Gozba iz kante pokraj elitnih vila

Pedesetogodišnji S. Š., stanovnik nehigijenskog naselja u okviru zemunskog predgrađa Altina, bar tri puta dnevno obilazi kontejnere po svom kontroverznom kvartu. Češće baca oko u one pokraj elitnih vila, jer zna da su kante u neposrednom komšiluku već probranog sadržaja.
Pored sve manje količine sekundarnih sirovina, kući se vraća punih kesa jestivog otpada. Ima svega, mesa, konzervi, voća, povrća.., a najviše je hleba, opisuje bogati jelovnik svog mnogočlanog domaćinstva. Dovoljno je iskusan da proceni šta je od nađenog ušlo u proces kvarenja, a šta je još uvek upotrebljivo.

Ekonomski, on je na samom dnu društvene lestvice, iako spada u čak četvrtinu srpskog stanovništva ispod granice siromaštva, po statistici Tima za socijalno uključivanje i kontrolu siromaštva Vlade Republike Srbije. Jedan je od 8,9 odsto apsolutno siromašnih građana po procenama iz 2014, a ova stopa iz dana u dan raste. Iz državnog budžeta odvaja se novac za 77 narodnih kuhinja širom Srbije, sa 34.390 korisnika koji dobijaju pola litra kuvanog obroka i pola hleba dnevno, iako su potrebe mnogo veće.

Međutim, mnogi od te vojske gladnih, previše su ponosni da bi posegli za obrokom iz zajedničkog kazana. Radije, kao S. Š., sakupljaju ostatke prestonice i drugih gradova i varošica, pa se nad kontejnerima maltene sudara sve više penzionera, otpuštenih radnika, nezaposlenih, beskućnika.... Sličan prizor je s večeri i na pijacama, pa ko biva brži, domogne se manje gnjilog voća i povrća.

S druge strane, svaka malo imućnija kuća svakodnevno baci restlove musake, đuveča, bar komad hleba, što čini čak četrdesetak odsto od ukupnog jestivog kala. Svake večeri na tone kifli, pita, đevreka odbacuje se iz pekara, a najsvrsishodnije što sa time biva je interno organizovano preuzimanje na ime prehrane pasa i svinja. Tek neki preduzimljiviji i osvešćeniji pekar napravi dogovor da još uvek sveže restlove pokloni dobrotvornim udruženjima. Slično je i sa restoranima, hotelima, prehrambenim radnjama, menzama... Jedna od malobrojnih društveno-odgovornih kompanija je Delez Srbija koja po isteku radnog vremena, neprodati hleb i pecivo donira u hipermarketu Tempo Ada, premda se bacanje više isplati.



Upravama su vezane ruke srpskim zakonima, odnosno, željom za većim profitom u ova nesigurna vremena. Jer, država ubira porez na sve što nije rashod nastao kao posledica dejstva više sile. Dakle, prirodnog uticaja, manipulacije dobrima, tehnološkog procesa, preduzimanja neophodnih radnji u postupku proizvodnje i prometa robe, kao i isteka roka trajanja, prema pravilniku Poreske uprave. Dakle, PDV se plaća i u slučaju donacija u humanitarne svrhe.

Rezultat je tužan, u Srbiji se nezvanično baca 250.000 tona hrane godišnje, dok zvaničnih podataka nema. Takođe, Pravilnik o kategorijama, ispitivanju i klasifikaciji otpada ne izuzima otpad od hrane od ostalog đubreta, pa sve završava na zajedničkoj gomili. U najboljem slučaju, nepotrebne namirnice građani ostave u kesama. Ili okače o Kuke dobrote, sporadično zakucane na drveće i ograde prestonice, pod parolom naše malo, mnogima je sve. Problema je svesna i naša vlada, pa je Zakon o viškovima hrane u izradi, po uzoru na francuski uspešan model, usvojen početkom ove godine, koji će biti implementiran tokom sledeće.

U razvijenoj Evropi viškovi su veći, godišnje se baca i po 90 miliona tona namirnica, u vrednosti od nekoliko milijardi evra. Nejednako osnaženih sistemskih rešenja, evropske zemlje pribegavaju individualnim i aktivističkim odgovorima na sveprisutni problem viškova i nemanja. Na Zapadu postoje različiti inovativni pristupi, objašnjava Nikola Papak, menadžer za korporativne komunikacije kompanije Delez Srbija.

Tako se u Holandiji od neprodatih porcija prave obroci za najsiromašnije, dok širom Evrope postoje aplikacije na mobilnim telefonima koje usmeravaju stanovnike na najbližu radnju sa robom pred istekom roka trajanja. Ima i razvijenih sistema donacija gde korisnici preuzimaju robu direktno iz prodavnica, navodi Papak. Od hleba se u svetu prave prezle, pivo, pa čak i energija, koja se tvori i od suhomesnatih proizvoda, nakon zdravstveno dopustivog roka upotrebe.

Širom, recimo, Nemačke i Belgije, postavljaju se frižideri gde svako može da ostavi ono što mu pretekne od ručka ili užine, ali ispitivanje ispravnosti još nije rešeno. Najpoznatiji pojedinac je Tristam Stjuart, 40-godišnji Englez, koji šest sezona sprovodi akciju Nahranite 5.000 na Trafalgvar skveru u Londonu. Prikupi viškove i volontere, kuvare i kelnere i tako više nego simbolično pomogne.

Stjuart je uzor domaćoj Banci hrane, NVO iz Beograda, koja već maltene deceniju prosleđuje od onih koji imaju ka onima koji nemaju, a slično se zove i jedan od njenih brojnih projekata. Od svetskih organizacija sa istim ciljem, ova domaća se razlikuje po bitno manjim resursima. Strane Banke hrane poseduju infrastrukturu za preuzimanje namirnica neotpornih na promenu temperaturnih uslova, dakle, i mesa. Ova naša, ima samo dva zaposlena, manjak vozila, a klimatizovanih tek u najavi, sa samo po jednim fižiderom i zamrzivačem, tek povremeno angažuje volontere, a ipak svakodnevno opslužuje 8.000 gladnih usta.

Ali, da biste koristili usluge domaće Banke hrane, morate biti član neke organizacije sa spiska od preko 120 udruženja samohranih majki, osoba sa smetnjama, korisnik jedne od dve Narodne kuhinje SPC u Beogradu... Individualne, neprekidne zahteve, nisu u prilici da ispune iz pomenutih razloga, a samo izuzetno doniraju pakete pojedincima u veoma teškoj situaciji. Kao i većina drugog pohvalnog u Srbiji, i ovo se, većim delom, zasniva na čistom entuzijazmu, u ovom slučaju - dve žene, predsednice Radmile Ivetić i Mile Blažić, koordinatorke za donacije, sponzorstva i odnose sa javnošću.

One su tu i da agituju, da ubede kompanije da se priključe akciji doniranja, kao što je već učinila Delez Srbija. Pa na osnovu strateške odluke da na rafovima izloži voće i povrće samo prve klase, sav ostatak otpisuje i preusmerava na siromašne građane. Od kojih su neki, zahvaljujući poslovnoj politici kompanije, prvi put u životu okusili kivi ili ananas.



Ovo Delez Srbija radi bez obzira na trenutnu ekonomsku neisplativost. Nagrada im je, često, tek usmeno priznanje za humanost. I svest da činimo nešto korisno za sredinu u kojoj poslujemo, naglašavaju. Ovo osećanje dele sa Sosiete Ženeral i Agrikol bankom, Nestleom, Dijamantom, Karneksom, Koka kolom, Soko Štarkom, Trampeksom, Centroproizvodom, Štraus Adriatikom koji se povremeno uključuju u projekte Banke hrane, poput akcije Magični doručak.

Ivetićeva i Blažićeva su tu i kad se vrši isporuka na adrese organizacija u 33 srpska grada. Prisutne su i tokom takozvanih velikih podela. Tada vode računa da svi dobiju što im sleduje, ali i o dostojanstvu korisnika, pa izbegavaju reč siromašni. Suviše su oni svesni svog stanja da bismo ih na to podsećali, primećuje Ivetićeva. Po ugledu na Tristama Stjuarta, i naša Banka hrane sa svojim saradnicima razmatra mogućnost organizacije kolektivnog ručka za 5.000 građana. Slično najavljuju tvorci filma Just eat it tokom Međunarodnog festivala zelene kulture Grin fest, sredinom novembra.

Iskustvo za primer jeste i praksa Studentskog centra Kragujevac, koji sa partnerima i uz podršku Crvenog krsta, Centra za socijalni rad i Instituta za javno zdravlje, distribuira potrebitim viškove obroka. Viškovi nastaju uprkos brižljivom planiranju organizovane prehrane studenata, štićenika učeničkih domova, gerontoloških centara, ustanova za zbrinjavanje odraslih lica i sličnih institucija, objašnjava Mlađan Dimitrijević, direktor SCK. Projektom koji je inicirao, za nešto više od godinu i po dana podeljeno je preko 16.000 obroka licima koja nisu korisnici usluga Narodne kuhinje, kao i nepokretnim i slabopokretnim Kragujevčanima, koje je targetirao Centar za socijalni rad Solidarnost Kragujevac. Stoga je Dimitrijević član Radne grupe Vlade za izradu Zakona o viškovima hrane.

Glavni cilj zakona koji bi trebalo da uđe u skupštinsku proceduru početkom naredne godine jeste da se velike količine hrane koja se baca, a može da se upotrebi, sistemski usmeri najugroženijim. Država želi da napravi zakonski okvir koji će dodatno motivisati donatore hrane, ali i one koji to trenutno nisu, da budu društveno odgovorni, ali i da imaju benefite kroz poreske olakšice i podizanje ugleda u javnosti, kaže Vladimir Marinković, potpredsednik Narodne skupštine. Pored kompanija, nastoji se da se u lanac uključe i male firme, pekare, restorani, prehrambene radnje. Na državi je, takođe, da obezbedi logistiku, kao i kontrolu procesa i uslove da donirana hrana bude pravovremeno isporučena, zdrava i bezbedna.

U aktivnostima radne grupe koju je formiralo Ministarstvo rada, zapošljavanja, socijalne politike i boračkih pitanja, učestvuju i predstavnici svih resornih ministarstava i nevladinog i privatnog sektora. Zakon je zamišljen kao proizvod javno-privatnog partnerstva i saradnje, jer se tek tada svi resursi regrutuju u interesu građana i države, navodi Marinković. Suština je i da se kroz dijalog precizno definišu ciljne grupe građana kojima su donacije hrane najpotrebnije, objašnjava.

Dobra volja je jedno, i, iako nije zanemarljiva stavka, realni uslovi znaju da se prepreče. Jer, nije lako zaokružiti celokupan proces planiranja, obezbeđenja, kontrole i evidencije snabdevanja, skladištenja, organizaciju transporta i ljudstva, u zemlji koja se samo deklarativno razvija. A dok se ne slože kockice, svako će raditi po svojoj savesti.

Koliko ovo može da bude kontroverzno, pokazuje edukacija koju je 2011. sprovela NVO Centar za održivi razvoj u nehigijenskom naselju Bangladeš u Novom Sadu. Stanovnici su obučavani o načinu biranja sastojaka i posledicama od konzumiranja pokvarenih namirnica iz kontejnera. Pomalo smešno, jer ko bi to mogao bolje znati od samih korisnika. Ali, predavači su se vodili verovatnoćom slučajnih grešaka, usled kojih zna da dođe do trovanja. A posebno kod najranjivijih - dece.
Zaključak izriče svakodnevica: siromaštvo se u Srbiji širi poput epidemije. Za to vreme bogati postaju sve bogatiji. Raste razlika između S. Š. sa početka teksta i njegovih srećnijih komšija.