Sneg, magla i smrt

Ovo remek-delo grafičke naracije još jednom svedoči o tome kako smo, prvenstveno zbog tržišnih imperativa, ali i predrasuda, slabo obavešteni o savremenim stripovima izvan francuskog ili anglo-američkog govornog područja. Nažalost, zapostavljena je i nemačka scena. U Srbiji se, osim o Matijasu Šulthajsu (1946), i to na osnovu stripova objavljenih još pre tri decenije, a prevedenih kod istog ovog izdavača prošle godine (Zabeleške matorog pokvarenjaka; adaptacija proze Čarlsa Bukovskog), ne zna gotovo ništa ni o jednom drugom striparu. Čak ni o Šulthajsovim potonjim, neretko sjajnim delima! Za razliku od Francuskog instituta i ambasade, koji kod nas na mnoštvo raskošnih načina predočavaju tamošnju „devetu umetnost“, nemački Gete institut kao da je nezainteresovan. Radnja stripa jeste fiktivna, ali su pretpostavke priče čista faktografija, detaljno predočena i dokumentovana tekstom, fotosima i policijskim izveštajima o kanibalu Karlu Denkeu, koji je od 1903. do 1924. ubio, pojeo ili „preradio“ bar 30 žrtava. Štaviše, o tome je vodio pedantan dnevnik i bilans sa „ulazima“ i „izlazima“. Još jednom se pokazuje i da horor ne treba izmišljati. Najupečatljiviji je onaj „prepisan“ iz svakodnevice; kao što ovde vidimo - ne samo srpske i ne samo ovovremene. Vizuelno, strip ne samo što je crno-beli, nego je sumorni splin još i naglašen time što ama baš nijedna linija nije izvučena tušem. Ni perom ni četkicom! Crtačeva tehnika bi mogla da se okarakteriše kao „kombinovana“, ali samo utoliko što je mešao sve načine i, prvenstveno, grafička sredstva kojima može da se dočara globalno, turobno sivilo surovog narativa: olovka različite debljine, ugalj, utrljani sastrugani grafit (vatom, sunđerom ili krpom), crni pastel, eventualno i crna kreda, pa možda tu i tamo i sivi akvarel, nekakav blagi, razvodnjeni nanos crne kao podloga.... Ne slučajno, likovi nisu uvek jasno artikulisani, na ivici su jasne raspoznatljivosti. Stripar nam namerno odmaže. Linije su grube, na prvi pogled nedoterane. Gotovo na granici skice. Rakursi pojedinih kadrova su hrabro postavljani i potom znalački komponovani u 164 table. Sličan pristup, ali nikada ne u tom obimu i na jednom mestu, kod nas smo viđali samo kod pokojnih srpskih velikana crteža Brane Jovanovića ili Miće Popovića. Scenarista se maestralno poigrava sa čitaocem i održava mu napetost. Uz pomoć crtača koji kadriranjem eliminiše suvišan tekst i eventualne, nepotrebne opise uprizorenja, on pristupom „mutirajućeg naratora“ izvanredno dočarava tragike tih sapetih bića, koja svaki tren samo što ne eksplodiraju. Čas je to policajac, čas glavni lik koji je doputovao u današnju Poljsku iz Nemačke, tobože tražeći nestalog brata blizanca (TV reportera i snimatelja), čas žrtve.... Tek panč-lajn na kraju poseban je aspekt za sebe! Listajući stranice, prepuštamo se uobičajenom čitalačkom konformizmu jedinstva teksta i crteža, ne primećujući da upadamo u lukavu zamku nečega što bih nazvao „perceptivna disparatnost“. U stvari, ovde često jedno čitamo - drugo gledamo! Uslovnim refleksom automatski povezujući prizore i propratni tekst, tek na poslednjim prizorima prepoznajemo trikove autora i disparatne narative, crtane i pisane. Potom, drugo čitanje iznova je neminovno. Izdavač se odista potrudio da knjiga (velik format, tvrd povez, 176 stranica, vrhunska hartija) bude odlično odštampana, što sigurno nije lako, ako imamo na umu opisani crtačev komplikovani pristup kreaciji.