shvaćena kao vladavina većine, mora da ima neka ograničenja, kao i svaki drugi sistem vladavine. To je razlog zbog koga Britanci autoritet izabranih političara kombinuju s onim koji proističe iz aristokratskih privilegija. Kao što je razlog i zbog koga Amerikanci toliko drže do ustavom propisane podele vlasti. Nasuprot tome, u francuskom republikanskom sistemu država predstavlja izraz takozvane volje naroda. To za rezultat ima da je autoritet vlasti manje ograničen, čime može da se objasni i veća učestalost uličnih protesta, pa i masovnog nasilja u Francuskoj. Štaviše, upravo takvi događaji mogli bi da se vide kao neformalan izraz kontrolisanja državne moći.

De Tokvil je u američkom sistemu identifikovao još jedan izvor uzdržanosti: snagu verskih ubeđenja. LJudska pohlepa, kao i iskušenje da se ide u ekstreme, bili su obuzdani korektivnim uticajem zajedničke hrišćanske vere. Sloboda je u SAD neminovno bila povezana s religioznošću.
Spektakl savremene američke politike, reklo bi se, baca senku na De Tokvilove opservacije. Ili bi se možda moglo reći da retorika mnogih pretendenata na predsedničku nominaciju Republikanske stranke zvuči kao pervertirana verzija onoga što je on video 1831. Religija i sloboda se i dalje pominju u istom dahu, ali često s ciljem da se promovišu ekstremna stanovišta. Verske manjine se denunciraju. Apokaliptični strahovi se podstiču. Netolerancija se promoviše. I sve to u Božje ime.

Naravno da SAD nisu jedina zemlja u kojoj demagozi s margine truju politički mejnstrim. Religiozna retorika se ređe čuje u zapadnoj Evropi, ali zato češće u istočnoj Evropi, Turskoj i Izraelu. A populistička poruka slična je svuda širom demokratskog sveta: liberalne elite su krive za sve naše nevolje i strahove, od izbegličke krize u Evropi do nejednakosti u globalnoj ekonomiji, od multikulturalizma do uspona radikalnog islama.

Populizam je po mnogima razlog za uzbunu, između ostalog i zato što se čini da su mejnstrim političari sve manje u stanju da nađu uverljiv način da zaustave njegov uspon. Oni koji su s pravom zabrinuti zbog te politike zasnovane na širenju straha obično pretpostavljaju da je populizam pretnja i samoj demokratiji. Po njima, gubitak poverenja u elite podstiče i nepoverenje u čitav sistem, a čežnja za velikim liderima koji će nas spasiti od sebičnosti profesionalnih političara odvešće nas u nove vidove tiranije.

Moć da se utiče na javno mnjenje, koju nekome daje njegovo lično bogatstvo - posebno u SAD - takođe narušava tradicionalni poredak. Antielitizam je moguće raspaljivati uz pomoć ogromnog individualnog imetka zato što je elitizam definisan manje nečijom finansijskom moći a više njegovim obrazovanjem. Gnevni ljudi čije strasti raspaljuje populistička poruka više su ljuti na liberalne profesore, lukave bankare ili skeptične novinare nego na multimilionere.

U isto vreme, međutim, birači imaju i veću moć da na izborima do pobede dovedu moći gladne prevarante nego što je to pre bilo moguće. Poput sumanutih, ekstremnih stavova koji slobodno kruže internetom, takve figure tradicionalne elite više nisu u stanju da drže na distanci.
Ono što je u kontinuiranom opadanju nije demokratija, već ograničenja za koja je De Tokvil verovao da su od suštinskog značaja za funkcionisanje liberalnog političkog sistema. U sve većoj meri, populistički lideri smatraju da su time što su na osnovu glasova dobijenih na izborima došli na vlast, stekli i licencu da skrše svaki politički i kulturni otpor na koji nailaze.

De Tokvilov košmar još nije realnost u SAD, ali je blizu onome što možemo da vidimo u Rusiji, Turskoj, Mađarskoj, možda i u Poljskoj. U tom pravcu ide čak i Izrael - koji je, uprkos mnogobrojnim problemima, uvek imao robusnu demokratiju - gde državni ministri od novinara, pisaca i drugih umetnika traže dokaz lojalnosti državi.

Teško je videti na koji način tradicionalne elite mogu da povrate izgubljeni autoritet. Ali svejedno mislim da je De Tokvil bio u pravu. Bez urednika nema ozbiljnog novinarstva. Bez partija predvođenih iskusnim političarima, granice između šou biznisa i politike biće izbrisane. Bez ograničavanja apetita i predrasuda većine, zavladaće netolerancija.

Ovo nije pitanje nečije nostalgije ili snobizma. Niti je apel da se veruje svakome ko ima kakav-takav autoritet. Gnev usmeren na elite nije uvek neopravdan. Globalizacija, imigracija i kosmopolitizam služe interesima visokoobrazovane manjine, ali ponekad na račun manje privilegovanih slojeva. Pa ipak, problem koji je De Tokvil identifikovao tridesetih godina 19. veka danas je relevantniji nego ikad. Liberalna demokratija se ne može svesti na takmičenje u popularnosti. Ograničenja vladavine većine neophodna su da bi se zaštitila prava manjina, bile one etničke, verske ili intelektualne. Kad ta zaštita nestane, na kraju ćemo svi ostati bez sloboda koje je demokratija trebalo da brani.
Project Syndicate, 2016.

Ijan Buruma je profesor demokratije, ljudskih prava i novinarstva na Bard koledžu