Švajcarska

Već četiri meseca sam u Švajcarskoj. Prirodno je da na svakom koraku upoređujem tu zemlju sa Srbijom. Vlastite vrednosti i nedostatke određujemo u odnosu na drugoga. Samorodni postoje samo u samicama blindiranih umova u kojima je moguće dekretom proglašavati čak i godišnja doba i vremensku prognozu. Švajcarska je zemlja duboko ukorenjena u neprekinutoj tradiciji. I sve u toj zemlji bi trebalo posmatrati iz te perspektive. To je nesvakidašnja tvorevina nastala ujedinjenjem tri nemačka kantona. NJihovi predstavnici su se zakleli na jedinstvo na proplanku Ritli 1. avgusta 1291. godine. Kasnije im se pripajaju ostali kantoni, pa i oni sa francuskog i italijanskog govornog područja. Najslikovitije su počeci te zemlje opisani u drami „Vilhelm Tel“ nemačkog klasika Fridriha Šilera. Švajcarska je zemlja bez aristokratije, koja je direktno iz feudalizma ušla u građansko društvo esnafske orijentacije. NJeni građani su opsednuti vozovima. Čak i predsednik vlade ide vozom na posao. U svakom gradu i selu glavna ulica uvek polazi od železničke stanice prema centru, i zove se „Banhofštrase“. Sve je u toj zemlji postojano i izvesno. Ne samo brda i jezera, već i uređeno društvo. Svet od danas zateći ćemo i sutradan nakon buđenja. Švajcarci su mirni i strpljivi, i nisu slučajno svetski majstori u proizvodnji satnih mehanizama. Zlatne poluge u sefovima banaka, a sa druge strane štedljivost koja se graniči sa škrtošću. Protestantska skromnost koja ne dopušta da se materijalno bogatstvo vidi, niti nasluti. Na referendumu ove godine Švajcarci su odbacili predlog da svaki stanovnik dobije od vlade garantovani mesečni prihod u iznosu od 2.500 franaka, koliko je prema proceni stručnjaka, dovoljno za minimalne mesečne troškove. A pre četiri godine, takođe na referendumu, izjasnili su se protiv produženja plaćenog odmora sa četiri na šest nedelja, strahujući da bi to moglo da utiče na pad konkurentnosti. U Švajcarskoj vojni obveznici nakon završene obuke pored opreme, zaduže i oružje koje nose kući. Ne smem ni da zamislim šta bi bilo u Srbiji u sličnoj situaciji. Eto, šta su posledice odsustva ratova. Za nekoga ko dolazi iz Srbije, Švajcarska izgleda kao da je na Marsu. Verovatno ova konstatacija važi i za suprotan smer. Sećam se reportaže jednog našeg novinara od pre trideset godina, koji je poželeo da baci pikavac na čist asfalt ciriške ulice, tek, eto, da čovek oseti život. Posle je taj publicista bio moralna vertikala novinarstva u Srbiji. I nije samo taj novinar ismevao red i umivenost Švajcarske. U filmu Treći čovek Orson Vels izgovara rečenicu koja će toliko puta biti citirana: „U Italiji su za 30 godina vladavine Bordžija imali rat, ubistva, krvoproliće, ali su proizveli Mikelanđela, Leonarda da Vinčija i renesansu. U Švajcarskoj su imali bratsku ljubav, 500 godina mira i demokratije, i šta je sve to proizvelo? Sat sa kukavicom i sir sa rupom!“ Nije bilo baš 500 godina mira, a još manje bratske ljubavi, međutim, iskustvo zajedničkog života jeste proizvelo jedan od najvažnijih principa na kojem počiva švajcarsko društvo: dogovor. A to je ono što bih poželeo svojoj zemlji razorenog sistema vrednosti, gde već četvrt veka tabloidi i rijalitiji „prosvećuju“ građane. Samo nekoliko dana nakon prijavljivanja boravka kod kantonalnih vlasti, stiglo mi je obaveštenje da u najbližoj apoteci podignem jod tablete koje svako, makar i privremeno nastanjen u Švajcarskoj, mora da ima za slučaj kvara neke od mnogih atomskih centrala. Kakva briga države za građane, posebno iz perspektive nekoga ko dolazi iz zemlje gde režim ubija svoje vojnike ne bi li sakrio ratnog zločinca.