Sa ekrana u knjige rođenih

Kada je pre izvesnog vremena bivši ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac putem svojih tviteraških egzibicija želeo da na neki način diskredituje i uvredi jednog od najžešćih kritičara aktuelnog režima, pozorišnog režisera Kokana Mladenovića, izneo je tvrdnju da je njegovo pravo ime Sandokan, a ne Kokan. Mladenović je to odlučno negirao, ali je propustio da stane u odbranu mnogih naših građana koji se zaista tako zovu, a njih i nije baš mali broj. Za jedno 25, 30 i više godina na nadgrobnim spomen-pločama naših večnih konačišta, imena raznoraznih blagopočivših Sandokana (a još više i Marijana) biće sve prominentnija i upadljivija. Gospodin Tasovac, baš kao i njegovi prethodnici u bivšoj nam državi (SFRJ), nastupio je s pozicija intelektualne elite koja ni tada nije mogla da sakrije otvoreno zgražavanje nad činjenicom da je gotovo cela populacija bila naprosto omađijana jednom običnom TV serijom koja je za njih reprezent najobičnijeg kiča.

Ako ostavimo po strani do tada neviđenu komercijalnu eksploataciju popularnosti Sandokana, nešto što je tako masovno prihvaćeno i popularno ne bi po pravilu moralo da znači da je baš toliko bezvredno. Naprotiv! Fenomen Sandokan i posle toliko decenija intrigira i izaziva jake emocije. Kompletno popunjen album sa samolepljivim sličicama se trenutno na Kupindu može nabaviti za više nego respektabilnih 600 dinara, koji su znatno veća suma novca od aktuelnog spektakularno najavljenog povećanja penzija od celih 350 dinara u proseku.

Ono što je posebno interesantno i vezano za ovu TV seriju jeste to da je ona sastavljena samo od šest epizoda, svaka od po pedesetak minuta trajanja. Snimljena po literalnom predlošku, romanu Emilija Salgarija, veoma popularnog pisca avanturističkog žanra za decu, omladinu i odrasle , u rangu Marka Tvena, Karla Maja, Žila Verna... Rađena je kao visokobudžetna televizijska koprodukcija Italije, Francuske i Zapadne Nemačke, snimana u autentičnom i egzotičnom ambijentu Malezije sa savršenim kastingom internacionalne ekipe odličnih i veoma upečatljivih glumaca.

Nezaboravni Kabir (na hindu jeziku to ime znači `veličanstveni` - što sada deluje poput preteče jedne u novije vreme jednako velike istorije serije turske produkcije) Bedi, od oca Indusa, a majke Engleskinje, činio je tumačivši glavnu ulogu Sandokana upravo ono što je radila i njegova mama u stvarnom životu nekoliko decenija ranije. Frida Bedi borila se zajedno sa svojim suprugom Babom protiv britanskog imperijalizma, na strani Indije boravivši čak i po zatvorima. Famoznu lejdi Marijanu tumači francuska glumica Karol Andre, Sandokanovu desnu ruku, Portugalca Janeza de Gomeru glumi takođe francuski glumac, dok brutalnog Sandokanovog neprijatelja DŽejmsa Bruka glumi Italijan... Muzički skor za seriju mudro je prepušten braći Gvidu i Mauriciju de Angelis koji ne samo da su odranije prekaljeni za stvaranje adekvatne muzike za film i TV, već su bili i autentične pop zvezde kadre da zaraznu naslovnu temu dovedu i na vrhove svih eminentnih top-lista i načine je kompaktnim elementom celokupne euforije.

Kad je već postojala gotovo perfektna fabula kao osnova, a koja nije samo klasična avantura, već je više nego umešno pojačana elementima akcije uz demonstraciju borilačkih veština, drame, sa gigantskom ljubavnom pričom koja se tragično završava... nije uopšte čudno što je Sandokan istog momenta po svom emitovanju ekspresno i trajno ušao u srca miliona gledalaca širom Evrope i sveta. Krvave scene, pomorske i kopnene bitke, desanti, opsade i zasede, fascinantni piratski jedrenjaci i borbeni ratni brodovi na malezijskom moru, uzbudljive scene iz džungle i lov na tigrove, raskošne plesne dvorane i živopisni kostimi, sve je to delovalo poput TV magneta čijoj se privlačnoj sili nikako nije moglo odupreti. Postulati i poruke koji su serijom prenošeni, ma kako banalnim se činili (i onda, a i danas) bile su i ostale u osnovi univerzalno humane i sa njima se svaki pojedinac mogao poistovetiti. Borba za slobodu, čast, ravnopravnost, pravičnost, požrtvovanost, prijateljstvo, lojalnost, ali i fatalne izdaje, korumpiranost, brutalne egzekucije, rasna diskriminacija... sve je to podtekst, kada se uđe u ovu materiju.



Ako bi se reprizirala serija, sigurno biste osetili identičan emotivni naboj dok lagano i nemo iščekujete udarac pramca Sandokanovog jedrenjaka o kinesku džunku (a koja je zapravo klopka) i njegov bojni poklič i herojski skok na taj brod koji treba osvojiti. Ista jeza i neverica obuzeće vas i kada posmatrate užasne prizore i hrpu beživotnih nevinih tela dece i ostale nejači na svojim ognjištima slobodarskog ostrva Mompracem kao žrtve tendenciozno prouzrokovane epidemije kolere. A kada pred sam kraj poslednje, šeste epizode smrt nemilosrdno odnese i nadrealno lepu Sandokanovu izabranicu i opštu miljenicu serije Marijanu, tada tek nastaje neviđeni emotivni šok, nokaut zle TV sudbine. Samo je smrt Josipa Broza Tita nekoliko godina kasnije u tadašnjoj socijalističkoj samoupravnoj državi, na vrhuncu svog uljuljkanog hedonizma, izazvala veću masovnu tugu, bol, utučenost i reku suza.

Sandokan je pokazao kako je moguće probuditi heroja u ljudima, a lik kojeg je harizmatični Kabir Bedi smaragdnozelenih očiju predstavio postao je heroj nad herojima, superiorna sublimacija čojstva i junaštva raznih drugih velikana. U džungli se podjednako dobro snalazio, poput Tarzana, neprijateljsku živu silu neutralisao je veštije i efikasnije od samog Bleka Stene, i to čime god je stigao (mačem, nožem, mini-topom, golim rukama...). Za borbe i duele u svakom momentu je bio spreman, onako neustrašiv i nepokolebljiv, baš kao i legendarni Brus Li. Serija Sandokan je kod nas emitovana baš negde u ovo vreme, u poznu jesen 1976. godine, a taj glavni junak nekoliko Salgarijevih knjiga postao je i regularni glavni junak stripova i crtanih filmova. Čak je i proslavljeni strip crtač, otac Korta Maltezea, čuveni Hugo Prat ovekovečio Malezijskog Tigra na svoj prepoznatljiv briljantan način.

Ime koje je tih meseci proslavljao Kabir Bedi postalo je pravi brend i u neviđenoj marketinškoj kampanji, te je usledilo opšte potrošačko ludilo koje je trajalo mesecima nevezano za to da li je zemlja bila kapitalistička ili socijalistička. Školski pribori, sveske, posteri, zastavice, značke, majice, duksevi i drugi suveniri... bizaran narodnjački tribjut singl izdavačke kuće Diskos iz Aleksandrovca, bila su samo neka od obeležja neverovatne sandokanomanije. Boravak i poseta Kabira Bedija pojedinim zemljama postala je značajnija i od državničkih poseta. Bilo je to pravo hodočašće i demonstracija razmene i iskazivanja čiste ljubavi i respekta između subjekta obožavanja i njegovih sledbenika. Bedi je kod nas boravio od 3. do 7. juna 1977. godine (Beograd, Dubrovnik, LJubljana) i tom prilikom bio je počasni gost u predstavi pozorišta na Terazijama Stolica koja se ljulja. Sandokan je ušao i u svakodnevni sleng, u matične knjige novorođenih državljana SFRJ, potpuno nova igra lastišom dobila je naziv Sandokan, Sandokan stop, u kojoj su se i dečaci takmičili zajedno sa devojčicama u akrobatskom preskakanju ili provlačenju kroz gumene prepreke.

Kada se sve stišalo i istutnjalo, nekih godinu dana kasnije Sandokana je na neki način zamenio DŽon Travolta sa svoja dva kultna filma Groznica subotnje večeri i Briljantin, a njega opet junaci Lukasovog filma Ratovi zvezda, ali nikad ta pomama i ludilo nije bilo tako svegeneracijski kompaktno i intenzivno kao u slučaju Sandokana.

Danas, 40 godina posle, u posleratnoj naprednjačkoj, ružičastoj i tabloidnoj Srbiji, moralno i ekonomski totalno devastiranoj, Sandokan nam je potrebniji više nego ikada! Umesto da vodimo bitke pomoću tastatura na svojim fejsbuk-profilima i putem uticajnih ili manje uticajnih tvitova, bilo bi bolje da se vratimo sebi i vrednostima kojima su nas učili Salgari i njegov najpoznatiji junak. Svaki čovek ima pravo da bude slobodan, pravo na svoju sigurnost, pristojnu platu i penziju, da bude istinito i pravovremeno informisan, a ne zastrašen i sluđen umobolnim rijaliti cirkusom od kvazidržave.


Još su svojevremeno Tarabići govorili o tome (a slično je tvrdila i krunisana balkanska kraljica među prorocima Kleo Patra) da će sramotni i mračni period vladavine onih najgorih među nama (kada će svi Srbi komotno moći da stanu pod samo jednu šljivu) početi da kopni 2017. godine, kada će na predsedničkim izborima biti izabran naočit, blag čovek zelenih očiju (poput Sandokanovih), harizmatičan, sa bradom (od 10 i više dana). Taj čovek će se do tog izbora profesionalno više nego valjano i pošteno iskazati u poslu koji je definisan jednim stranim izrazom, preciznije švedskim. Samo osoba koja se bavi istinskom zaštitom prava svih građana može da bude Sandokan Srbije u jednom njenom potpuno novom poglavlju koje će zapravo biti dug i mukotrpan put spasa, oporavka i opšteg prosperiteta. Tako su barem govorili proroci.