Teško će se naći kupac za EPS

Foto Vesna Lalić

Pre 20 godina i ja sam bio jedan od onih koji su se zdušno zalagali za konkurenciju u proizvodnji struje, ali se ispostavilo da je to vrlo teško postići, priznaje u razgovoru za NIN Rasel Pitman, šef ekonomskog odeljenja u diviziji za ograničavajuće sporazume (antitrust) pri američkom Ministarstvu pravde. Nakon dve decenije rada na restrukturiranju železnica i elektroenergetskih sistema u zemljama u razvoju, Pitman objašnjava da model privatizacije koji se pokazao relativno uspešnim kod železnica, ne važi i za tržište struje.

U sektoru železnica u Evropi uobičajeno je da pruge ostanu monopol u državnom vlasništvu, a da se dozvoli konkurencija u železničkom prevozu. Ima problema, ali taj model funkcioniše. Preneseno na proizvodnju struje, taj model bi glasio: distribucija ostaje monopol, ali `ajde da dozvolimo konkurenciju u proizvodnji električne energije. Ispostavilo se da je to teško uraditi, naročito zato što elektrane nisu tako fleksibilne, objašnjava on.

Američki stručnjak koji radi u jednoj od najmoćnijih institucija na svetu, nedavno je u Beogradu učestvovao na konferenciji posvećenoj jačanju institucija za zaštitu konkurencije u Jugoistočnoj Evropi, u organizaciji EBRD i ovdašnje Komisije za zaštitu konkurencije. Pitman je, između ostalog, govorio o tehnikama koje kompanije i njihove advokatske kancelarije širom sveta najčešće koriste prilikom obrazlaganja zašto nadležno telo za konkurenciju ne treba da se brine zbog koncentracije ili preuzimanja.

Pod kojim uslovima podržavate privatizaciju državnih monopola?

Iz mog ugla gledanja, važna je makar uključenost privatnog sektora, dok o potpunoj privatizaciji možemo da debatujemo. Možemo da pričamo i šta znači potpuna privatizacija. Možda je Srbija drugačija, ali u većini zemalja u razvoju ovi monopoli su u očajnom stanju, jer je potrebno veliko ulaganje svake godine, a vlada uvek ima nešto hitnije. Jedino što se pokazalo uspešnim jeste privlačenje privatnog kapitala, a to ne možete uraditi ako investitoru ne dozvolite neku vrstu kontrole. Srbija je u Železnicama Srbije već omogućila da se privatnici bave železničkim prevozom i to je dobro. Ali, da bi železnica dobro funkcionisala, morate da privučete privatni novac za infrastrukturu. To ne znači kompletnu privatizaciju, jer je to vrlo osetljivo političko pitanje, ali u obzir dolaze dugoročne franšize, privatno-javna partnerstva i zajednička ulaganja.

Šta je izazov sa otvaranjem tržišta proizvodnje struje za privatnu konkurenciju?

Elektrane na lignit ne možete da uključite ili isključite u zavisnosti od cene struje. U isto vreme obnovljivi izvori energije, kao što su voda i vetar, takođe nisu pouzdani. Zato iskustvo sa uvođenjem konkurencije u proizvodnju struje nije tako dobro kao u železnici. Moj prijatelj Dejvid NJuberi, profesor na Kembridžu, ima maksimu da je privatizacija u proizvodnji struje uspešna samo ako imaš puno jeftinog prirodnog gasa. Naime, elektrane na gas mogu da budu vrlo male, lako se uključuju i isključuju u zavisnosti od cene struje što nije slučaj sa elektranama koje koriste ugalj i vodu, koje su najveći proizvođači i u Srbiji. Ako ne možeš da odgovaraš na promene cene, teško ćeš privući konkurenciju.

Redovno se u domaćim medijima pojavljuju tekstovi o visokim cenama hrane u marketima u poređenju sa bogatijim evropskim državama. Ne morate ni da idete daleko, već u susednoj Mađarskoj građani Srbije mogu za manje novca da kupe kvalitetnu hranu. Ima li tu posla za antimonopolsku komisiju?

Jedan od poslova agencije za zaštitu konkurencije je da utvrdi na kojim tržištima konkurencija ne funkcioniše i zašto. Ako je problem samo monopol koji naplaćuje monopolske cene - agencija tu obično ništa ne može da uradi s obzirom na to da ne može da im kaže morate da naplaćujete niže cene. Međutim, može da se bavi zagovaranjem politike konkurencije, jer su često razlog visokih cena zaštitne carine kojima se štite domaći proizvođači od jeftinije uvozne robe. Ako agencija informiše javnost da se time štite domaći seljaci, mora da kaže i da onda građani plaćaju višu cenu. U nekim zemljama su agencije bile jako uspešne u objašnjavanju vladama da su rezultat zaštite domaćih proizvođača više cene hrane u odnosu na zemlje u okruženju.

Koji su to dobri primeri kampanja koje ste videli po svetu, a rado biste ih preporučili srpskoj komisiji?

Nema tu velike tajne. Teško je, ali u zemljama kao što su Poljska i Mađarska, predsednici njihovih agencija bili su vrlo efikasni u kontaktima sa svojim vladama, novinarima i javnošću. Želeli su da građani znaju šta je problem sa tarifama i regulacijom. Vrlo je uobičajeno u Evropi, nisam čuo da to postoji u SAD, da ako želiš da otvoriš apoteku, ne možeš to da uradiš ako tu, u blizini već ima apoteka, jer su zabrinuti da će prodavati lošije lekove. Nema potrebe za tim kad već postoje tela koja kontrolišu kvalitet lekova na tržištu.

Građane Srbije ne muči nedostatak apoteka, ima ih na svakom ćošku. Ali, u mnogim gradovima lokalne vlasti, recimo, ograničavaju broj taksi vozila i ne dozvoljavaju ulazak novim vozačima.

Problem sa taksi uslugama postoji i u NJujorku i drugim gradovima, jer gradske vlasti žele da zaštite građane i turiste od prevare. Želite zaštitu potrošača, ali onda kompanije kao što je Uber ulaze na tržište. Uber pruža važnu uslugu: ako želite taksi u Vašingtonu, u lošem kraju, u koji taksi ne želi da dođe ili mu treba sat vremena da stigne, imate Uber, koji je mnogo uradio da zadovolji potrebe građana ali, sa druge strane, već ima zloupotreba. Bilo je primera da vozači napadaju putnike, nisam čuo za probleme sa kvalitetom vožnje, ali samo je pitanje kada će loš auto stati usred nedođije zato što ova usluga nije regulisana. Ako imaš industriju koja je regulisana da bi se zaštitili potrošači, legitimno je pitanje koliko konkurencije treba da dozvoliš neregulisanom konkurentu.

Da li iz ovoga mogu da zaključim da ipak podržavate regulaciju u nekim sektorima?

U mnogim tranzicionim zemljama, baš kao i u SAD, postoji nerazumna politika regulacije u nekim oblastima. Regulatori su otišli predaleko ne dozvoljavajući da tržišta funkcionišu i konkurencija proradi. To je loše za potrošače. Ali i napuštanje regulacije je greška, jer takođe šteti potrošačima. To je pravilo Zlatokose: nećeš da jelo bude suviše vruće, ni suviše hladno, već kako treba. Ideja je da se regulacija uradi dobro i verovatno je rešenje manje regulacije nego što je sada slučaj u mnogim industrijama, ali ne nulta regulacija. Ima razlog zašto regulacija postoji.

Srpska Komisija je nedavno proslavila 10. rođendan. To je mlada institucija u poređenju sa sličnim evropskim telima. Šta bi trebalo da budu njeni prioriteti u narednih nekoliko godina?

Prvo je puna primena Zakona o zaštiti konkurencije. To zahteva mnogo treninga za zaposlene ne samo u Komisiji već i u pravosuđu, jer sudije svuda u svetu nisu upućene u ovu oblast. Potrebno je informisati i biznis zajednicu: biznis uglavnom ne želi da krši zakon već da ga poštuje, a zakoni ponekad nisu jasni. U isto vreme, posao agencija za zaštitu konkurencije je javno zagovaranje politike konkurencije. Reč je o tome da se u političke procese uključe teme vezane za zaštitu konkurencije. Takođe, u Srbiji, kao i u drugim zemljama, vlada se suočava sa pitanjem šta sa državnim monopolima. U nekim zemljama, uključujući i SAD, agencije su odigrale veliku ulogu u reorganizovanju tih sistema budući da ima mnogo konfliktnih ideja. Moji prijatelji iz Svetske banke, ne želim da ih kritikujem, išli su od zemlje do zemlje i govorili ovo i ovo treba da uradite. Međutim, shvatili su da ono što deluje u Rusiji, ne deluje u Srbiji, što radi u Srbiji, ne radi u Južnoj Africi. To znači da vam treba ideja šta je dobro za Srbiju u odnosu na druge zemlje, a ta ideja može da potekne iz agencije.

Šta su izazovi koji im prete?

Jedan od izazova za novu agenciju kao što je vaša je pokušaj da vremenom postane regulator u pojedinim sektorima. Na primer, ako uoče zloupotrebu dominantnog položaja, postoji tendencija da se kaže: Zloupotrebili ste položaj, ali ćemo narednih pet godina da vam kontrolišemo cene. Već sam to viđao u tranzicionim zemljama. Kod slučajeva koncentracije primećeno je da agencija vidi problem u tom merdžovanju, ali je to možda i političko pitanje ili ne želi da blokira koncentraciju zato što se radi o nekoj posrnuloj domaćoj firmi, pa kaže: Nastavite spajanje, ali ćemo vam plafonirati cene. Takve mere su izazov i mislim da im se treba odupreti. Ako ima problema sa spajanjem, treba ili da blokirate dogovor o koncentraciji, ili da tražite strukturne mere, na primer da zahtevate od korporacije da proda jednu svoju kompaniju pre nego što joj dozvolite koncentraciju i pripajanje neke druge. U suprotnom, agencija vremenom postaje regulator u mnogim industrijama, a kad firme koje su bile predmet koncentracije posle nekog vremena podignu cene i krenu žalbe građana, agencija realno ne može ništa da uradi.

Cena monopola

Koje veze ste uočili između privatizacije i zaštite konkurencije?

U tranzicionim zemljama, vladama je uvek potreban novac i cilj je što bolje prodati imovinu. Međutim, agencija za zaštitu konkurencije može da kaže: Znamo da ćete zaraditi ako prodate monopol, ali onda ćemo imati novi monopol narednih 20 godina. Da li možemo da razdvojimo preduzeće? Primer je meksička državna železnica, koja je bila u očajnom stanju i nije je niko koristio. Odlučili su da privuku strane investicije, ali nisu u potpunosti privatizovali već su prodali dugoročnu koncesiju trima različitim privatnim konzorcijumima. Verovatno bi više dobili da su privatizovali monopol. U nekim državama, barem u teoriji, agencije za zaštitu konkurencije imaju pravo veta, ali to je retko efikasno, jer je vladama toliko potreban novac da agencije ne mogu da odigraju realnu ulogu.