Odbrana kao obrnuta optužba

Slobodan Milošević ima 150 dana da se u Haškom tribunalu brani od optužbi za genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, a prvi dan je ovog utorka utrošio tačno onako kako se od njega očekivalo: retorički neobuzdanim napadom na sve one koji su ga izveli na optuženičku klupu (Vatikan, Nemačku, NATO, Evropu i Ameriku, uključujući tu i “marionete” koje su vladale Srbijom 2001. godine). Tužiteljica Karla del Ponte delovala je kao da se dosađuje, ali je zato Slobodan Milošević bio u punoj formi, svež i oran za bitku.

On sam verovatno će više uživati u izvođenju dokaza odbrane nego što mu je prijalo podrivanje svedoka optužbe, ali se teško oteti utisku da su njegovi najbolji trenuci u haškoj sudnici već sada iza njega. Posmatrači procesa su ovog utorka neumorno ponavljali kako je Milošević krivio sve osim sebe za DŽU ratove i razaranja u protekloj deceniji, ali je ta vrsta opservacije ravna otkrivanju tople vode. Optuženi u sudnici po pravilu za počinjeni zločin okrivljuje sve osim sebe: bez toga valjda i nema sudske odbrane. Jedina prednost odbrane u sudu je, međutim, to što ne mora ništa da dokazuje, već samo da unosi razložnu sumnju u tvrdnje optužbe: to je nekad dovoljno za oslobađanje od otužbi. Tužilaštvo je u težem položaju jer mora da dokaže da su se stvari odvijale tačno onako kako piše u optužnici, dok je sejanje sumnje uvek lakši posao.

Sada je pak jasno da se Milošević neće zadovoljiti time da pronalazi rupe u optužnici Karle del Ponte, odnosno da osporava njenu tvrdnju da je rat u Jugoslaviji bio direktan rezultat zločinačkog plana vrha srpske države da se prigrabe tuđe teritorije tako što će se sa njih proterati nesrpski živalj, tvrdnju koju tužilaštvo zasad nije uspelo da dokaže svedočenjem iz prve ruke. Umesto sejanja sumnje, Milošević se opredelio za daleko ambiciozniji projekat: za odbranu koja će ponuditi celovitu interpretaciju svega što se desilo i koja će pokušati da dokaže da su se stvari odvijale iz razloga koje će Milošević navesti, onako kako to Milošević tvrdi. Takav poduhvat je u startu osuđen na neuspeh. Sličan poduhvat tužilaštva (da se cela DŽU ratna priča maksimalno pojednostavi i svede na projekat jednog zlog čoveka koji je pokrenuo određeni lanac događaja i koji snosi odgovornost za zločine koji su usledili jer ih je “planirao, naređivao, podsticao, pomagao”) dospeo je u teškoće upravo zato što je bio potreban ogroman broj ne uvek kredibilnih svedoka kako bi se pokušalo dokazati da su svi događaji u jednoj veoma konfuznoj situaciji građanskog rata potekli od samo jednog čoveka. U tužiočevoj verziji pakleni plan nastao je u glavi jednog čoveka poludelog za vlašću; u Miloševićevoj verziji istorije sve je uvezano i sve što se dešavalo u poslednjih sto godina deo je jednog paklenog plana protiv Srba, protiv kojih su se u zajedničkom zločinačkom poduhvatu udružili ne samo albanski teroristi, islamski fundamentalisti, hrišćanski desničari, već i globalni kapitalizam pa čak i pljačkaške njujorške banke. “Jugoslavija nije smela da preživi Varšavski pakt jer bi bila alternativa transformaciji sveta u korporacijsko društvo pod vođstvom njujorških bankara, u čemu je pljačka glavni motiv”, kazao je u jednom trenutku Milošević ovog utorka u Hagu. Sve i da je istina, bilo bi teško dokazivo čak i na istorijskom simpozijumu među istomišljenicima, a kamoli za 150 dana pred sudijama iz Južne Koreje, Škotske i Jamajke u Hagu. Posle ovih reči postaje malo jasnije zašto se Milošević opredelio da u špic svoje odbrane kao najavljene prve svedoke stavi očevice profila Smilje Avramov, Koste Mihajlovića, Milorada Ekmečića i Mihaila Markovića.

Pa čak i da je ne samo istinito već i dokazivo, Miloševićevo tumačenje istorijskih događaja opet ne rešava problem odgovornosti za konkretne ratne zločine zbog kojih se nalazi pred sudom. Ma kakve da su namere Vatikana i Hrvatske bile, nije papa držao pištolj na slepoočnici srpskom vojniku koji je u Srebrenici odvajao majke od petnaestogodišnjih dečaka koji su potom slati u smrt. Objašnjenje okolnosti pod kojima se zločin desio još nikog ne amnestira od odgovornosti za zločin, inače bi nesretno detinjstvo mnoge kriminalce spasilo zatvora. No Milošević je odlučio da se protiv optužnice brani tako što će u sudnici sam podići drugu optužnicu, a njegova je kao naličje, odraz u ogledalu optužnice Karle del Ponte. Mehanički ste napravili neprirodni zbir događaja, kaže Milošević tužilaštvu, kao da se njemu i njegovoj verziji događaja ne može uputiti ista primedba. On pravilno primećuje da tužilaštvo samo Srpsku demokratsku stranku naziva nacionalističkom partijom, dok za HDZ ne koristi istu odrednicu, ali kod njega samog ima svih vrsta nacionalizama i separatizama, jedino ni traga srpskom nacionalizmu. U opisu događaja iz protekle decenije optužba ćutke prelazi preko činjenice da Srbi nisu bili samo vinovnici već i žrtve ratnih zločina; kod Miloševića su Srbi samo i isključivo žrtve, a Srebrenica je prvog dana izlaganja uvodne reči samo mesto u čijoj okolini su “sa zemljom sravnjene stotine srpskih sela”. Sukob dve suprotstavljene verzije stvarnosti neće nužno u haškoj sudnici proizvesti jednu celovitu i istorijski tačnu verziju. Sudnice nisu mesta na kojima se nužno utvrđuje “šta se stvarno desilo” već mesta na kojima tužioci nastoje da, tačku po tačku, dokažu svoju optužnicu, dok odbrana insistira na detaljima i dokazima koji se ne uklapaju u tu verziju.

Miloševićeva strategija odbrane imaće posledice koje neće samo Milošević snositi. U nastojanju da sebe poistoveti sa Srbijom i srpskim narodom, Milošević neće ni pokušati da napravi distancu između sebe kao šefa države i protagonista događaja na terenu. On je mogao da se odluči za drugačiju strategiju: da otprilike kaže da je bio čovek mira i kompromisa, da je legitimnim sredstvima branio državu kojoj je bio na čelu, da se grozi zločina koji su se desili na terenu ali da nikad nijedan nije naredio niti odobrio, i da pojedinačne zločince ne treba poistovećivati sa srpskim narodom i srpskim istorijskim težnjama, da su i nad njegovim narodom počinjeni zločini, i to od strane zapadnjaka sa kojima je tragao za mirnim rešenjem i koji su ga podržavali dok su težili miru, a prestali da ga podržavaju i počeli da ga bombarduju kad su se odlučili da na Kosovo dođu vojničkom čizmom. Umesto toga, Milošević se odlučio na političku, a ne pravnu, odbranu pred onim što on valjda vidi kao sud istorije i sud srpstva, i trudi se da se što je moguće više identifikuje sa državom, nacijom, istorijom, vojskom i policijom. Zato poriče čak i srebrenički zločin Ratka Mladića: čast srpskog oficira ne bi, po njegovom mišljenju, Mladiću dozvolila takav zločin, pa ispada da Milošević tvrdi da Mladić nije kriv jer je - Srbin. Milošević bi trebalo da zna da će njegovo nastojanje da tako nešto na sudu dokaže pomoću svedoka po srpsku stranu možda biti ubitačnije od napora tužilaštva da dokaže lanac komandovanja u Srebrenici. Miloševiću se zapravo može desiti da u nastavku procesa bitno pomogne, ne sebi ili “srpskom narodu”, već tužilaštvu. U dosadašnjem toku procesa bila je kod njega uočljiva izvesna neosetljivost za tuđe stradanje, posebno za stradanje nesrba. Na samom početku procesa, prilikom unakrsnog ispitivanja Mahmuta Bakalija, Milošević je opravdavao policijski juriš na kuću porodice Jašari, i smrt dece i žena iz te porodice, time što je policija koja je opkolila kuću prethodno Jašarijevima dala dva sata vremena da se sami predaju. Nešto slično se desilo prilikom svedočenja doktorke Vesne Bosanac iz vukovarske bolnice: Milošević je u unakrsnom ispitivanju veoma insistirao na tome da su među ljudima koji su iz bolničkih kreveta posle pada Vukovara odvučeni na streljanje na Ovčaru bili pripadnici Zbora narodne garde, presvučeni vojnici. U jednom trenutku sada već pokojni sudija Ričard Mej, za kog se tada već mislilo da ga Milošević više ničim ne može iznenaditi, sa nevericom je upitao Miloševića da li je svestan da iz njegovih reči proizlazi da nema ništa sporno u ubijanju ratnih zarobljenika, pod uslovom da su prethodno nosili uniformu Zbora narodne garde. To moralno slepilo koje Milošević katkad i nehotice demonstrira u Hagu, strašno je optužujuće. U postupku izvođenja dokaza odbrane ono bi moglo svima postati vidljivije i ubedljivije. Negiranje zločina, ili još gore, neuviđanje zločina, uz Miloševićevo insistiranje da govori u ime Srba i Srbije, i da predstavlja Srbe i Srbiju, moglo bi biti poražavajuće po predstavu o Srbima u javnosti. To se videlo i prvog dana odbrane, kada je Milošević iz knjige Veslija Klarka citirao delove iz kojih je proizlazilo da su Olbrajt i Klark bili svesni da posle početka bombardovanja može uslediti napad na albanske civile. Milošević je valjda smatrao da razotkriva cinizam NATO-a, ali mu je izgleda promaklo da time implicitno priznaje da je srpska strana udarila po albanskim civilima u znak osvete zbog NATO bombi. Rat može biti pravedan, ali to ne znači da je sve što se učini u ratu pravedno. Odbrana zemlje je legitimna, ali napadi na civile i proterivanje civila nisu legitimni, pa makar se ti civili radovali bombama i pomagali pobunjenicima.

Drugim rečima, Srbima bi još moglo prisesti ovo suđenje Miloševiću, kao što bi ih tek skupo moglo koštati ono malo uživanja što ga još izvlače iz Miloševićevog poslednjeg okršaja sa Zapadom. Miloševićeva naracija skorije istorije javnosti Srbima bez sumnje zvuči uverljivije od tužilačke verzije u kojoj je Srbija glavni negativac DŽU ratova, a verovatno je donekle i prirodno što Srbi u Hagu navijaju za “domaći tim”, pa makar u domaćem timu igrao neko ko im nije omiljeni junak. Milošević je, osim toga, identifikovao nekoliko bolnih tačaka dosadašnje strategije tužilaštva (na primer to što su kao svedoci protiv njega do sada izvođeni vođe UČK, koje je KFOR uhapsio posle napada na Srbe 17. marta ove godine) koji domaću publiku neće ostaviti ravnodušnom. No dobar deo onoga u čemu domaća publika u Miloševićevom izlaganju uživa sudija Patrik Robinson proglasio je “irelevantnim” za tok procesa. Slovenija se zaista otcepila na način na koji je Milošević to opisao u uvodnoj reči, samo to ni na koji način ne amnestira odgovorne za zločine počinjene posle toga, stotine kilometara daleko.