Humanost bez dokaza

Usvajanje dece u Srbiji je proces koji traje dve i više godina, a događa se da do njega nikada i ne dođe. Trenutno se u Srbiji na smeštaju u hraniteljskim porodicama nalazi 6.251 dete i mladi bez roditeljskog staranja, a u ustanovama socijalne zaštite još 622. Za usvajanje je istovremeno zainteresovano 734 ljudi, a godišnje ipak imamo manje od 155 usvojenja u proseku. Zašto? Istraživanje pokazuje da su glavni razlozi nedostatak novca na nivou države i birokratske procedure zbog kojih potencijalni usvojitelji najčešće i odustaju od usvojenja.

Indeks dečje zaštite pokazuje da Srbija u odnosu na druge zemlje, čak i u regionu, ima najmanji broj usvojene dece - 151 dete usvojeno je u 2013. godini od čega 138 dece u Srbiji dok je 13 dece dato na međunarodno usvojenje. Po broju usvojene dece Srbija je praktično na nivou od pre deset godina (vidi u tabeli). U susednoj Hrvatskoj, gde trenutno 300 dece ispunjava uslov za usvojenje, sam postupak ne traje dugo, oko pola godine u proseku. To je i do godinu i po dana kraće nego u Srbiji.

Naš sagovornik i njegova supruga u proces usvojenja deteta krenuli su posle nekoliko godina braka i bezuspešnih pokušaja da dobiju svoje dete. Oboje su već prevalili četrdesete i bili su svesni da im je usvojenje jedini način da se ostvare kao roditelji i da nekom dečaku ili devojčici podare ljubav.

Žena je od početka bila upoznata mnogo više od mene, čitala je o problemu usvojenja. Ja sam bio tabula raza, ali smo krenuli u proceduru, kaže ovaj otac i nastavlja: Za usvajanje deteta, potrebno je minimum dve godine, i to ako vam sve ide po planu, i naravno ako imate vezu u bar jednom delu celog procesa. On i supruga su usvojili devojčicu, i to posle silnih peripetija, iščekivanja...

U proceduri usvajanja dece postoje dve vrste problema, formalni odnosno proceduralni i faktički. Usvojitelj ne sme da bude 45 godina stariji od deteta. Takođe, postoji i neravnopravan položaj samaca, koji su diskriminisani i nemaju pravo na usvajanje. To što neko ne želi da bude u braku, ne znači da ne bi bio dobar roditelj - navodi ovaj otac.

Sama papirologija, pribavljanje neophodnih dokumenata koji se predaju Centru za socijalni rad na čijoj teritoriji živi par zainteresovan za usvajanje, traje nekoliko dana. Potrebno je izvaditi krštenicu, venčani list, državljanstvo, fotokopiju lične karte, potvrda da nisu osuđivani i da se protiv potencijalnih usvojitelja ne vodi krivični postupak, potvrda o prihodima, imovinskom stanju, psihofizičkom zdravlju.

Većina tih dokumenata neophodna je i za dobijanje kredita, i nemam zamerki što država sve to traži. To je opravdano, jer treba proveriti sve, kaže ovaj otac. Posle predaje dokumenata i zahteva da usvoje belo, zdravo dete, stručni tim Centra za socijalni rad - psiholog, pedagog i socijalni radnik su ocenjivali njihovu podobnost da budu roditelji. Razgovarali su o njihovom braku, želji za detetom. Nakon toga počela je priprema u grupi. Zadatak stručnog tima bio je da im predoči sve o usvojenju, od toga o kakvoj je deci reč do njihovog pređašnjeg života.

I tek kada prođete taj takozvani test opšte podobnosti, stavljaju vas na listu čekanja Ministarstva za rad i socijalna pitanja. Tada počinje iščekivanje, agonija, ne znate šta vas čeka, a nadate se detetu. Jer možete biti peti na listi, ali da ne dobijete dete i da se u naredne dve godine spustite na 25. mesto. I sve to iz razloga urgiranja i veza. Tada shvatite da vam pored sreće treba još nešto, jer u suprotnom vrtećete se ukrug, izgubiti volju, snagu, navodi naš sagovornik.

Kako su se i te pripreme odužile, supruga našeg sagovornika počela je da gubi veru, postajala je nesigurna da li zaista želi da na taj način dobije dete.

Gledala je na raznim kanalima priče o usvojenoj deci, o tome kako su ona bila nezadovoljna usvojiteljima, da su želela da upoznaju svoje biološke roditelje. Uz to gledala je i neke emisije na našim televizijama u kojima su usvojena deca pričala kako im je najveća želja da upoznaju biološke roditelje. Ja sam, međutim, bio siguran u odluku da usvojimo dete. Zato sam rekao ženi da mesec dana razmislimo o svemu. Ali da ne pričamo o tome, nastavlja naš sagovornik.

Posle mesec dana su definitivno odlučili.

Imali smo sreće, ali i veze, priznajem, pa smo ubrzo pozvani. Mi i još četiri para, a jedno dete! Te parove nismo ni upoznali, ni danas ne znamo ko su. Osam meseci iščekivanja, nadanja, strahovanja. Jednom rečju, agonija kroz koju prolazite, a ne znate da li će se završiti dobro po vas, da li ćete dobiti dete. Dete je bilo smešteno u hraniteljskoj porodici, pa smo mi četiri puta išli da ga vidimo i to u prisustvu radnika Centra za socijalni rad. Ali i drugi parovi su išli, mada ne istovremeno. Jednom nedeljno smo viđali devojčicu, družili se i igrali sa njom. Tada je imala godinu dana. Vezali smo se za to dete, ali nas je neizvesnost ubijala. Strahovali smo da dete može biti dodeljeno i drugom paru, kaže ovaj ponosni otac petogodišnje devojčice.

Sledila su potom još četiri meseca do konačne odluke Ministarstva za rad i socijalna pitanja. Za njih su to bila najduža četiri meseca u životu. Pomogli su im prijatelji, ulivajući im nadu da će oni biti devojčicini roditelji. I zaista je tako bilo.

Ceremonija usvojenja, kojoj su prisustvovali i njihovi prijatelji, ličila je na venčanje, ali je bila mnogo emotivnija.

U samom postupku usvojenja, ovaj otac je često razmišljao o tome kako će prihvatiti usvojeno dete, da li će biti blizak sa njim. Zna mnoge roditelje koji nisu bliski sa biološkom decom.



A odgovor je sve vreme bio ispred mene. Kao u Alhemičaru: Rodite se i imate braću, sestre, rođake. Tokom života steknete prijatelje, koje ste vi izabrali, ali i oni vas. I ti prijatelji vam bezbroj puta pomognu, kao i vi njima, i draži su vam od vaših rođaka, koji su vaša krv. Tako sam shvatio da krv ne znači i bliskost, već međusobni odnos koji grade obe strane, kaže naš sagovornik.

Supruga i on ćerkici već pričaju da je usvojena. Devojčica, doduše, još nije svesna šta to tačno znači, ali veruju da je bolje da dete to zna.

Kod nas je usvajanje još jeres, tabu tema. Zbog toga ćerkici sve pričamo. Kada napuni 15 godina, i bude imala pravo da zatraži podatke o svojim biološkim roditeljima, nećemo joj to braniti. I tim gestom pokazujemo našu ljubav, zaključuje naš sagovornik.

Radnica jednog beogradskog Centra za socijalni rad napominje da je usvajanje deteta najsloženiji i najodgovorniji posao zaposlenih u Centru.

Mnogo je zainteresovanih parova a malo dece, pa je zaista teško odabrati najbolje roditelje za dečaka ili devojčicu - kaže naša sagovornica. Problem je, kaže, što svi parovi hoće zdravo, belo dete, a retko ko hoće da usvoji malog Roma ili bolesnog dečaka ili devojčicu. A takve dece je veoma malo. Parovi su, prema njenom svedočenju, puni entuzijazma, nade, volje, kada započnu proceduru predajom neophodne dokumentacije. Međutim, kako vreme odmiče, njihov entuzijazam splašnjava. Posebno ako su odbijeni za željeno dete. Više ne mogu da izdrže taj pritisak, tu neizvesnost, i odustaju od svega, objašnjava naša sagovornica iz Centra za socijalni rad.

Dragan Vulević, načelnik odeljenja za upravno-nadzorne poslove Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u oblasti porodične zaštite, priznaje da u Srbiji proces usvojenja nije jednostavan, ali upozorava i da ne treba da bude olako shvaćen. U protivnom, ako bi se sve svelo na minimum, imali bismo scenario kao u Rumuniji, gde je jedno vreme praksa u usvajanju dece bila na granici da pređe u trgovinu ljudima.

Na usvajanje dece u Srbiji trenutno čekaju 734 porodice, a godišnje imamo do 150 usvojenja. Razlika između ovih brojki jeste velika, ali je činjenica da je trenutno samo oko 100 dece podobno za usvojenje. Novu porodicu najčešće nađu deca do dve godine, svetle puti i bez većih zdravstvenih problema, a potencijalni usvojitelji uglavnom izbegavaju da prime u svoje okrilje dečake i devojčice iz romskih porodica, ili one sa smetnjama u razvoju. Budući usvojitelji, dakle, očekuju da dete bude zdravo, srpske nacionalnosti i što mlađe, a takvih nema mnogo.

Situacija se doduše lagano menja, 2006. godine, recimo, samo 25 do 30 odsto romske dece bilo je podobno za usvojenje i uspevalo je da nađe usvojitelje. Danas se taj procenat duplirao, ljudi jednostavno više prihvataju romsku decu u svoje porodice - objašnjava Vulević.

Nadležni međutim priznaju da bi se broj podobne dece mogao duplirati i povećati za stotinak, ali da postoje ograničenja, prvenstveno finansijska i birokratska. Ove godine Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja tražilo je, naime, od Ministarstva finansija povećanje budžeta za 20 do 25 miliona dinara u odnosu na prošlu godinu. Toliko novca, naime, nedostaje da bi se nadoknadili troškovi usvojenja a koje centri za socijalni rad imaju prema sudovima, na ime sudskih taksi, troškova veštačenja i svih pratećih koraka koji nastaju u toku usvojenja.



U Ministarstvu rada kažu da sudski troškovi za samo jedan postupak u proseku iznose od 100.000 do 120.000 dinara. Napominju i da je neobično i što ovakve troškove uopšte i moraju da plaćaju centri za socijalni rad jer su oni državne institucije i deo javne uprave. Sledeća ograničenja proceduralne su i birokratske prirode.

Da bi se, naime, detetu utvrdila podobnost za usvojenje, potrebno je da roditelji daju saglasnost za usvojenje. Oni su pritom često lišeni roditeljskog prava, a da bi se postupak doveo u red uz pomoć suda potrebno je i do tri godine. Dete u međuvremenu postaje starije i manje interesantno za usvojenje.

Takođe, Centar za socijalni rad koji pokreće postupak za lišenje roditeljskog prava u postupku ne može davati nalaz i stručno mišljenje o kvalitetu roditeljstva roditelja tog deteta. A to zahteva dodatno vreme i tera mnoge potencijalne usvojitelje da odustanu.

Rekli su mi da je dužina čekanja na usvojenje individualna i da zavisi od karakteristika potencijalnih usvojitelja, njihovih iskazanih želja kakvo dete žele da dobiju, odnosno najviše od toga koliko budući usvojitelji mogu da podnesu poreklo i nacionalnu pripadnost deteta. Ja i moj suprug smo želeli zdravo dete, srpske nacionalnosti i što mlađe, do tri, najviše četiri godine. Takvih, međutim, ispostavilo se vrlo brzo, nije bilo mnogo, dok je s druge strane sličnih potencijalnih usvojitelja bilo na stotine. Procenjivanje naše podobnosti trajalo je nekoliko meseci. Posle toga usledio je postupak konkretne podobnosti za dete koje je u domu. Za njega se tražio najbolji par, pa su zahtevi postali veći. Prošlo je još nekoliko meseci, dete koje smo želeli bilo je skoro godinu dana starije nego u početku, a proceduri nije bilo kraja ni na vidiku. Čekale su nas nužne sudske odluke.... Na kraju smo odustali, priča tridesetsedmogodišnja M. P., koja je htela da usvoji dete, ali je zbog procedure i odustala.

PODOBNOST ZA USVAJANJE

Postupak utvrđivanja opšte podobnosti za usvojenje deteta regulisan je Porodičnim zakonom. Usvojiti se može samo maloletno dete, ali ne pre nego što napuni tri meseca života. Usvajaju se samo deca bez roditeljskog staranja, ukoliko je to u njegovom najboljem interesu.
Usvojitelji mogu biti samo lica za koja je utvrđeno da će vršiti roditeljsko pravo u najboljem interesu deteta. Ne mogu usvajati lica: koja su potpuno, ili delimično lišena roditeljskog prava; lica koja su delimično, ili potpuno lišena poslovne sposobnosti; lica obolela od bolesti koja mogu štetno delovati na usvojenika; lica osuđena za krivična dela iz grupe krivičnih dela protiv braka i porodice, protiv polne slobode i protiv života i tela. Usvojiti mogu samo lica koja su pripremljena za usvojenje po posebnom programu. Strani državljani mogu usvojiti dete pod uslovom da se usvojitelji nisu mogli naći među domaćim, i ukoliko se ministar nadležan za porodičnu zaštitu saglasio sa tim.