Kandidati za Lazu

Foto Tanjug

Sećate li se Lazara Krstića? Ako je potrebno podsećanje to je onaj hvaljeni vunderkind školovan na Jejlu, koji je avgusta 2013. doveden na mesto ministra finansija u vladi Ivice Dačića, potom preseljen u prvu vladu Aleksandra Vučića, da bi, posle 11 meseci ministrovanja i konstatacije da premijer ima meko srce, podneo ostavku i vratio se u Ameriku.

Reklamiran kao veliki talenat, završio je kao kratkotrajna tema, ustupivši mesto mnogim drugim, sve kratkotrajnijim. I još tada dokazao ono što je danas opštepoznato da je za radnju srpske drame suštinski bitan jedan lik, dok ostali služe samo kao asistenti u njegovom performansu.
U četvrtak, kad NIN bude na kioscima, možda će biti završen najnoviji spektakl namenjen širokoj publici, ali i istoriji u kojoj bi naš glavni junak, reprizni premijer Vučić, mogao da, dužinom govora, postidi čak i čuvenog kubanskog lidera Fidela Kastra, čiji je najduži govor trajao sedam sati i 10 minuta.

Maratonsko čitanje ekspozea, koji ipak nema ni blizu onih reklamiranih 450 strana, dopunjeno naknadnim nastupima (mandatar ima pravo da odgovara na primedbe opozicije, koja, zahvaljujući svojeručno skrojenom poslovniku, može da računa na manje od 40 minuta po stranci) moglo bi u zaborav da potisne glavnu vest s početka sedmice tri i po meseca čekan sastav nove vlade Srbije.

S obzirom na pomenuti primer mladog Krstića, ali i mnoge potonje dokaze tvrdnji da je Srbija svojevoljno, odlukom donesenom na izborima, potpuno potčinjena namerama jednog čoveka, moglo bi se zaključiti da sastav vlade i nije naročito bitan. Ta, na iskustvu zasnovana, pretpostavka da nekoliko novih ljudi u vladi istog koalicionog sastava neće imati nikakvu autonomiju u odlučivanju, ne čini, međutim, vest o izboru kabineta sasvim irelevantnom: jer, epilogom prilično bizarne priče o aprilskim vanrednim izborima premijer Vučić nam je ipak nešto poručio.

Najpre o bizarnosti, lošim procenama i njihovom totalnom ignorisanju. Potvrdilo se, naime, ono što je NIN već tvrdio najpre je, raspisivanjem prevremenih izbora, Srbija izložena nepotrebnom trošku ali i gubicima zbog višemesečne blokade zemlje (primera radi, auto-put LJig - Preljina kasni jer je rok u kome su sredstva iz zajma uzetog od Azerbejdžana istekao u maju, a za potpisivanje aneksa je potrebna nova vlada). A onda smo dobili vladu istog stranačkog sastava, ali sa znatno manjom parlamentarnom podrškom ali to ne smemo da nazovemo Vučićevim promašajem.

Time što je naprednjačka lista izgubila 27, a koalicioni socijalisti 13 mandata u odnosu na izbore iz 2014, a u parlament su ušle i stranke koje se protive aktuelnoj politici evrointegracija - tvrdi novi-stari premijer a da ne trepne - uklonjena je nepodnošljiva atmosfera u kojoj vlada nije mogla da se bavi onim bolnim reformama o kojima se priča godinama.

I tako smo saznali da i dalje nema ni najmanje namere da se smanji raskorak između prenašminkane projektovane slike stvarnosti i sve surovije realnosti, bez obzira na činjenice koje o njoj govore.
Kao što smo saznali da se forsiranje marketinga umesto suštine nastavlja i usavršava do neslućenih razmera ovoga puta akcenat u priči o dovođenju osam novih ljudi u 19-članu vladu stavljen je na seksualnu orijentaciju Ane Brnabić, nove ministarke državne uprave i lokalne samouprave. Tim ogromnim poenom u očima LGBT zajednice, ali i političkog Zapada u kome se (još) mnogo polaže na poštovanje ljudskih prava, u drugi plan su potisnute i njene kvalifikacije, ali i priča o aferi prisluškivanje u kojoj je novoj ministarki pripao zadatak da brani Nikolu Petrovića, direktora EMS-a i premijerovog kuma, od navoda Bojana Pajtića da je pokušao da reketira Lidiju Udovički, sestru tadašnje ministarke Kori Udovički.

Nastavlja se i trend izostanka objašnjenja donetih odluka u svim njihovim aspektima pa tako ne znamo kriterijume po kojima su neke ličnosti ispale iz dosadašnje najbolje vlade, da bi nove ušle u buduću najbolju vladu, kao što ne znamo, ni, recimo, šta će da radi ministarka bez portfelja Slavica Đukić Dejanović, ako je na mestu ministra zdravlja ostao Zlatibor Lončar?

Ali smo, zato, dobili novu kosku iz koje bi trebalo da čitamo budućnost. Jer, ako u Vladi nije bilo mesta za Nikolu Selakovića, jednog od ljudi od Vučićevog najvećeg poverenja, da li je reč o najavi novog mešanja karata na važnim državnim mestima? Spekulacije su uveliko krenule, a sociologu Jovi Bakiću nije teško da zamisli Selakovića kao budućeg predsedničkog kandidata naprednjaka ako se ne postigne dogovor sa Tomislavom Nikolićem, ili, možda, novog gradonačelnika Beograda. Varijanta sa preuzimanjem pozicije šefa BIA mu je nešto manje verovatna, jer je na tom mestu već čovek od Vučićevog poverenja. A možda se, iza Vučićeve tvrdnje da se njegov prijatelj vraća na Pravni fakultet da završi doktorat, sve uz nadu da to neće trajati predugo, krije potvrda čaršijskih priča da je dosadašnji ministar pravde uhvaćen kako svom profesoru Oliveru Antiću govori o Vučiću, ali ne u superlativima? Pa bi valjalo da se malo preispita pre nego što mu se poveri nova dužnost?

U Vladi nema ni proruskog Nenada Popovića ni pronato Čedomira Jovanovića, pa tako nismo dobili pouzdaniji znak o tome u kome bi se geopolitičkom pravcu Srbija mogla okrenuti kad dođe trenutak za konačnu odluku. Reklo bi se da će se nastaviti politika sedenja na dve stolice, mada je, prema rečima Bakića, Vučić sada ponešto podigao rizik, ali ne previše.

U ovom trenutku najviše političkog kapitala Vučić je vezao za Nemačku, odnosno za CDU Angele Merkel, ali ostaje ponešto kapitala i na ruskoj strani. To što nema Čedomira Jovanovića govori da će imati sve manje kapitala na američkoj strani, čime je stavio do znanja da je spreman da rizikuje i ne vuče sasvim predvidive poteze, kaže Bakić.

A da li novi sastav vlade deluje kao tim od koga se očekuje da izdrži četiri godine, ili su nam predstavljeni kandidati za novu rekonstrukciju i krivci za eventualne prevremene izbore? Bakić misli da ni onaj jedan od koga sve zavisi to ne zna u ovom trenutku. O tome će odlučiti zavisno od političkih dešavanja. Vučić je vešt i inteligentan, zna šta je dobro za njega, iako ne zna šta je dobro za Srbiju, kaže Jovo Bakić. I time dodatno kandiduje ovaj tekst za istaknuto mesto na nekoj budućoj izložbi necenzurisanih laži, poternici za sve one koji se usude da broje neistine u premijerskom ekspozeu i kritikuju odluke najveštijeg srpskog marketinškog maga. Ili ćemo, suprotno tome, dobiti razloga da, po dobru, zapamtimo ime novog ministra kulture i informisanja?