Služi li se šargarepa?

Foto AP

U galopu kojim se poslednjih nedelja, mimo briselskog dijaloga, usvajaju propisi (Zakon o Trepči, Zakon o strateškom ulaganju) i Priština oslobađa stega Beograda, pred srpske pregovarače izbačen je još jedan iznenadni predlog. Ako sad ne priznate kosovsku nezavisnost više ne razgovaramo, navodna je srž pretnje koju je tim Edite Tahiri skrčkao. U praksi se traži postavljanje granica između dve države, ratne reparacije, poštovanje susedstva i saradnja na poljima od interesa za obe države. Od EU pak Priština očekuje garanciju da će članstvo Srbije biti uslovljeno priznavanjem države Kosovo.

Na velikodušnu ponudu stizali su adekvatni odgovori iz Beograda. Ne samo da je pretio ostavkom, Marko Đurić je i epitetima dočaravao ucenjivačku prirodu EU, koja je koliko juče bila svrha i cilj Srbije, a njenu politiku predsednik Tomislav Nikolić opisao je ponižavajućom. Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić poručio je partnerima u pregovorima da te uslove okače na oglasnu tablu svoje skupštine kad ionako služe unutrašnjoj svrsi. Ali Dačić, čovek čijim potpisom na Briselskom sporazumu je Srbija prihvatila da dijalogom s Prištinom, zapravo rešavanjem kosovskog pitanja, bude uslovljen njen proces evropskih integracija, odbrusio je i EU da Srbija više ne reaguje na pritiske. U momentu koji skoro svakodnevno članovi Vlade opisuju kao zaglušujući pritisak i Istoka i Zapada, pala je odluka da će Srbija raditi u sopstvenom interesu.

Briselski sporazum je problematičan od početka zbog toga što je politički sporazum postignut između malog broja pregovarača koji tumače ono što je dogovoreno, a javnost o tome nedovoljno zna, odgovara Maja Kovačević, profesorka na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, upitana da li je smelo ignorisanje zahteva Srba u Prištini vrsta kazne za to što Srbija još nije počela da usklađuje spoljnu politiku sa EU i uvela sankcije Rusiji, ili je zastoj u briselskom dijalogu sam sebi poenta.

Drugi problem je što je reč o sporazumu koji se menja, pa prema tome, u kontekstu pregovora o pridruživanju, ta oblast, poglavlje 35, nije kao druge oblasti koje su jasno utvrđene standardima koje možemo svi da procenjujemo. Duh dogovora tumače pregovarači ili se obraćaju EU za tumačenje. Zbog toga ovaj sporazum može biti iskorišćen u različite svrhe, bilo kao dalje zaokruživanje nezavisnosti, bilo kao pritisak na Srbiju da uvede sankcije Rusiji. Zbog prirode tog sporazuma i poglavlja 35, mogućnosti pritisaka i tumačenja su nepregledne i trajaće godinama, kaže Kovačevićeva za NIN.

Podsećajući na Dačićevo upozorenje da Srbija neće preći crvenu liniju u pregovorima, ali i na Nikolićevo opredeljenje da podrži Vladu ako ona odluči da napusti pregovore sa EU, Nenad Đurđević, koordinator Foruma za etničke odnose, ocenjuje za NIN da su zvaničnici i mediji jednako preterali potcrtavajući linije koje ne postoje i podgrevajući psihologiju sudnjeg dana.

Teško je proceniti da li su takve izjave usmerene ka javnosti ili je reč o politici koja je paralelna i suprotna zvaničnoj politici Vlade, kaže Đurđević. Ulozi se podižu, približava se usvajanje godišnjeg izveštaja Evropske komisije o napretku i za Srbiju i za Kosovo. Zakon o Trepči, međutim, nije morao da dođe na dnevni red, ali to je bio poen za vladajuću koaliciju u javnom mnjenju i pokušaj da se pridobiju oni koji ne podržavaju dijalog.

Mogućnost, po Đurđeviću, jeste da je ovaj format pregovora iscrpljen, a rešenje bi bilo u većoj odgovornosti EU za primenu sporazuma, u kojoj bi učestvovale sve tri strane. Profil pregovarača bi trebalo da bude bliži donosiocima političkih odluka, a glavni pregovarač da ima više dnevne komunikacije sa Vladom i sa EU. Timovi bi trebalo da gledaju širinu poglavlja 35 i po tome donose odluke, a u intenzivnom kontaktu sa Prištinom da usklađuju predloge. Sad je tehnički dijalog postao politički, završava se političkim izjavama, što otežava donošenje odluka. U Prištini je naročito došlo do zamora u razgovorima, jer se oni u javnosti doživljavaju pre kao moranje, nego kao mogućnost.

Ocena formata pregovora, po profesorki Kovačević, zavisi od toga iz čijeg ugla se posmatra. Prištini on odgovara, jer uz pomoć važnih aktera istovremeno zaokružuje samostalnost. Srbiji ne odgovara, ali teško da može da ga promeni. Od 2008. imamo situaciju da su najjače države EU priznale nezavisnost Kosova i stalno rade na tome. Naši su interesi tako suprotstavljeni. Mi se uvek tešimo da pet država EU nije priznalo nezavisnost Kosova, ali tih pet ne želi da se sukobljava sa drugim članicama. To jest, one možda ne idu na otvoreno priznavanje, ali ne znači da će zaustaviti aktivnosti drugih na ostvarivanju samostalnosti. Zavaravamo se da je reč o statusno neutralnim razgovorima.

Kao posledica nesporazuma za pregovaračkim stolom, rodile su se ideje koje se ne odnose samo na redefinisanje i popravku dijaloga, nego i na mogućnost da, pre nego što ispuni najbolnije uslove, Srbija redefiniše sopstvene ciljeve. Konkretno da odgovori na pitanja ne samo kakav oblik pregovora sa Unijom joj odgovara, nego da li je neizvesno članstvo i dalje njen cilj, za koji se isplati činiti velike ustupke. Pa su predlozi da se razgovori sa Prištinom zamrznu (ako treba zajedno sa pregovorima sa EU) i da se teži drugačijem obliku integracija (samo u određenim oblastima, ne i punopravnom članstvu) postaju prisutniji u javnosti.

To je, kaže Maja Kovačević, teško izvodljivo. Sve velike političke partije ovde svoje programe zasnivaju na pristupanju EU, što znači da bi one morale da promene svoj politički stav i da ga objasne biračima. Zaustavljanje procesa pregovora o Kosovu u Briselu podrazumevalo bi njegovo vraćanje u UN, a to smo već izgubili kao mogućnost. Srbija je u vrlo nezavidnoj situaciji, koja se neće menjati nabolje. Može da se popravi tako što ćemo prema procesu pristupanja zauzeti realniji stav. Treba da prestanemo da pravimo politički događaj od svakog otvaranja poglavlja ili postizanja dogovora. U našem slučaju, pristupanje je neizvestan proces koji će dugo trajati. Sa tom svešću treba da prestanemo da jurimo rokove, čime će se smanjiti i mogućnost ucenjivanja. Racionalan pristup tom procesu bi nam ostavio više manevarskog prostora.

Maja Kovačević kaže da se, baš zato što je Srbija u procesu pregovora, iz EU može očekivati veliki pritisak. Zapravo, u pogledu kosovske nezavisnosti, sadašnja pozicija Srbije je velika prilika za to. I Uniji je to pitanje važno, jer ona trenutno gubi bitku sa problemima na mnogim poljima, pa bi stabilizaciju Zapadnog Balkana mogla da predstavi kao spoljnopolitički uspeh.

Pod pretpostavkom da se Vlada Srbije predomislila u pogledu državnih interesa od trenutka kada je prihvatila pregovarački okvir i neprekidnu mogućnost uslovljavanja Kosovom, oštra retorika njenih zvaničnika ispaljena u pravcu Prištine i dalje je u suprotnosti sa njenim postupcima. Makar iz dva razloga. Najpre je na Zakon o Trepči (kojim se taj kombinat preuzima) svela reakciju na žalbu srpskih zvaničnika kosovskom Ustavnom sudu, koja je ekspresno odbijena. A potom je u Narodnu skupštinu poslala predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o osnivanju Fonda za Zapadni Balkan, dakle, međunarodnog sporazuma o međunarodnom fondu, čiji je Kosovo jedan od osnivača. Izgleda da do krupnih odluka neće doći, jer su još krupne i dileme o sopstvenom interesu.