Arhiva

Najbolje odluke nemaju veze sa logikom

Dragana Nikoletić | 20. septembar 2023 | 01:00
Najbolje odluke nemaju veze sa logikom

Foto Oliver Bunić

Radili su na po dva posla, viđali se samo noću, ne stižući ljudski ni da porazgovaraju. Onda im je pukao film, odlučili su da se iz Novog Sada povuku na selo i otpočnu neki biznis zajedno. Jedna panonska, tačnije, bačka bajka, krenula je iz čiste energije. Zašto da je uludo traćimo, umesto da je ulažemo u konkretne ciljeve, bila je misao vodilja Jeleni Marić i Aleksandru Stepaniću, zbog koje su farmu koza, a potom i mlekaru, nazvali Karpe diem (Iskoristi dan).

Ovde je sve počelo, kaže 28-godišnja Jelena, izvorno - pejzažna arhitektkinja, nudeći ekipi NIN-a da sedne za astal u dvorištu ušorene kuće u Srbobranu. Tada su ona i njen životni i poslovni partner Aleksandar imali samo ideju - po mišljenju okoline, previše ludu i rizičnu u odnosu na sigurno državno uhlebljenje. Danas, dve godine posle, ovde je čitava mlečna industrija, bazirana na stadu koza, samo minijaturna. Skockana u 100 kvadrata nekad stambenog objekta Jeleninih roditelja. Da bi sve bilo po standardu (HACCP), ugradili su čak 23 vrata, podelili prostor na proizvodne pogone i prateće odaje.

Čovek se jedva provlači između duplikatora i tople komore, s mukom zaobilazi homogenizator i presu da bi došao do hladnjače, ali supružnicima i zaposlenima, njih desetoro, to nimalo ne smeta. Ponekad mi je žao kućice, šta je sve pretrpela, i ipak izdržala, Jelena misli na građevinske radove, tokom kojih su im noge bile u blatu, a ruke u siru, što je metafora za pretvaranje seoske kuće u mini-fabriku.

Često nas pitaju zašto koze, a to je bilo gotovo slučajno, smeje se Jelena, jer je i osmeh mera dobro iskorišćenog vremena. Pomagali su prijatelju da napiše projekat iz domena kozarstva. On je odustao, ali oni nisu. Stavili su svu ušteđevinu na gomilu, udružili se sa par ortaka, i krenuli da proučavaju principe uzgoja koza, uloživši u to strast za promenom.

Komunizam je ostavio veliku rupu u ovoj sferi, objašnjava Jelena. Koze su smatrane štetočinama (što nije daleko od istine, dobacuje Aleksandar), jer brste sve pred sobom, te je njihovo gajenje bilo zabranjeno. Tek savremeni aspekti obasjali su činjenicu da su nezamenljive u krčenju zaparloženih poljoprivrednih parcela. Uz to je ojačao trend zdravog življenja, što je kozu dovelo u centar pažnje kao pravu malu alhemijsku mašineriju za preradu svakojakog rastinja u lek za sve boljke. Ranije je služila da prehrani (sirotinju), a sada da izleči (bogatije). Popisu dobrih osobina koze, Jelena dodaje i neke mistične: da je preko rogova povezana sa kosmosom.

Zbog decenija prohibicije, o uzgoju ove sitne stoke stručnjaci nisu znali gotovo ništa, pa je Jelena išla od babe do babe po selima, i u sveščicu zapisivala praktičnu nauku. Ali, kad su nabavili stado, ovo im nije bilo od naročite koristi. Trebalo je više truda od očekivanog, uz slabije prinose od projektovanih. Elan je samo ponekad padao, srećom naizmenično, njoj ponedeljkom, Aleksandru četvrtkom, parafraziraju u šali, zahvalni na međusobnoj podršci. A kad je bivalo najteže, fokusirali su sve snage i išli napred. Zato je majušna kancelarija puna plaketa i pohvala, tu je i priznanje Najbolje iz Srbije.

Iza njih su odavno ostala zlurada pitanja zar ste vi završili fakultete da biste čuvali koze? Ili da li si ti zbog ovog bila đak generacije? Ali, ni sad im u potpunosti ne priznaju uspeh, već kažu posrećilo im se. I sad najveću muku muče da pronađu kvalitetne saradnike. Svima je, izgleda, ispod časti da se bave kozama, Jelena se nežno smeši čak i kad se čudi besmislenim predrasudama. I kad životom dokazuje kako može da se ispuni san o slobodi u globalnom ropstvu.

Prvih pedesetak grla kupili su od manastira Kovilj, koji je upravo digao ruke od kozarstva. Došli smo tamo elegantno obučeni, kao na svaki poslovni sastanak, pa nam je manastirski veterinar posle priznao da je mislio da smo hteli da vidimo kako koze izgledaju, Jelena se i dalje smeje, puna entuzijazma. Bio je silno iznenađen kad su kupili stado na đuture. Pregovori su išli glatko, po sistemu da li vam je puno da date toliko novca, više se i ne sećaju koliko od ukupnih 20.000 evra, pa su i to protumačili kao pozitivan znak sudbine.



Koviljkama su se pridružila druga grla, nešto različitog geografskog porekla. Danas 80 ženki koristi smeštaj adaptiranog plastenika, dobro izolovanog debelim slojem staklene vune, na imanju prijatelja, na drugom kraju Srbobrana. Prenosiv je i daleko jeftiniji od prave staje. Tu vlada idila, starinski poljoprivredni objekti u senci ogromnog drveća. Kudravi pulini, glasoviti čuvari stada dremkaju, sad nisu na dužnosti. Kad koze poteraju na ispašu, dvaput dnevno na po tri sata, doći će do izražaja njihove sposobnosti. Iako jedan od njih odbija da radi, kad temperatura poraste iznad njemu prijatne.

U obližnjoj štali mekeće šezdesetak mladunaca, dok jarčevi sneno leže u senci ambara, tek katkad otvarajući oči da bi osmotrili goste svojim pravougaonim zenicama. Kozice se maze, a Jelena im tepa. Mršave su, saosećajno ih zagleda, još se nisu navikle na ispašu, nakon sena, kupljenog u Banatu, gde nema industrije, pa suva trava i detelina mirišu na čaj, pesnički opisuje.

Gurkaju se glavama, premda im je ovde komotnije nego u porodičnom dvorištu, to im je urođeno kao težnja za dominacijom. U ovom slučaju, bore se za toplinu Jeleninih dlanova. Neke su bez rogova, i te preferiraju mnogi uzgajivači. Jelena, opet, voli ovu sponu sa svemirom, iako su ona i Aleksandar, u početku, noći provodili u razdvajanju jarića. U strahu da se neko ne povredi čikanjem, i neznanju da je to priroda sve lepo udesila. Od kad su joj koze ušle pod kožu, Jelena ne jede meso. A i zašto bi, pored tolikog obilja sira - mladog, starog, dimljenog, sa začinima... Dnevno proizvedemo 600 litara mleka, a ipak se često dešava da nam zafali za kafu, i to je Jeleni zabavno.

NJihovo stado stoga služi isključivo za mužu, a grla umiru od starosti. Često poklanjamo koze onima za koje smo sigurni da ih neće zaklati i pojesti, čini se da bi Jelena rado izmislila neku mekšu reč za klanje. Za razliku od ostalih, oni obolele pitomce leče, insistirajući na preventivi - vakcinisanju i vitaminima. Koze su osigurane, za slučajeve uginuća. Koliko sam samo preplakala kad neko nejako jare ugine, lice joj se na trenutak smrkne. I koliko puta izašla iz staje umrljana tragovima maženja, jer pravo sa sastanaka hrli svojim kozicama, opet je obasjana radošću.

Podrazumeva se da nije sve išlo kao po loju, i da su isprva bili u gubicima, ali se onda, jedno po jedno, sve složilo. Shvatila sam da čovek kad se upušta u nešto što nedovoljno poznaje, mora da zauzda sujetu i sve svoje kapacitete stavi u pogon, sprovedeno, zvuči lako, ali, da li je? Sudeći po tome da ni zaposleni na farmi ne prihvataju ponudu da njihovom stadu pridruže neku svoju kozu, rizik je ovde na maloj ceni u odnosu na utabano.

Dobar deo radnog dana Jelena provodi sastančeći ili pišući projekte, što se čini sličnim administraciji koju je napustila. Međutim, ona i u tome uživa, zna da je to za dobrobit koza i prosperitet posla. Osvedočen put od dve šerpe, što ih sentimentalno čuva, do duplikatora za spravljanje sira, vakuum pakir-mašine i drugih, sad već neophodština. Često je zovu i da prenese znanje budućim preduzetnicima.



Zašto se ljudi odlučuju na korak sličan njenom, pitamo Jelenu. Traže izlaz iz klasičnog burn-out-a, objašnjava stanje savremenog Srbina. Žude za kontaktom sa prirodom, u potrazi za sobom. Treba slušati intuiciju, najbolje stvari nemaju veze sa logikom, njen je recept za iskorišćavanje života. Za čim sledi savet da treba biti gluv za komentare to neće ići, nije trenutak , u državi je katastrofa, kojima su njih obasipali. Ne treba sedeti i čekati da prilika dođe i zakuca na vaša vrata, poručuju uglas Jelena i Aleksandar.

Vraćamo se metežu Beograda, još na periferiji osećamo pritisak. Razmišljamo, podstaknuti provedenim danom: kada bismo bili zaista svesni koliko je život kratak da li bismo ostatak proveli po navici? Ili hvatali svaki damar punim plućima, sve pretvarali u osmeh?