Bliži se informacioni potop

Foto shutterstock

Neki stari vinopija stradao je u železničkoj nesreći. Da bi ga vratili u život, sipali su mu malo vina na usne. Pojak, berba 1873, promrmljao je i umro. Tako je fenomenalni cinik Embrouz Birs pre više od veka opisao znalca, dodatno ga definišući kao specijalistu koji zna sve o jednoj stvari i ništa o svim ostalim. Od Birsa do danas značajno smo napredovali u demokratiji, tako da se bližimo intelektualno idealnom društvu u kome niko neće znati ništa ni o čemu, a krivac je, naoko paradoksalno, preinformisanost. Bombardovani od jutra do mraka pa i po mrklom mraku jer je internet 24-satni svedostupni informativni program golim informacijama koje iz minuta u minut zamenjuju druge gole informacije, počinjemo nalikovati štreberima koji su u osnovnoj školi znali u hektar sve o prirodnim bogatstvima Burundija i do poslednjeg konja brojnost hrvatskih konjanika u Bici na Krbavskom polju, samo nisu znali šta bi sa tim znanjem, jer za kontekst nisu imali vremena od silnih brojki koje je valjalo upamtiti. Birs bi mogao da primeti da počinjemo, dakle, nalikovati novinarima, što po sebi ne bi bilo loše kada ne bismo zaboravljali da informisanost nije znanje, da znanje još nije mudrost i da su informacije mahom lažne ili makar nepotpune.

Živimo u dobu koje predodređuje ,informacioni potop. Čovečanstvo slabo opaža kako se plima informacija diže i svakome od nas oduzima sve više slobodnog vremena i sposobnosti za intelektualno samousavršavanje. Mnoga upozorenja o tome se pročitaju, čuju i vide i brzo zaborave. Još 2008. godine Centar za istraživanje globalne industrije informacija pri Univerzitetu u San Dijegu saopštio je tokom te godine obrađena je i uskladištena količina informacija jednaka onoj koju su činile sve materijalizovane informacije obrađene i arhivirane za pet hiljada godina postojanja čovečanstva do tada. A to je bilo, da ponovim, pre osam godina. Danas je svakako ovakav pokazatelj zastareo, živo opisuje Miroljub Radojković, profesor komunikologije i informaciono-komunikacionih sistema na beogradskom Fakultetu političkih nauka.

Niko, naravno, neće osporiti da to što su važne informacije o Burundiju i Krbavskom polju sada dostupne u svakoj sekundi i na svakom koraku, može da izađe i na dobro, barem u teoriji, no nevolja i jeste u tome što smo u kontekstu dakle, u teoriji sve slabiji.

Na prvi pogled reklo bi se da je to sjajna stvar. Sve što je čovečanstvo saznalo i iskusilo dostupno je svakome doduše, dok to dozvoljava korporacija na klik kompjuterskim mišem. Međutim, kako se lako i brzo dolazi do svake informacije, tako se ona po upotrebi još lakše i brže zaboravlja. Mislim da se tim putem oslobađamo napora da mozak uposlimo asociranjem, logičkim rezonovanjem i memorisanjem. Sliku sveta simbolički konstruisanu informacijama zamenjuje mozaik sastavljen od delića znanja pokupljenog na internetu. Intelekt savremenog čoveka se, kako kaže američki publicista Nikolas Kar, razvija više u širinu nego u dubinu raste kao palačinka. Znanje pojedinaca i čovečanstva postaje sve pliće jer se informacije ne koriste kao građa za nove idejne sisteme, koncepte i logičke zaključke. Sve to je zamorno i naizgled nepotrebno od kada su informacije pod rukom na internetu, nastavlja Radojković.

No, nisu samo na internetu. Antropolog Tomas Hilan Eriksen, profesor socijalne antropologije na univerzitetu u Oslu, bavio se preinformisanošću u delu Tiranija trenutka, prevedenom i kod nas. Eriksen podseća da elektronski mediji nisu smanjili količinu informacija u štampi, da faksovi i mejlovi nisu smanjili upotrebu telefona. Naprotiv, sve se to slaže u gomile informacija koje ne vode nikuda i svaki je trenutak postao toliko prenatrpan da isključuje mogućnost razmišljanja.

Glavna je opasnost ta što se odluke grade na klimavim temeljima. Vremena često nema, a brojni međusobno sukobljeni izvori informacija nude i trivijalnost i sadržajnost koje slobodno blude medijskim pejzažom. Teško je sklopiti parčad informacija kada vas zasipaju ceo dan, a naći odmeren pregled još je teže, kaže Eriksen za NIN.

Opasnosti su, dodaje Eriksen, očigledne. Kvasac za uspon populističkih politika jeste smeša konfuzije i prezira prema ,stvarnom znanju, a za medije je dobro sve što kuva kontroverze. Pogledajte zabrinjavajuću popularnost teorija zavere. Sve u rasponu od teorije da je 11. septembar bio ,insajderski posao, preko uverenja da muslimani nameravaju da pretvore Evropu u kalifat, do toga da su klimatske promene prevara u režiji CIA, čini nas glupljima. A kada većinu informacija skupljate na internetu, veoma lako ćete dobiti ekstremno jednostranu, izvrnutu, lažnu sliku sveta.
Sada ostaje pitanje za filozofe da li je naša savremena informisanost, pod pretpostavkom da su informacije istinite, bilo kakvo znanje?

Informacije još nisu dovoljne da bi se govorilo o znanju ako fond informacija nije sređen. Dvojstvo informacija i znanja zapravo je starogrčko dvojstvo znanja i mudrosti. Još je Heraklit govorio da mnogoznalaštvo ne uči mudrosti. Grci ne bi nazvali mudrošću ništa što nije zaokruženo, što nema centar i periferiju, sistem, celinu, kaže Predrag Krstić, stručni savetnik beogradskog Instituta za filozofiju i društvenu teoriju.

Dilema je, dakle, antička, i možemo napola u šali primetiti da smo, ako išta, išli unatraške jer nam je sada znanje vredniji činilac dvojstva, dok je kod Grka to bila mudrost, koju mi ni ne pominjemo. Zbogom pameti, dakle.

U međuvremenu je i znanje izašlo na zao glas. Filozofi se pitaju zašto mi uopšte saznajemo i zašto bi znanje bilo vrlina. Znanje nije ništa do vid omoćavanja, ne nužno nad nekim već nad haosom, konstrukt kojim bismo lakše operisali po svetu. Zato nema automatske vrednosti u samom znanju, nema vrednosti ako ono nije svesno svojih poriva. Naravno da mudar čovek mora da bude upućen u mnogo šta, ali to još nije mudrost. Pravo je pitanje da li će od tog znanja ispasti neko traganje. Za onog ko je i dalje raspoložen da mudruje, nakana je najvažnija.

To bi valjda i bila mudrost znati šta zapravo nameravamo sa svojim znanjem. A mi smo, kao što se vidi, sve dalje od toga da išta znamo.

Hans Magnus Encesberger je decenijama ranije poredio čime je opterećen mozak današnjeg čoveka u poređenju sa renesansnim rezultatima Bundeslige, voznim redom metroa U toj ekstazi informacija svet može da propadne, a televizijski programi bi i dalje emitovali unapred spremljen materijal. Imamo lagere informacija u Pentagonu i na ko zna koliko sličnih mesta, koje niko nikad neće pročitati.

Zato Tomas Hilan Eriksen zaključuje nečim što zvuči kao izvučeno iz rubrika o životnom stilu, iz nekog teksta naslovljenog Top deset načina da, ali, makar jednom, takav savet zvuči smisleno.

Definitivno smo u situaciji gde manje znači više, naravno pod uslovom da nas biranje informacija vodi u dubinu, a ne u grešku. Ako bi trebalo nešto da savetujem, to bi bilo sasvim konvencionalno pročitajte knjigu ili nekoliko njih, budite povremeno van mreža i prestanite da džarate mobilni telefon u onim retkim slobodnim trenucima.