Država ignoriše naučnu zajednicu

Foto Vesna Lalić

Vest da je ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Srđan Verbić ponudio ostavku tehničkoj vladi može se posmatrati kao završni čin komada u kojem se bezmalo u svakoj sceni o njegovom odlasku govorilo. Doduše, malo šta mu je išlo naruku sredstva za prosvetu iznosila su bedna tri odsto BDP-a, polovinu evropskog proseka, a na otkaze i smanjenje plata u obrazovnom sistemu zaposleni su reagovali vrlo koordinisanim štrajkom. Potkraj prošle godine je protestovala i naučna zajednica, činilo se s pravom izdvajanja za nauku već šest godina iznose 0,35 odsto BDP-a, upola manje nego u Hrvatskoj (0,79 odsto) i znatno ispod proseka u EU (oko dva odsto). Otuda ne treba da čudi što je, ako je verovati kuloarskim govorkanjima, Verbić spreman da ostane ministar, ali samo ako u narednom budžetu dobije više para.

Nije, međutim, samo ni do količine novca koja bi se slila za prosvetu i nauku. NJegov mandat biće upamćen po onome što će ga po svoj prilici i okončati nakon mnogo medijske halabuke i svestranog političkog oportunizma, poništen je konkurs za naučnoistraživačke projekte od 2016. do 2020. raspisan početkom aprila. Na njega je u međuvremenu pristiglo više od 800 predloga, pa su i oni koji su bili protiv poništenja, poput SANU, svoj stav obrazlagali time da je i loš konkurs bolji od ponovljenog.

A saglasje da je bio problematičan gotovo je jednoglasno. Zajednica instituta Srbije imala je čak 30.000 primedbi na njegove propozicije (istini za volju, često međusobno istovetne i kasnije usaglašene, čime je i njihova brojnost opala), od kojih je, kažu, usvojeno desetak odsto, i to marginalnih. Naročit problem predstavljao je i način isplate naučnika. Oko 3.000 istraživača sa oko 50 instituta ne prima redovne plate, već njihove zarade zavise od odobrenih projekata. U međuvremenu se pojavilo još oko 7.000 istraživača iz tzv. istraživačko-razvojnih centara, ali i s privatnih fakulteta, a budžet za plate od 11 milijardi dinara isti je od prethodnog ciklusa 2011. Na konkursu su se takmičili i istraživači čija su primanja redovna, pa su mnogi strahovali, čini se s pravom, da će konkurs delom zapravo poslužiti za ostvarenje pojedinačnih partijsko-prijateljskih interesa. Uvođenje institucionalnog umesto projektnog finansiranja ministar Verbić je, tek nakon kanonade pitanja, obećao za 2019.

Gorak ukus u ustima ostavila je i činjenica da se s osmišljavanjem konkursa, koji je u kriterijume uneo više nesklada no smisla, ne počne pre dve godine, kako valja i trebuje, već u poslednjih mesec i kusur dana, u jeku izborne kampanje. Rok za pripremu novog konkursa bio je jednako kratkih 90 dana. Naposletku, prošli konkurs je direktno kršio i zakone Srbije, jer je usvojen bez potvrde Nacionalnog saveta za nauku i tehnološki razvoj. Ne zato što ovo telo nije upitano za mišljenje, već stoga što je njegovo formiranje, posve zgodno, predviđeno za period nakon formiranja vlade.

Prema rečima Đurđice Jovović, predsednice Sindikata zaposlenih u naučnoistraživačkoj delatnosti Srbije, i u ranijim je ciklusima bilo razloga za nezadovoljstvo, pa čak i kršenja zakona kao kada je, recimo, za vakta Božidara Đelića visina sredstava određena tek nakon usvajanja konkursa ali nikada se nije desilo da resorno ministarstvo bude toliko nezainteresovano za mišljenja stručnjaka. Sagovornica NIN-a tvrdi da je sindikat na čijem je čelu neretko ministru predočavao potencijalne probleme oko konkursa, da se uzajamna komunikacija razvila odveć kasno i da do čitave farse ne bi došlo da je vlada na vreme imala više sluha.

Kada je ministar Verbić izneo Akt o finansiranju, najžešće su mu se suprotstavile kolege s Etnografskog instituta pri SANU, što je i bio početak kraha komunikacije s Vladom. Tu politiku ne treba mešati, samo se u međuvremenu stvorio dovoljan pritisak naučnoistraživačke zajednice. Inače, Srbija ima usvojenu Strategiju naučnog i tehnološkog razvoja, ali je ona deklarativne prirode, kao da nije pisana za ovdašnje prilike, koje moraju da se menjaju. Dok se resorna ministarstva ne usaglase oko potreba društva i potom ne počnu da sarađuju s naučnom zajednicom, bićemo na mrtvoj tački. Saradnje donekle ima u poljoprivredi, energetici, IT sektoru, ali je, recimo, izostala s Institutom za vodoprivredu Jaroslav Černi, što se konstatovalo tek nakon katastrofalnih poplava pre dve godine. Nedavno je ugašen i prestižni institut Kirilo Savić, koji je mnogo radio sa železnicom, što je šteta. Naši instituti su u vreme snažne domaće farmaceutike imali mesto ne samo u Evropi, već i u svetu. Dakle, glavni problem je što država ignoriše naučnu zajednicu, a imamo mnogo da ponudimo i naš rad donekle zavisi od potreba društva i države, predočava Jovovićeva.

Paradigmatičan je i slučaj nezavisne istraživačke stanice Petnica, svetski cenjenog naučnoistraživačkog poduhvata koji opstaje već 35 godina premda je udeo budžetskih sredstava u njegovom funkcionisanju manji od 40 odsto. Kako kaže direktor ove stanice Vigor Majić, Vlada Srbije je još pre četiri godine završila obiman projekat proširenja i modernizacije za koji je sredstva obezbedila Evropska investiciona banka. Realizacija je i pored potpisanih ugovora izostala, a sredstva za rad s nadarenom i znatiželjnom decom trošena su na održavanje postojećih kapaciteta. Iako se u Petnici, kao i drugde u svetu, neće libiti da kao do sada traže investitore, činjenica je da ih nedostatak državnog obzira za nauku onespokojava.

Ne strahujemo mnogo za budućnost Petnice. Brige ima, jer je ova država nepredvidljiva, nema ozbiljnu strategiju i dugoročne planove, svaka nova vlada i svaki novi ministar počinju iz početka. Eto, Petnica je bila deo prethodne strategije razvoja nauke, ali ne i sadašnje. Sve vreme su nas često iste osobe ubeđivale da ono što radimo ne valja, da ne može opstati, da ne bi trebalo da budemo deo državnog sistema... toliku koncentraciju budala nisam sreo na drugim mestima. Mogu da vam krajnje iskreno kažem da su 90 odsto ministara iz svih mogućih partija u poslednjih 20-30 godina bili veći reformatori od aparata i službi koje su radile u upravi, agencijama, zavodima, centrima, kancelarijama, savetima, kaže Majić za NIN.

Prema njegovim rečima, država neće uspeti da učini ništa ozbiljno dok broj finansiranih istraživača ne svede na broj koji odgovara njihovoj merljivoj i proverljivoj aktivnosti. Jer, nauka za društvo nije bitna samo u smislu produkcije naučnih radova, već pomaže u donošenju kompetentnih odluka. Ali, možda u tom grmu leži slon kompetentnost u partokratiji nikada nije ni bila na ceni, kao uostalom ni jednaka prava na sticanje kompetentnosti, pa bi raščivijavanje prava i obaveza države i naučnika dalekosežno moglo da otkrije i mnoge zakulisne trule kompromise.

Jeziv podatak da je Srbija po odlivu mozgova prva, ali samo u regionu, i da je u ovoj neslavnoj disciplini druga u čitavom svetu teško da će utešiti stanovnike prvoplasirane Gvineje Bisao, a kamoli nekoga rođenog u Subotici, Beogradu ili Nišu. Poslednji dostupni podaci potiču iz 2010. i po sebi su dovoljno poražavajući do tada smo čak 30.000 visokoobrazovanih ljudi pustili u svet, u Evropi se uhlebilo 4.000 naših naučnika, a u SAD njih 6.000. Među njima se našlo i 35 akademika. Ako ih posmatramo kroz prizmu novca uloženog u njihovo školovanje i rezultate koje nisu stigli kod nas da ostvare, iz Srbije je izašlo oko 12 milijardi evra. A u poslednjih šest godina se ništa nabolje nije promenilo. Teško da će i u narednih šest, ili deset, ili šezdeset.