U obliku pitanja

Knjiga eseja DŽona Votersa Role Models prožeta je pitanjima, često bez odgovora, jer, kada se upoznajete i provodite vreme sa bizarnim pojavama kao što je pripadnica porodice Čarlsa Mensona koja je protekle četiri decenije provela u zatvoru, ili meksičkim pornografom sa fetišom mladih vojnika kojima plaća da se samozadovoljavaju pred njegovom VHS kamerom, koliko god da ste i sami bizarna pojava, morate da se pitate.

Film Jesen samuraja Danila Bećkovića jedna je od takvih simptomatično-bizarnih pojava koju možete odbaciti kao jeftinu zabavu za masu ili rešiti da igrate igru, u kojem slučaju vam sledi bezbroj pitanja od kojih neka mogu imati sasvim neprijatne odgovore. Za početak, možda i osnovno: da li je i koliko ozbiljan? Pop instrumental koji prati špicu filma, font slova, ilustrativna montažna sekvenca autobusa koji prolazi srpskim putevima... asociraju na jugoslovenske žanrovske filmove oko 1980. godine. Kakav je odnos autorskog tandema (režiser Bećković i scenarista Dimitrije Vojnov) prema tom uzoru?

Prvih nekoliko minuta filma je, naime, toliki kemp da se morate zapitati da li je to namerno i, dalje, da li taj, hajde da kažemo, namerni kemp ismeva ili odaje poštovanje? Ili oboje? Pošto je prerano za taj sud, hajde da vidimo ko je naš junak koji će izaći iz autobusa. Vladica (Petar Strugar) je amaterski karatista koji se bliži tridesetoj godini života, pretvoren u mit od strane klinaca koje lako pobeđuje na provincijskim takmičenjima. Kada u njegovoj krvi pronađu tragove kanabisa, optužiće ceo sportski savez da kuje zavere protiv njega u kojem trenutku shvatamo da je naš glavni junak idiot. Kakav je odnos njegovih tvoraca prema tome? Glavnog junaka filma uvek ćemo voleti, čak i ako je serijski ubica ili srpski premijer, ali, da li autori misle da zbog još nečega treba voleti Vladicu?

Kakav je, onda, njegov odnos sa ženama, kako je prikazan seks u Jeseni samuraja? Kelnericu koja sa Vladicom podeli džoint videćemo licem pribijenu uz staklena vrata lokala u kojem radi dok je on spopada otpozadi. Uz prisustvo karakterističnih Kud si navro? replika, moramo se zapitati da li je to smešno ili užasno? Da li je to kritičko zezanje sa jednim od dva načina prikazivanja seksa u domaćem filmu (drugi, ređi, bilo bi nežno-strastveno-slatko idealizovanje biće i toga malo kasnije) ili autori misle da je baš simpatično videti tako nešto, i Vladicu ćemo posle toga voleti još više?

Hajdemo još malo sa potencijalnom mizoginijom... Vladičin otac njegovu majku, hladnu ženu koja je ostavila svoju porodicu, naziva, pred sinom, kurvetinom, konstantno, nepromenljivo, bez naznaka da će ikada prestati. Sve zajedno imamo, naravno, učestale motive žena kao žrtava i izazivača muške frustriranosti. Kada Jesen samuraja ukrasi i karikirani lik homoseksualca koji će, naravno, do kraja filma dobiti batine, razuman gledalac postaje nervozan pitajući se da li posmatra opasno, svesno ili podsvesno, propovedanje ultradesničarskih stavova kroz formu omladinskog filma.

Recimo još, kada Vladica postane plaćeni šibadžija korumpiranog policajca, pogrešnost njegovog novog šefa prikazuje se i kroz (možda i samo kroz) saradnju sa šiptarskim gangsterom. No, opet, žene... Vladica tokom filma najniže padne kada pristane na seks sa dve debele žene! Šta to sve, zajedno, dođavola, znači? Neka ostane u obliku pitanja, jer bi odgovori mogli biti neprijatni za sve, uključujući i publiku koja se odlično zabavljala u ispunjenom Sava centru. Da li ta publika svoje slobodno vreme provodi čitajući dela Suzan Zontag i razmišljajući na temu kempa i treša, ili joj je jednostavno baš smešno kada vidi homoseksualca kojeg kinje i šutiraju?