Subverzivna snaga pesme

Predstava Narodna drama verovatno je najveći repertoarski rizik Narodnog pozorišta do sada, ali rizik koji se višestruko isplatio. Ova hrabra, lucidna, sjajno napisana drama zahvata tematski korpus koji do sada nismo često viđali na scenama, posebno kada je domaći tekst u pitanju. Dalje, takozvana narodna muzika iz teksta sastavni je, integralni deo predstave i sama činjenica da je kafana ušla u Narodno, i to na ovaj način (nije u pitanju romantičarski zanos jedne Koštane ili Sofke) dovoljan je razlog da mnogim ljubiteljima visoke kulture srce brže zakuca.

Dakle, Narodna iz naslova zaista i označava s jedne strane folk muziku, to jest alatku koju Olga Dimitrijević tako vešto koristi, ali s druge strane precizno označava i društveni milje, jednu ogromnu socijalnu kategoriju koju sa lakoćom i ne bez izvesnog podsmeha nazivamo narodom. U par sigurnih poteza tekst nam nudi precizno i autentično utemeljenje likova u sopstvenu sredinu, i odmah nam je sve jasno, i provincijski dert, i društveni pritisak, i očekivanja, i nemogućnost artikulacije sopstvenih želja. LJubav, pa još istopolna, jeste ta subverzivna snaga koja dovodi u pitanje čitav jedan mikrokosmos koji funkcioniše po nepisanim pravilima. Postoji zaista nešto antičko u postavci tog sputanog sveta kojeg naše junakinje dovode u pitanje u pokušaju da ostvare slobodu. Ta tako željena sloboda je moguća, ali njena cena za mnoge je jednostavno neizdrživo previsoka.

U postavci adaptiranog teksta drame (adaptacija Bojana Lazić i Slobodan Obradović) fokus se donekle menja u odnosu na tekst, ali duh drame ostaje isti. Na sceni dominiraju kukuruzi deleći scenu praktično na dva odvojena dela, na onaj javni i onaj skriveni (duhovita i tačna scenografija Zorane Petrov), jer se samo tamo, u kukuruzištu, može biti zaštićen od pogleda zajednice pune očekivanja i zahteva. Aranžiran brak, ta konstanta patrijarhalnog društva koja obezbeđuje kontinuitet i nepromenljivost, i ovde je okidač radnje. Činjenica da je jedna od porodica popovska a druga gastarbajterska samo podvlači koliko socijalni kontekst malo utiče na ukorenjene svetonazore. Mlaka Ankina pobuna s početka drame lako je smrvljena uobičajenom mešavinom pozivanja na dužnost i izazivanjem osećaja krivice, i sve bi bilo kako treba da dolazak Branke i ljubav koja u trenutku bukne ne dovede sve u pitanje.

U predstavi sa mnogo odličnih rediteljskih rešenja, posebno se izdvaja jedna izvanredna, gotovo orgijastička scena svadbe, gde nam rediteljka sa sirovom preciznošću pokazuje šta se krije iza socijalnih maski likova, i kako su te divlje proslave jedini oslobađajući filter duboko sputanog društva. Kafanske pesme pogađaju pravo u metu žrtvovanih ambicija i želja koje svako od njih jedva drži pod kontrolom. Čitav jedan svet u tim trenucima oscilira, na ivici je raspada, ali kad slavlje prođe, red se ponovo čvrsto uspostavlja. Opijajuća, bolno istinita, subverzivna snaga pesama uzdiže sudbine likova do arhetipskih visina, i jedan od najvećih dometa ove i glumački sjajne predstave jeste upravo to što pred nas postavlja zadatak da pobedimo sebe same i da posmatramo svet bez stereotipnih predrasuda. U svakom slučaju, predstava po kojoj će se ova sezona pamtiti.