Hladni rat usijanih glava

Foto Tanjug/Zoran Žestić

Bosni i Hercegovini i ne trebaju neki poremećaji u regionu da bi se atmosfera na unutrašnjem planu naelektrisala, jer je ovde visoka emotivna temperatura redovno stanje stvari, kako među onima koji vole da ih zovu političkim elitama tako i u najširim slojevima stanovništva. Teške reči i sve što uz njih ide po pravilu izbiju kao nekontrolisana bujica u izbornim godinama, a izbori su ovde svake dve godine. I ove godine su u oktobru lokalni izbori.

Ozbiljniji hroničari ovdašnjih zbivanja znaju da izbori nisu uzrok, već samo zgodan povod da na površinu izbije sve ono što neko vreme tinja a reč je o vrlo niskom međunacionalnom poverenju, omrazama koje ni nakon dve decenije od završetka rata ne prolaze.
Ovakva kakva jeste BiH će, po svoj prilici, doneti više nevolja regionu nego što region može uticati na nju. Ovde procesi nacionalnog nagornjavanja poprimaju sve dramatičnije razmere. U ovoj godini to najbolje ilustruje objavljivanje popisa stanovništva kada se gotovo na silu pokušava progurati da Bošnjaci čine natpolovičnu većinu. Izvesnu podršku ovoj nakani dalo je i vođstvo ovdašnjih Hrvata, upućeni kažu na mig iz Zagreba. Baš zbog te činjenice veruje se da iza ove nakane stoji neki ozbiljniji politički projekt, pa Srbi i Republika Srpska pružaju veliki otpor, a argumentaciju nalaze u činjenici da je nemoguće knjižiti skoro dve stotine hiljada ljudi koji žive u inostranstvu, kao stalno stanovništvo.

I jezik je kamen ozbiljnog spoticanja. Mada bošnjačka deca u školama u RS imaju u nastavi nacionalnu grupu predmeta koju im predaju njihovi sunarodnici, u đačkim knjižicama im piše da uče jezik bošnjačkog naroda njihovi roditelji i sve vodeće bošnjačke političke partije traže da se izričito upisuje da je to bosanski jezik. Prosvetne vlasti se pozivaju na Ustav Republike Srpske u kojem stoji da su sa srpskim, ravnopravni hrvatski i jezik bošnjačkog naroda. Kada Srbi traže da i u Federaciji BiH deca srpske nacionalnosti izučavaju srpski jezik onda se u Sarajevu prave nevešti. Čak nijedno dete, primera radi, u Sarajevskom kantonu ne uči srpski jezik, a to je najveći i najurbaniji kanton u tom entitetu.

Sve su ovo crvene linije ispod kojih ni vlast ni opozicija u RS nemaju nameru ići. Još ranije uz razne smicalice i uz veliku pomoć međunarodne uprave Sarajevo je uspelo RS ukinuti himnu i grb. Urađeno je to preko Ustavnog suda BiH i stranaca koji sede u tom sudu. Grb i himna su izmenjeni, a sad se preko istog tog Ustavnog suda pokušava ukinuti 9. januar kao Dan Republike Srpske. Sve ovo Srbi doživljavaju kao udar na svoj identitet, kao bezočan pokušaj majorizacije i odgovor će biti referendum u Danu Republike, koji podržavaju sve političke opcije, ali i najšira javnost u RS. Međunarodna uprava zasad samo oštro preti, ali se već sa sigurnošću može predvideti da će vrlo brzo doći vreme da o ovome koju prozbore i Beograd i Zagreb. Brisel i Vašington su već i zvanično pripretili, a Moskva dala za pravo Srbima. Ako se referendum održi, time bi RS pre svega legalizovala pravo na ovakvo izjašnjavanje i svaki sledeći bi bio znatno lakša priča. Ukoliko neko pokuša referendum zabraniti, ovo bi bilo još jedno mesto gde bi, ko zna kako, veliki još jednom međusobno odmerili snage.

Kako stvari funkcionišu u institucijama BiH čini se veoma dobro ilustruje i sve ono što se događalo nakon prošlogodišnjeg kamenovanja premijera Srbije Aleksandra Vučića u Srebrenici. Formalno je otvorena istraga -Tužilaštvo BiH i razne bezbednosne agencije su sačinile analize i izveštaje i do danas - ništa. Ne da nije pokrenut krivični postupak već niko ni politički ni moralno nije snosio bilo kakvu odgovornost. Srbi u tim institucijama insistiraju, Hrvati se prave nevešti, a Bošnjaci manje ili više vidljivo celi proces blokiraju.

Niko ne sme ni pokušati da izračuna koliko je novca za dve posleratne decenije ušlo u BiH. Pokušaj formiranja parlamentarnih komisija da to istraže presekla je međunarodna uprava pod vrlo maglovitim obrazloženjima. Upućeni veruju da je to i zbog želje da se sakrije da je posleratna BiH bila i velika praonica novca za neke važne i moćnike iz sveta koji su na ovdašnjoj priči izgradili i svoje političke i diplomatske karijere. Bilo kako bilo, svi se slažu da je ovde po stanovniku stiglo više novca nego što je Maršalovim planom stiglo u zapadnu Evropu koja se na tome ubrzano razvila.

Kako je taj novac stizao pratile su ga u prvim posleratnim godinama priče o tome kako će BiH brzo ekonomski ojačati, kako će se demokratija razigrati, a proces pomirenja biti primer za celi svet. Dve decenije kasnije BiH je u ekonomskom smislu na dnu evropske lestvice, demokratija se svela na međunacionalno nadgornjavanje, a međunacionalni odnosi su gotovo jednako hladni kao uoči rata. Zato BiH ostaje verovatno najneuralgičnije mesto u ovom delu Evrope, a susedi će se, hteli ili ne hteli, još dobro pomučiti ovdašnjim kolopletom što stvarnih što namerno kreiranih nevolja.