Kad je Bog daleko a Amerika blizu

Kubanski krokodil kritično je ugrožena vrsta, kaže Međunarodna zajednica za očuvanje prirode. Na ivicu istrebljenja dovelo ga je ukrštanje sa američkim krokodilom. Politička poruka ove kratke basne tako je očigledna da bi priču valjalo uzeti sa tovarom soli, ali mutnu budućnost kubanskih krokodila potvrđuje i slavna „Nacionalna geografija“. Vrhovni krokodil sada je pokojni, a o njegovoj zaostavštini za NIN je, nakon putovanja po Kubi, još 2007. pisao novinar i profesor Fakulteta za medije i komunikacije Zoran Ćirjaković. Putopisac Kubu nimalo ne idealizuje, njegov tekst vrvi od opisa nestašica, ruševne infrastrukture i maštovitih puteva kojima Kubanci opstaju. „…Svi će vam nešto ponuditi ispod cene: ručak u njihovom stanu, smeštaj kod prijatelja, cigare... Recepcioneri u unutrašnjosti prvo će vam ponuditi mnogo jeftiniji smeštaj u komšiluku (gde od stanodavca mogu da uzmu proviziju) nego sobu u praznom hotelu u kome su zaposleni. Svako ko ima svoja kola (ili, mnogo češće, vozi službena) povešće vas za par konvertibilnih pezosa do bilo koje lokacije u Havani. Videćete majstore za sve i svašta koji su svoje dnevne sobe i kuhinje pretvorili u (legalne i drakonski oporezovane) frizerske salone, pedikire, radionice za izradu kopči za kaiševe ili neke od bezbroj sitnih proizvoda koji hronično nedostaju u avetinjski praznim ,pezo radnjama’.“ Kuba se menja, smatra Ćirjaković, za šta više zasluga ima repovanje nego sve milijarde koje su Vašington i Lengli u te promene ulupali. „Navala turista je omogućila mladim Kubancima da se bolje upoznaju sa američkom pop kulturom. Jedna od žrtava kulturnog otvaranja je kubanska muzika. Dok njena popularnost raste na Zapadu, son i rumba su na ostrvu danas sasvim pase, zvuci turističkih geta i hotelskih terasa na kojima su prostitutke, makroi i žigoli jedini kubanski ,gosti’. Grupe mladih ljudi repuju do svitanja, tik uz moreuz koji ih razdvaja od Floride, zemlje njihovih snova.“ Ipak, zaključuje Ćirjaković, i derutnost kubanskog komunizma bolja je od onog što je kapitalizam namenio Latinskoj Americi. „Sve ono što sam video dobija pravi smisao tek ako se uporedi sa stvarnom alternativom: slamovima Rija, Lime ili Meksiko Sitija. Na Kubi nema favela, smrdljivih ,kartonskih naselja’, zaštitnog znaka ,demokratske’ Latinske Amerike. Možete se smejati tome što osnovci idu u školu sa crvenim marama, ali nigde na Kubi nećete naići na decu u ritama ili sa naduvenim stomacima. Na ostrvu praktično nema nepismenosti i kriminala – onog ozbiljnog i bezobzirnog kakav karakteriše Sao Paolo ili Meksiko Siti.“ A zaista je reč o alternativi, jer trećeg nema tamo gde je „Bog tako daleko, a Amerika tako blizu“, kako se u Latinskoj Americi kaže. „Za milione Kubanaca, naročito onih najsiromašnijih sa najcrnjom bojom kože, pad kastrizma značio bi dolazak nečeg mnogo goreg. Ne radi se samo o tome da će mnogi biti isterani iz nacionalizovanih stanova i ostati bez posla. Kubanci ne moraju da slušaju Kastrovu propagandu da bi zaključili da će kubanska tranzicija, ako je bude vodila osvetoljubiva mafijaška klika iz Majamija, biti tragedija i da će poništiti sve pozitivne tekovine Kastrovog eksperimenta.“ Kuba je zemlja, zaključuje Ćirjaković, „u kojoj je sve mnogo depresivnije nego što bi moralo da bude, ali istovremeno i neuporedivo manje crno i mnogo pravednije nego što tvrde moćnici u Beloj kući“. I svakako neuporedivo manje crno nego što je Bela kuća za Kubu zamislila.