19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Sa nimalo razumevanja za tek okončane, i ponovo neponovljivo uspešne igre održane u Atini, britanski novinari su krišom, gotovo barabski navukli, sada već “zamrznutog”, predsednika bugarskih olimpijaca izvesnog Ivana Slavkova i njegove poslovne prijatelje, uključujući i Beograđanina Gorana Takača da razotkriju pozadinu izbora za domaćina Olimpijade. Slavkov je ubrzo po emitovanju emisije proglašen za nepoželjnu osobu u olimpijskim krugovima, članovima MOK-a je zabranjen kontakt sa Takačem, a listom svi viđeniji listovi u svetu su se još jednom obrušili na MOK proglašavajući ga najkorumpiranijom organizacijom na svetu. Žrtve dokumentarca - Slavkov i Takač - odbacili su optužbe britanskih novinara, objašnjavajući da su “prihvatili igru” u želji da razotkriju “pokušaj korupcije” unutar Olimpijskog komiteta. Najavili su i tužbe protiv Bi-Bi-Sija, koje je glavni konsultant autora dokumentarca i ogorčeni kritičar rada MOK-a Endru DŽenings opisao kao “nerealne pretnje”. “Svinje će početi da lete pre nego što se to desi”, rekao je DŽenings - autor bestselera “Novi gospodari (Olimpijskih) prstenova”. Već krajem meseca poslednju reč o ovom slučaju daće Etička komisija MOK-a. Suštinski, tvrde ovdašnji poznavaoci okruženja koja prate organizaciju Olimpijskih igara, Takač je samo iskoristio odličnu početnu poziciju koju mu je tokom višedecenijskog angažmana na najvišim pozicijama u MOK-u izgradio otac - Artur, koji je pod još nerazjašnjenim okolnostima nestao pre četiri meseca na Kopaoniku. “Jednostavno, on poznaje sve te ljude i ima mogućnost da stvori kontakte sa članovima MOK-a. Rezultat nije baš u skladu sa olimpijskim načelima, ali je daleko od protivzakonitog. Takaču, suštinski, MOK ne može ništa, dok je Slavkov potpuno druga priča. NJega bi ishod zasedanja Etičke komisije i te kako mogao da zaboli”, rekao je za NIN izvor blizak MOK-u. “MOK je konstantno na meti nečuvenih izmišljotina o navodnim skandalima, za koje ne postoji ni trunka dokaza”, rekao je Takač.
Suštinski, britanski novinari su, prerušeni u predstavnike tamošnje, fantomske, firme koja želi da osigura da London u konkurenciji još četiri velika grada dobije organizaciju Olimpijskih igara 2012. godine “iskopali” kontakte sa četiri “agenta” širom sveta, čija se poslovna aktivnost svodi na uspostavljanje kontakata sa “korupciji sklonim” članovima MOK-a, kako bi se osigurala famozna 63 glasa neophodna za uspeh kandidature. Uzgred, na kravate su nakačili kamere i krenuli u pohod na osvajanje podrške. Već posle nekoliko kontakata sa Takačem, Egipćaninom Mahmudom al Faravanijem, Kuvajćaninom Mutalebom Ahmadom i Mađarom Gaborom Komijatijem, bilo je jasno da će navodni zastupnici Londona, a u stvari novinari, morati da namaknu oko 2,5 miliona evra za 15-20 glasova, te nekih 3 000 evra dnevno za usluge posrednika.
Novinari su tokom višemesečnih putešestvija i brojnih kontakata sa posrednicima, te niza veoma interesantnih konverzacija tipa “On suštinski podržava Pariz, ali mu trebaju pare”, uspeli da prikupe navodnu naklonost čak 53 člana MOK-a. “Hrana za ajkule je skupa u poslednje vreme”, primetio je londonski “Indipendent”, dok su se ostali svetski mediji obrušili na MOK opisujući ga kao “privatni klub”, koji na samo sebi poznate načine odlučuje o organizaciji Olimpijade - globalne manifestacije koja sa sobom vuče milijarde dolara vredne građevinske radove, marketinške kampanje i basnoslovno skupa prava televizijskih prenosa.
|
Jadni naši bogati sportisti Atina je ostvarila igre bez mane. Čak je i završni protokol uspeo da bude zabavan, možda i uzbudljiv Pred 80 hiljada gledalaca i tri i po milijarde TV posmatrača, skoro jedan sat defilovali su lepe devojke i momci iz 202 zemlje sveta. Svi su bili razdragani, svi dobili svoj deo aplauza. Grci su te prve noći kad su se Igre vratile kući nekako uspeli da potisnu razočarenje zbog doping afere Katarine Tanou i Konstantina Kenterisa, gotovo izvesnih osvajača sprinterskih medalja, ali izopštenih iz atletskog tima. Verovatno su jedino Grci koji su pohađali klasične gimnazije doživeli to čarobno veče kao kalokagatiju - stanje prosvetljenosti, u kome se osećanje i shvatanje lepote održavaju u ravnoteži sa zakonima morala, tom kičmom čovekovog odnosa prema svojoj sabraći i sebi samom. U petak, šesnaest dana kasnije, u svečanom zatvaranju olimpijskih igara 28. Olimpijade, ponovili su se vekovni obredi koji inače, zbog svoje protokolarnosti ostavljaju gledaoce ravnodušnim. Ali reditelji su te noći doveli u arenu neku divnu decu, grčku i kinesku, koja su svojom očaravajućom verom i nadom u očima preneli i poneli duh olimpizma iz Atine u Peking, domaćinu sledećih Igara. Čak se i Kinez kamenog lica, gradonačelnik Pekinga, smeškao dok je mahao olimpijskom zastavom. Iz nekoliko završnih večeri prohujalih olimpijskih igara pamtim pospane protokolarne epizode. Ali, ove večeri u Atini kreatori programa izveli su na scenu šest najpoznatijih pevačica i pevača Grčke, kineski hor i pekinšku operu. Transazijski “Put svile” postao je put pesme i ozarila su se sva lica u areni i na tribinama. Žurka bi potrajala do u zoru da organizatori nisu bili ljudi od mere i harmonije. Pevalo se i mahalo svim zastavama sveta, ponajviše grčkim. Planeta se na kraju razdragala u ritmu pesme koju je pre pet decenija pevala Melina Merkuri u filmu Nikad nedeljom, u kome je buduća ministarka kulture igrala prostitutku velikog srca i duše. Verujem da će posle te atinske večeri psi rata imati vraške teškoće da gurnu bilo koga od tih momaka da pucaju jedni u druge. Možda je upravo to veče bilo olimpijska magija “svetog mira”, kojim su stari Grci umeli da očuvaju svoje Igre dvanaest vekova bez prekida. Svako biće sportskog, dakle i viteškog duha, raduje se ulasku Kine među najuspešnije olimpijce, mada velika Kina nije i bogata. Mali i siromašni narodi neće više morati da se pravdaju Kubertenovom, potpuno nerealnom, preporukom: “Važno je učestvovati, a ne pobediti!”, dok je u staroj Olimpiji - Kubertenovom prauzoru - bilo jedino važno pobediti. MOK je kao organizator Igara postao sve važniji kao staratelj sporta u svetu. Ali sport je postao složen, zahtevan, apsolutno globalan a time i sve skuplji. Tako je već poslednjih 70 godina. Jadni naši bogati sportisti-profesionalci! Neka su im laki postolimpijski dani i noći! SERGIJE LUKAČ |
Svemu tome, naravno, treba dodati i troškove vrhunskog smeštaja, skupih poklona, “hostese”, armiju telohranitelja za masu članova MOK-a, među kojima se, tvrde zapadni novinari - nalaze trgovci oružjem, aristokrate, multimilioneri, trgovci belim robljem, nekadašnji učitelj tenisa Borisa Jeljcina, istinski zaljubljenici u sport i sudija Međunarodnog suda pravde. “Nekima je stalo do sporta, ali nekima uopšte nije”, tvrdi DŽenings na čiji se nagovor Bi-Bi-Si i upustio u snimanje već čuvenog dokumantarca.
“Olimpijske igre su isključivo vlasništvo MOK-a, koji bez ograničenja polaže vlasništvo na sva prava koja iz igara proističu, uključujući organizaciju i prodaju prava prenosa”, navodi se u tački 11 Olimpijske povelje. Samo od prodaje televizijskih prava, MOK je tokom atinske Olimpijade zaradio jednu i po milijardu dolara, što je otprilike polovina ukupne zarade te organizacije od netom završenih igara. Prava se prodaju i unapred, te se tako američki televizijski gigant NBC za prava prenosa sledeće dve Olimpijade u Severnoj Americi obavezao da će uplatiti ukupno dve milijarde dolara. Koga briga ako još neko zaradi neku crkavicu.
