Kakofonija znamenja

Državni simboli su mnogo više od onog što oči vide i uši čuju. U svetu koji se stalno menja, oni opstaju kao psihomentalni fenomen najdublje usađen u kolektivno pamćenje svakog naroda, u kulturni, socijalni i politički ambijent svake države. Ni najmodernija društva nisu našla zamenu za psihosocijalni učinak ove vrste znakova. Naprotiv, i na Istoku i na Zapadu imamo obilje primera pojačavanja i naglašavanja kako doktrinirane, tako i instrumentalne efikasnosti državnih simbola. Rat simbolima prenet je i u kosmička prostranstva; uostalom, prvi zadatak čoveka koji je, pre više od tri decenije, sleteo na Mesec, bio je - da tamo pobode zastavu svoje zemlje.

Psihološkim zgušnjavanjem oko ideja, vrednosti i ciljeva koji su za većinu građana nesporni, državna znamenja pretvaraju u jedinstven ritam i zvuk duh i delova i celine; ponavljaju, u malom, poretke koji vladaju u velikom. Uvezujući razdvojene elemente, spajajući vidljivo s nevidljivim, materijalno s nematerijalnim, kazivo s neizrecivim, amblemi postaju sredstvo pozitivne integracije. Izazivaju osećanje međusobne povezanosti, ujedinjuju i umnogostručuju rasutu nacionalnu i socijalnu energiju, pretvarajući je u kulturnu. Zato i kažemo, na primer: ko nosi zastavu ili peva himnu, taj nije sam niti izgubljen na ovom uskovitlanom splavu među zvezdama. On ne razgovara sa sobom već dobrovoljno i radosno razmenjuje svoje emotivno iskustvo s drugima.

U ozbiljnim državama i razvijenim kulturama uvažava se i saznanje da je kontekst od značaja za fizionomiju i ishod svakog komunikacionog procesa, pa se i emitovanje simboličkih poruka pažljivo planira. Kontekst menja tzv. informativnu kvotu poruke, izdvajajući i naglašavajući izvesne konotacije. Iz čitave lepeze značenja i smislova, kontekst određuje uže efekte poruke, redukujući razuđeni značenjski plan na one ciljeve koje je emitent odabrao kao najvažnije za formiranje željenog emotivno-afektivnog stava.

U takvim državama, uspostavljanju novih simbola i eventualnoj promeni simboličkog poretka prethodi tanana analiza svih mogućih posledica kako bi se izbeglo da simboli, umesto ujedinjavanja, dovedu do deobe i cepanja narodnosne i socijalne energije. Vaspostavljanje novog znakovnog ustrojstva nije stvar proste političke tehnike već delikatan zahvat, s krupnim posledicama na psihološkom, socijalnom, književno-muzičkom, likovnom i estetskom planu. Zbog toga se u zrelim društvima insistira na stalnosti oblika i sadržaja amblema; dugotrajni amblemi čuvaju kontakte među generacijama i ne dopuštaju istoriji da se smatra završenom.

U domaćoj praksi, nažalost, bačena su pod noge ključna saznanja teorije simbola i dosadašnji dometi heraldike i himnologije, čak i jasne ustavne odredbe o postupku kojim se uspostavljaju državni amblemi, i precizni stavovi o moralno-pravnoj zaštiti duhovnih tvorevina. U Srbiji, i državnoj zajednici SCG, u oblasti amblema imamo, umesto sklada i harmonije, pravu kakofoniju!.

Veliku teškoću vidimo u insistiranju čelnika srpskog parlamenta da se (na vanrednoj sednici i po hitnom postupku) za zvučni amblem usvoji neautentičan tekstovni oblik pesme “Bože pravde”. Psihosocijalni i kulturni efekat srpska himna treba da postigne verzijom čija je sintaksička, fonološka i simbolička struktura grubo narušena. Elementarna znanja iz književne teorije i estetike sugerišu stav da se izmenom jednog zareza, pa i promenom akcenta, dovodi u pitanje ključna ideja dela; zakoni o autorskim pravima (uključujući i naš) stoga svakoj umetničkoj tvorevini - pa i prigodnoj dinastičkoj pesmi - obezbeđuju punu pravnu i moralnu zaštitu. Tumačenje starih pesama kao nedovršenih i višesmislenih dela (koja začas od monarhističkih postaju republikanska), kao postmodernističko “polje mogućnosti” izloženo proizvoljnom intervenisanju skupštinskih činovnika, odvodi nas u područje grubog falsifikata i nečuvenog kulturnog incidenta.

Poigravanjem amblemima i brzopoteznim izglasavanjem odluka sumnjive legalnosti parlament je građane Srbije lišio prilike da ambleme doživljavaju kao neku vrstu ljubavne izjave domovini, a njihovo poštovanje kao lepu privilegiju i, čak, oblik sopstvene ostvarenosti.

Preporučena himna pogotovo nema uslova da preraste u sveopštu pesmu, a još manje da bude neki smisleniji dijalog s budućim vremenom.

Prof. dr Milivoje Pavlović
(Autor je himnolog i književni
istoričar)