Aleksandrov opanak

Svašta mi pada na pamet dok veslam na suvim veslima u ovim ledenim danima. Prisećam se, bre, događaja od pre dve hiljade godina, ali i onih od prošle nedelje koje je nesrećni voz za Kosovo „pregazio“ tamo negde ispred Raške. Sećam se, recimo, kao da je bilo juče, kada smo se mlatili sa slavnom Dvanaestom legijom na zaleđenom Dunavu, tu kod Zemuna. Uh, kako su se samo sudarile naša tračka konjica sa konjicom Cezara Tiberija! Led je pucao pod nama, a Rimljani su u panici bežali glavom bez obzira. Znali su - koga uhvatimo, nema mu spasa i pritom su zavijali kao kurjaci. Daleko od toga da smo bili „ljudožderi i divljaci“ kako su nas u Rimu nazivali. Mi smo samo tako neprijatelje plašili iako je među rimskim legionarima bilo i naše dece koja su na silu odvedena u Tiberijevu vojsku. A onda, tras, druga klapa! Režiser Emir Kusturica u Banjaluci, na svečanoj akademiji povodom Dana Republike Srpske, priželjkuje da mu iz džepa viri mini atomska bomba, a posle se pravi lud, kobajagi ne zna šta mu iz džepa viri. To je, valjda, trebalo da bude duhovito, kao onomad, kada je Putinu nudio svoju terasu u beogradskom Južnom bulevaru za raketnu bazu!? Ali, ne znam da li je duhoviti režiser svestan da je u Banjaluci napravio medveđu uslugu Miloradu Dodiku, da mogu, ne samo u Sarajevu, nego i u Evropi, na Dodika počnu da gledaju kao na balkanskog Kim Il Sunga. Na stranu to što Kusturica blamira i svog prijatelja Putina, jer se pretpostavlja da bi atomsku bombu dobio od njega. Ili se, možda, nada bombi od Kim DŽong Una? I kada smo, već, tako vickasti ne bi bilo loše da građanin Nebojša Stefanović pošalje u Kustendorf osujećenu pomoćnu policiju, naravno sa fantomkama, da se utvrdi da li na Mokroj Gori ima nuklearnog arsenala. A možda je u Kustendorf stiglo i nešto ruskih trofejnih mitraljeza, koje Rogozin šalje preko Dačića u Srbiju. Veslam, veslam, kad, tras, klapa treća! Aleksandar Vučić u Indiji posetio muzej Mahatme Gandija i upisao u knjigu utisaka da je Gandi jedna od pet najomiljenijih ličnosti u Srbiji!? Ko li je to utvrdio, da mi je znati. I ne bi me iznenadilo da Gandi, zajedno sa Titom, posthumno, postane bar počasni predsednik Vučićeve šaljive stranke. A možda bi u Predsedništvo trebalo utrpati i Mao Cedunga, od viška glava ne boli! K. G. Jung, moj guru iz Švice, voli, uvek, nešto da dosoli: „Kad je, već, posetio muzej Gandija, premijer je mogao da skokne i do Pakistana i da tamo u gradu Lahore poseti i muzej Aleksandra Makedonskog. U tom muzeju čuvaju se opanci šiljkani, koje su nosili Aleksandar i njegovi generali. A može da se vidi i jedna skulptura od drveta koja predstavlja Aleksandra sa šajkačom kako jaše konja Bukefala.“ Manem se suvih vesala i krenem iz Vidovdanske ka centru grada, kad, tras, klapa četvrta! Ispred „Albanije“ nose se litije prema Terazijama. Uz ikone, tu su i slike potopljene nemanjićke Gračanice iz 12. veka. A tu crkvu, na čelu sa patrijarhom, potapaju kod Valjeva, a ne negde usred Kosova! I o kakvom to pravoslavlju razgovaramo, gospodo? Pijem „gvozdeno vino“ od trnjina koje sam pravio sa Biljom u Vidovu, a Tiberije beži li, beži sa Dunava... Ali, i moja Crna mora nešto da kaže: „Meni nije jasno zašto u tom vozu za Kosovo nije bio i Vučić? Gandi bi to, svakako, uradio, a o Aleksandru Velikom da i ne govorimo. On bi na čelu svojih falangista na Kosovo pešice ušao sa sve svojim opancima šiljkanima i šajkačom na glavi!“