Biće bolje dogodine

Foto Mitar Mitrović

Šta bi bilo da su na početku tranzicije zemlje nekadašnjeg Istočnog bloka znale ono što je ustvrdio profesor Harvarda, Robert Baro, da je zlatno pravilo da zemljama koje su zaostale u razvoju, uz godišnju stopu rasta od dva odsto BDP-a treba 35 godina da prepolove jaz sa razvijenima, a 115 godina da ga svedu na samo 10 odsto? Da li bi i u tom slučaju političari mogli da lažu građane kako ih odmah iza ćoška, koliko već sledeće godine, čekaju svetla budućnost i bolja vremena ili bi ih, suprotno tome, lišili iluzije da će ta vremena i dočekati. Da li bi tranzicioni put većine istočnoevropskih državica izgledao isto, da su već tada znali da će stanje u gotovo svakoj drugoj, nakon četvrt veka, biti lošije no na početku tog puta?

NIN je istraživao šta je bilans srpske dve decenije duge ekonomske i društvene transformacije. Zašto tranzicija ni danas nije blizu kraja, iako se još 1989, kada su gotovo sve zemlje ovog dela Evrope krenule u preobražaj iz socijalističke i planske u tržišnu privredu, Jugoslavija već smatrala delom Zapada? Kako je Srbija, od zemlje sa tržištem o kojem su njeni istočni susedi mogli samo da sanjaju, dospela na začelje država istočne i centralne Evrope po veličini jaza između nerazvijenih i razvijenih, kako je pre nekog vremena utvrdio istraživački tim briselskog instituta Brojgel, analizirajući rezultate tranzicije zemalja bivšeg Istočnog bloka.

Ako se po jutru dan poznaje, možda je upravo neuspela prodaja Telekoma 1997. i kasniji raskid te privatizacije, zapravo nagovestio ono što će biti njen dvadesetogodišnji bilans.

Od usvajanja prvog propisa o privatizaciji, tačnije o svojinskoj transformaciji, prošle su dve decenije, a u portfelju ugašene Agencije za privatizaciju, koja ni do kraja svog mandata nije obavila zadati joj posao, ostala su 344 preduzeća. Četvrtina prodatih preduzeća vraćena je u međuvremenu državi, uglavnom zato što kupci nisu ispunjavali ugovorene obaveze, a država je za sve to vreme, od prodaje oko 2.300 preduzeća zaradila jedva tri milijarde evra. Već nakon 2008. broj raskinutih, loših privatizacija svake godine je bio veći od broja zaključenih novih kupoprodajnih ugovora, a zajednička karakteristika vlasničke transformacije preduzeća, kako se to navodi u jednoj analizi bilansa privatizacije je drastičan pad zaposlenosti od čak 60 odsto u prerađivačkoj industriji. Prema podacima Ministarstva finansija, u Srbiji se tokom tranzicije broj zaposlenih smanjio za gotovo 400.000, sa 2,3 miliona početkom ovog stoleća na jedva nešto više od 1,9 miliona u 2016.

Ključne argumente zagovornika privatizacije, poput veće efikasnosti, znatnog rasta prihoda u državnoj kasi i razvoja tržišta kapitala, zbog njenog spornog učinka, zamenili su oni da privatni kapital nije ništa učinkovitiji od društvenog. Ili oni da je uništena privreda tokom ratova, bombardovanja i sankcija 90-ih godina prošlog veka slabo opravdanje za to što se Srbija nalazi na začelju tranzicionih zemalja istočne Evrope. I za razliku od većine njih, još uvek joj fali jedna četvrtina BDP-a koji je imala u godini pada Berlinskog zida.

Prošlonedeljni bankrot zrenjaninske fabrike Jugoremedija, koju je svojevremeno privatizovao niški biznismen Jovica Stefanović Nini, preko svoje firme registrovane u Makedoniji, samo je jedna od 24 sporne privatizacije na spisku Saveta za borbu protiv korupcije i ilustruje primer srpske tranzicije. Da nije ne tako velikog broja ozbiljnih stranih kompanija, koje su privatizujući domaću industriju, uglavnom s početka 2000-ih, od tih socijalističkih fabrika načinile još jače kompanije, povećale proizvodnju, produktivnost i izvoz, pa time i korist za državu, srpski privatizacioni kreatori ostali bi bez ijednog argumenta za odluku koju su svojevremeno doneli. Onu da cena bude presudan kriterijum za prodaju preduzeća, bez obzira na to namerava li budući vlasnik da se bavi proizvodnjom ili samo želi atraktivno građevinsko zemljište na kome bi da gradi stambeno-poslovne komplekse.

Bilans takvog modela je gotovo upropaštena srpska privreda, nekoliko stotina hiljada ljudi na tržištu rada, produbljene socijalne razlike i jasno razgraničenje između tranzicionih pobednika, odnosno stranog i domaćeg kvazibiznisa koji je uporedo sa upropašćivanjem preduzeća povećavao svoje lično bogatstvo i tranzicionih gubitnika, koji privatizaciju vide jedino kao pljačkašku. I kao da to nije dovoljno, raskidi loše ugovorenih privatizacija doveli su do vraćanja ogromnog broja preduzeća pod okrilje jednako neefikasne države, pa se i nekadašnji jugoslovenski giganti, poput RTB Bor, Petrohemije, Azotare, Galenike, Simpa i sličnih, danas održavaju isključivo zahvaljujući državnoj pomoći, pošto za jedan deo državne, ali i nekadašnje društvene privrede tranzicija skoro da nije ni počela. Nije se Srbija proslavila ni u reformi nekih drugih tranzicionih parametara, poput liberalizacije ili makroekonomske stabilizacije, a kamoli u izgradnji institucija ili zaštiti svojinskih odnosa i vladavini prava. Naprotiv, nedostatak ovog poslednjeg, veruje Milan Parivodić, zaslužan je za gubitak oko 10 milijardi evra stranih investicija koje su zaobišle Srbiju, i uprkos činjenici da se već deceniju vodi politika državnog subvencioniranja novih radnih mesta. Jer, zaštita imovine pred sudovima ili stečajni postupci traju koliko i subvencionisanje zapošljavanja, a više puta investitori su Srbiju precrtali sa svojih mapa zbog nejasnog vlasništva, nerešene restitucije ili višedecenijskih sporova.

Liberalizacija je, pak, veruju ekonomisti kojima liberalne ideje nisu bliske, sprovedena preko noći i na štetu sopstvene privrede i ekonomije. Tako Mlađen Kovačević, član Akademije ekonomskih nauka, tvrdi da trenutno i neuporedivo ekonomski jača Južna Koreja ima prosečnu carinsku stopu višu no što je ima Srbija. Umesto recepta kog su primenjivale sada razvijene zemlje, dok su bile u procesu razvoja, a to je podsticanje izvozne privrede i zaštita sopstvene proizvodnje, Srbija je politikom veštački jakog dinara, uparenog sa visokom stopom inflacije i niskim carinskim stopama, pospešila uvoz robe široke potrošnje i stvaranje i spoljnotrgovinskog i platnobilansnog deficita, koji se onda nadomeštavao prihodima od privatizacije. I sa takvom tranzicionom politikom je dočekala ekonomsku krizu, verujući da će je ona zaobići, a ne treba zaboraviti da su neki od kreatora tranzicije, poput višemandatnog ministra što ekonomije, što finansija, Mlađana Dinkića, tvrdili te 2008. da bi kriza mogla biti i srpska razvojna šansa.

Ekonomisti sa kojima je NIN razgovarao o učincima tranzicije u Srbiji, podeljeni gotovo kao i američki birači, neće se složiti oko toga da li su kreatori ekonomske i društvene transformacije izabrali pravi put, ali će istovremeno ustvrditi da su kupovina socijalnog mira zarad što dužeg ostanka na vlasti i manipulacija političara doveli do toga da se ne zna da li je ovo liberalizam ili socijalizam.

U korenu neuspele tranzicije leži konzervativno i tradicionalno društvo, istorijski vezano za istok i Rusiju, iako su svi impulsi razvoja i tehnologije dolazili sa Zapada, a tu su i beskrupulozni političari koji koriste takvo društvo i birače radi ostvarivanja svojih interesa. Možda je 2000. i izgledalo da će Srbija krenuti drugačijim putem, ali to je bila samo manja devijacija na već ucrtanom magistralnom pravcu kojim se ona kreće i ona je sada tamo gde pripada po svojoj konzervativnosti, kaže za NIN ekonomista LJubomir Madžar, dodajući da privatizacija nikada nije savršena, a u Srbiji je ona morala biti ovakva jer su za njeno uspešnije sprovođenje nedostajali i kadrovi i institucije i iskustvo. Ne može se tvrditi ni da je Srbija kasno ušla u tranziciju, jer je ona na početku promena bila daleko uspešnija od ostalih istočnih zemalja i imala je dužu tržišnu tradiciju. Ipak, sankcije su 90-ih upropastile domaću privredu i nanele joj štetu daleko veću nego što se pretpostavljalo.

Madžar ponavlja da je Srbija konzervativno društvo, pritom i staro, te da su političari podilazeći biračima, zarad sopstvenog ostanka na vlasti, birali umnožavanje državnog aparata umesto njegove racionalizacije, prolongiranje društvene i državne svojine, često nametali investitorima nerealne socijalne programe i odlagali makroekonomsku stabilizaciju i štednju ne bi li dobili naredne izbore.

Fiskalna konsolidacija počela se sprovoditi tek pre nepune dve godine, kada je Srbija došla na ivicu dužničke krize, a makroekonomska stabilnost izdejstvovana je onda kada se ceo svet borio sa inflacijom toliko niskom da su centralne banke diljem sveta preuzimale krupne korake upumpavanja novca i snižavanja kamata da bi pogurali rast cena. Fiskalni deficit je u uslovima globalne ekonomske krize eksplodirao, a u nedostatku privatizacionih prihoda, kreatori ekonomske politike počeli su da se zadužuju po visokim kamatnim stopama ne bi li uspeli da redovno finansiraju penzije i plate narasloj državnoj upravi i javnom sektoru. Koliko je kriza postala razvojna šansa, najbolje će ilustrovati podatak da se javni dug od kraja 2008. do početka ove godine popeo sa 28,3 na gotovo 75 odsto bruto domaćeg proizvoda, bez obzira na to što po još važećem zakonu ne bi smeo da bude veći od 45 procenata BDP-a.

Iako će se ekonomisti sa različitog ideološkog sprektra lako složiti da je angažovanje Međunarodnog monetarnog fonda i sklapanje aranžmana sa ovom finansijskom institucijom iznuđeni potez svake države nesposobne da svoje ekonomske neravnoteže sama reši, u Srbiji se deficit budžeta drastično povećavao svaki put kada je aranžman sa MMF-om izostajao, jer političari nisu odolevali skupom populizmu.

U svim svojim radovima i na svim stručnim skupovima, od 2000. naovamo, tvrdio sam da usvojeni model tranzicije ima konstrukcionu grešku i da neće dovesti do očekivanih rezultata, kao što su tvrdili prvaci tranzicione Srbije, poput Dinkića ili Labusa, koji su obećavali visoke stope rasta već u narednim godinama. Iluzorno je bilo verovati da će dolaskom stranog kapitala Srbija procvetati, kako se tvrdilo početkom tranzicije. Čast izuzecima, ali privatizacija kakva je sprovedena u Srbiji ostavila je katastrofalne posledice po privredu i zaposlenost, a model tranzicije u kojem je konkurentna uvozna roba preplavila srpsko tržište, zahvaljujući carinskoj liberalizaciji u uslovima visoke inflacije i jakog dinara, doveo je do kraha domaće privrede, kaže Mlađen Kovačević, tvrdeći da je Srbiji, baš kao i drugim postsocijalističkim zemljama ovakav tranzicioni put nametnut.

Nametnut i neminovan ili ne, takav tranzicioni put odlično je poslužio domaćim političarima, lišavajući ih bilo kakve odgovornosti, da tranziciju sprovode kada, kako i u kojoj im meri odgovara, obećavajući izmučenom narodu bolje dane, veći rast i procvat preko noći. Nudeći mu nezarađeno baš onda kada je trebalo da se štedi, a uzimajući onda kada je trebalo da se daje. Menjajući tranzicionu politiku u skladu sa svojim partijskim interesima ili za račun drugih tranzicionih profitera, koji možda jesu upropaštavali preduzeća i slali radnike na ulicu, ali bez posledica po njihovo lično bogatstvo, koje se i danas meri skupim jahtama i milionima evra na računima stranih banaka. Kao uostalom i bogatstvo političkih kreatora srpske tranzicije, od kojih je većina zaposlena ili angažovana što u međunarodnim finansijskim institucijama, što u privatnim konsultantskim gigantima, domaćim bankama i upravnim odborima kompanija i zarađuje višestruko više i od dobrostojećih visokoobrazovanih građana Srbije.

Slaba vajda od mnogo zakona

Od 1989. Srbija je u nekoliko navrata menjala propise o privatizaciji preduzeća, kako bi se ona iz društvenog prevela u privatno vlasništvo. Počevši od 1997, kada je Vlada Mirka Marjanovića donela Zakon o svojinskoj transformaciji, preko 2001. kada je usvojen, kasnije nekoliko puta menjani Zakon o privatizaciji, po kojem se 70 odsto kapitala preduzeća prodavalo, a 30 odsto delilo radnicima, do novog Zakona o privatizaciji usvojenog 2014, sa namerom da doprinese okončanju ovog procesa.
I pored toga, u ovom trenutku u toku je privatizacija 172 preduzeća, za pet firmi je raspisan javni poziv, a za čak 167 javni poziv se tek priprema.