Mogli smo da ne budemo duh koji hoda

Foto Zoran Lončarević

Kada je na početku prošlogodišnje pozorišne sezone u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu reditelj Aleksandar Popovski postavio praizvedbu komada Duh koji hoda, bio je to dobrodošao povratak njegovog autora Dejana Dukovskog, dramskog pisca koji je svoj najveći uspeh doživeo sa komadom Bure baruta, koji je na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta postavljen 1995. i imao ogromnu popularnost na prostoru nekadašnje Jugoslavije i u Evropi.

Ovih dana je dogovoreno da se komad Duh koji hoda postavi u Beogradu, u novom prostoru Dorćol Platz koji se nalazi na kraju Dobračine ulice, broj 56b u Beogradu. Tu će se od jeseni igrati u režiji mladog reditelja Milana Neškovića. Nešković je osvojio nagradu LJubomir Muci Draškić za režiju, a nedavno je imao i veoma uspešnu premijeru komada Mrešćenje šarana, što je ocenjeno izvrsnim repertoarskim potezom Ateljea 212. Pisac Dejan Dukovski, sa kojim smo razgovarali upravo u prostoru Dorćol Platz-a veoma je zadovoljan što će se ovaj njegov komad igrati u Beogradu:

Reditelja Milana Neškovića sam upoznao u Skoplju kada je gostovao sa komadom Bela kafa. I kada je odlučeno da se moj komad Duh koji hoda igra u ovom prostoru, koji doživljavam kao jedan herojski poduhvat, bio sam veoma zadovoljan zbog tog izbora. Vidim da je reditelj pun energije i naš prvi razgovor mi na neki način garantuje da će to biti jedno novo, zanimljivo čitanje mog komada. Posebno mi je drago što sam imao prilike da se upoznam i družim sa ljudima koji su osnovali ovaj kulturni centar. Mislim da je ovaj tip kulturnog delovanja i te kako potreban našim prostorima.

Kako biste najslikovitije čitaocima približili svoj komad Duh koji hoda?

Pre svega meni je veoma važno da je ovaj tekst nastao i desio se u Novom Sadu gde je Aleksandar Popovski sa sjajnom celokupnom ekipom uspeo da napravi izvrsnu predstavu. Isto tako meni je važno što smo nakon dugog vremena opet radili sa Popovskim i nadam se da će ovaj susret postati tradicija. Predstava je pokupila nagrade na svim festivalima na kojima je gostovala do sada. Tekst se na neki način bavi duhom. Ko je Duh? Junak teksta je čovek koji u jednom trenutku krene sam protiv sistema, da ispravlja nepravdu, da menja stvari nabolje. To je savremena priča koja je prepoznatljiva u Makedoniji, jednako kao i u Srbiji, a verujem i šire, jer su to neke prepoznatljive političke i socijalne situacije koje nam donosi život danas. Jedna utopijska melodrama o mogućem Hamletu koji umesto da razmišlja - deluje. Umesto da sumnja on odluči da ubija sve koji mu stoje na putu, hodajući kao nosorog krvavo gazi svojom stazom pravde, put slobode. I taj junak suočen sa problemima postaje na neki način heroj, ali heroj čije su ruke krvave i koji i sam postane deo zla protiv kojeg se bori. Običan čovek doveden do elementarne opstrukcije zdravog razuma. Ili nepostojeći duh sa sekirom koji kao vihor revolucije kidiše na glavu režima. U izvesnom smislu, daleka inspiracija mi je bio tekst Roberto Cuko, francuskog pisca Bernara Mari Koltesa. Ali moj tekst je pre svega naša priča, sasvim različita, koja ipak nadam se ima univerzalni domet.

Desetak godina ste živeli van Makedonije. Šta ste radili?

Jedno vreme sam bio u Hamburgu, gde sam bio i pisac u rezidenciji u Schauspielhaus teatra, moja ćerka danas živi u Hamburgu, pa sam i dalje često tamo. Potom sam puno boravio i pisao u Kopenhagenu, tu su nastali recimo Druga strana, Prazan grad, koji su postavljeni i u Beogradu, Uterus... pa u Berlinu, gde je legendarni Dimitar Gočev po drugi put postavio Bure, onda neko vreme u Parizu... To je dobro iskustvo koje mi je donelo spoznaju o tome kako se radi u drugim teatarskim kućama... i naravno pre svega životno iskustvo. I dalje održavam prijateljske i poslovne veze sa dosta ljudi sa kojima sam radio. Sad sam uglavnom u Skoplju i puno vremena provodim u Galičniku. To je prelepo selo ili bolje prazan grad u planini, pišem i dramaturg sam u Makedonskom narodnom teatru.

Šta pišete danas?

Pišem scenario za jednu televizijsku seriju koju će režirati Slobodan Unkovski, reditelj koji je postavio u Beogradu Bure baruta pre dvadeset godina. Od tada smo radili zajedno još dve predstave, Druga strana, Izgubljeni Nemci, i evo srećan sam da ovih dana opet radimo zajedno. Uvek je posebno iskustvo i zadovoljstvo raditi sa Unkovskim. On je vrlo temeljan i kreativan, duboko ulazi u sve što radi i uvek teži ka savršenstvu. Ovaj televizijski projekat od sedam epizoda se zove Premijer i trebalo bi da se snima u oktobru. Ja sam do sada napisao nekoliko filmskih scenarija i eto sada prvi put radim scenario za televizijsku seriju. Različito je, ali meni u ovom slučaju veoma zanimljivo. Mislim da će to biti serija lako razumljiva i ovde. Već duže vremena pričamo i o mogućim filmskim projektima sa Goranom Paskaljevićem i Darkom Bajićem. Radi se o ekranizaciji mojih dramskih tekstova.

Koliko vas se dotiče, koliko na bilo koji način participirate u onome što se događa na političkoj sceni Makedonije danas?

Ne participiram direktno, ali naravno da me se dotiče. Sve to što se događa u Makedoniji, i šire, liči mi na reciklirani virus kojim smo svi mi ovde već davno zaraženi i nikako da ga se otarasimo. To je pre svega virus nacionalizma, ali i virus svih nepreležanih dečjih bolesti sa kojima se tako loše nosimo, uskogledost, primitivizam, pohlepa, priglupost, neznanje... i puno sličnih indikacija koje nam ne daju da ozdravimo. Imati pa nemati u duhovnom smislu, što se na neki način nama dogodilo ili barem mojoj generaciji, strašno je, ali nemati pa imati može da bude izuzetno glupo. Pričam o ljudima koji su došli na vlast i vode nas danas. Voditi državu nije nešto što može da se uči usput. Ovih dana se u Skoplju žestoko protestira protiv vlasti. To je pravi građanski otpor, pa čak i multietnički i po meni najpozitivnije je to što su zajedno protiv građanskih nepravdi na ulice izašli Makedonci, Albanci i drugi koji tu žive. Strašno u celoj stvari je što i vlast protestira. To nema nigde. Meni lično je već svega malo previše jer mi je cela mladost prošla u krizama, problemima i gluposti. I nikako da prođu ti lomovi, kao da je to neko prokletstvo koje traje. Puno je mladih ljudi koji su nezadovoljni, protestuju, ne vide perspektivu i jednostavno odlaze iz zemlje.

Da li je danas umetniku teže da pređe granicu svoje zemlje sa predstavom, odnosno filmom, nego što je bilo vama kada ste sredinom devedesetih to postigli sa predstavom Bure baruta, a potom i sa istoimenim filmom?

Praizvedba predstave Bure baruta bila je u Skoplju, a mesec dana kasnije Slobodan Unkovski je predložio komad u JDP -u. Tada sam upoznao Jovana Ćirilova i da nije bilo njega ne bi se to tako lako dogodilo. On je bio čovek koji je imao viziju, znao je da promoviše jedan tekst, jednu predstavu, da se založi za nešto i da to gura dok ne uspe. NJegova reč se svuda u svetu pozorišta cenila i slušala. Kada je Bure baruta postavljeno na scenu JDP, počeo je i uspešan pohod ove predstave. Usledila su gostovanja, učestvovanje na brojnim festivalima, nagrade, priznanja... Onda Paskaljevićev film koji je bio jedan od najuspešnijih evropskih filmova i u distribuciji i kod kritike... Tako je i puno pozorišta u svetu počelo da prevode i rade moje tekstove... Danas mislim da je teže da vas neko iz druge sredine čuje, vidi, jer smo svi mi pojedinačno male zemlje, male sredine i ne značimo mnogo na velikoj mapi. Naravno ono što je dobro ili genijalno lako nađe svoj put do publike svuda, ali kada smo bili velika zemlja bilo vam je mnogo lakše da iz takve zemlje odete u svet. Ili barem da budete predstavljeni. Raspad Jugoslavije je najveća politička glupost koja se desila u savremenoj istoriji Evrope. Veća glupost od toga bio je samo Drugi svetski rat. Koliko je samo ljudi umrlo zbog te gluposti, mislim na sve naše besmislene ratove, koliko smo svi pojedinačno izgubili, a kako malo smo dobili. Ne znam ko je bio kriv ili gluplji od glupog da dozvoli da se to desi, a i nije važno... Bilo je milion drugih načina da se krize i problemi reše. Pričam o vrlo konkretnim praktičnim, pa na kraju i materijalnim stvarima koje smo izgubili.

Koliko je danas kulturna scena na prostoru nekadašnje Jugoslavije, pre svega ona scena na kojoj vi delujete, otvorena za ono što se događa u Evropi, koliko se ovde, na Balkanu, oseća uticaj tih evropskih zbivanja u pozorištu, na filmu?

Neki upliv se oseća, ali rekao bih nedovoljno. Ne može se govoriti o unificiranom evropskom pozorištu jer to ne postoji. Uslovi, pa i materijalni, kontekst i naravno kreativnost stvaraju kvalitet. Ono što je dobro, to se svuda razume i to može da pređe granicu. Samo je problem da li postoji dobra, prava komunikacija između ljudi koji se bave istim ili sličnim poslom. Kada je Dimitar Gočev, Bugarin poreklom, koji je stekao pozorišni uspeh i slavu u Nemačkoj, postavio Bure baruta u Nemačkoj, bio je to pun pogodak. On je moj tekst pročitao tako da je on bio dovoljno jasan i blizak nemačkoj publici, kao što je bio i našoj. A pritom je on potpuno ljudski i iskreno najviše tražio balkanski duh u tom komadu. I inače, kada se kaže nemački teatar, na primer, podrazumevaju se svojevrsna preciznost i estetika što nije toliko iznad nekih vrhunskih predstava koje se igraju u Beogradu, Zagrebu, LJubljani, Mariboru, Novom Sadu, Skoplju... Nekada sam mislio da su neke najbolje predstave iz tih pozorišta bile i bolje od mnogih u Nemačkoj.

Kako doživljavate politički teatar danas?

Ovaj moj komad, Duh koji hoda, u suštini je reakcija na ono što se događa u zemlji u kojoj živim, a mislim da je veoma slično i ovde u Srbiji i u drugim sredinama oko nas. To je i otpor protiv zla koje se proizvodi u sistemima u kojim živimo. Naravno, veliko je pitanje kolika je moć pisca i
umetnosti da se tome suprotstave, da išta pomere. Jedino je izvesno da je političko pozorište danas, kao i juče, kao i u vreme Šekspira, put do najbrže komunikacije među ljudima. Ima miris.



Duh koji hoda se ne igra u Makedoniji. Zbog čega?

Ja bih rekao da se još uvek ne igra, jer verujem da će se igrati. Na pitanje koje mi postavljate odgovor mogu da daju samo upravnici pozorišta koji do sada nisu pokazali konkretan interes. Puno njih možda i ne zna da imam novi tekst. Ne prati se više tamo scena ovde, kao i nekada. Ali biće i toga, siguran sam. Znam mnoge ljude koji bi hteli da ga vide u pozorištu ili da igraju u njemu. Znam da je situacija u Makedoniji veoma naelektrisana i da bi se i ovakva priča možda nekome činila kao prst u oko, ali baš zato trebalo bi i da se igra. Inače bi ove sumnje bile osnovane. Ono što je dobro je činjenica da se moj komad prevodi na francuski i nemački pa se nadam da će se brzo igrati i na drugim jezicima. Iskustvom sam shvatio koliko je suštinski važan sam prevod komada, tako da se ovih dana bavim i time.

Mislite li da su se novonastale zemlje nekadašnje Jugoslavije iživele u svojim nacionalizmima i ostalim izmima, i da danas mogu bolje da se povezuju ne samo robom i uslugama, već i kad je reč o kulturnoj i duhovnoj sferi?

Moja generacija, a ja sam 1969. godište, moji prijatelji, bar ljudi iz grada, mi nikada nismo prihvatali te novopostavljene granice na način kako su to radili oni koji su ih toliko priželjkivali. Mislim da se u tim novim granicama odjednom povećao broj ljudi koji se nešto busaju u grudi, a nisu uradili ništa posebno značajno ili bitno priznato negde osim u partijskom kolektivu. Mi smo odrasli i na strip kulturi, i na rokenrol kulturi, i te su nam strasti bile zajedničke od Slovenije do Makedonije. I taj rokenrol koji smo mi imali u Jugoslaviji bio je jedan od najboljih u Evropi. Čini mi se odmah posle britanskog. Ja sam bio ponosan što je recimo Lajbah bio moj domaći bend. Vi danas nemate ništa što bi povezivalo mlade ljude na tom prostoru. Znam da je ova moja jugonostalgija besmislena, da i tada mnogo stvari nisu bile kako treba, ali nešto me boli kad pomislim da je moglo bolje. Mogli smo lako da budemo prva nova zemlja u EU i da mi uvedemo sve nove članice, zemlje sa istoka. Bili bismo i dalje jedni od bogatijih u Evropi, što je možda trebalo da bude buduća projekcija te zemlje. Ja se u Beogradu i danas jednako osećam kod kuće kao i u Makedoniji. Bez problema sam radio i u Danskoj, u Nemačkoj, u Parizu, sve štima, sve funkcioniše, ali se tamo ne osećam baš kao kod kuće. Tamo sam stranac, tamo se osećam kao stranac, a u bivšoj Jugoslaviji se gotovo nigde ne osećam kao stranac. Svi znaju ko je Alan Ford, na primer. Meni jeste profesor bio Goran Stefanovski, ali ja sam učio i od Dušana Jovanovića iz LJubljane, od Dušana Kovačevića iz Beograda, od najboljih iz jedne veće zemlje.

Postoji li u Makedoniji razvijena alternativna kulturna scena?

Nedavno su Slobodan Unkovski i Aleksandar Popovski osvojili prostor jednog starog gradskog bioskopa u centru grada, u opštini Centar, što je jedina opština u gradu gde je na zadnjim izborima pobedila opozicija. Taj prostor koji se zove Kino kultura je verovatno ekvivalent onoga što je Dorćol Platz u Beogradu. Tu se sada odvijaju razne kulturne aktivnosti koje privlače pre svega mlade ljude, i gde se može videti nešto drugo u odnosu na ono što su institucionalni poduhvati. Ovaj alternativni prostor funkcioniše već nekoliko meseci i uglavnom počiva na entuzijazmu. Međutim, to je izuzetno neophodni pokušaj koji dokazuje da se može ni iz čega napraviti nešto što će okupiti ljude. Naravno, s druge strane imate ono što je verovatno zajedničko svim prestoničnim gradovima, da država daje šakom i kapom za razne nazovi nacionalne poduhvate, od kojih nemaju koristi ni država ni narod, što ne predstavlja ni umetnost ni kulturu jednog naroda. Skoplje je, na primer, postalo žrtva megalomanskog i nacionalističkog arhitektonskog kiča. Pazite se toga. Ali, o tome odlučuju ljudi na vlasti, kao i uvek, u svim vremenima.