Farenhajt 9/11 i naše doba

Neverovatan uspeh na kasama novog filma režisera Majkla Mura, kao i činjenica da je film Farenhajt 9/11 istovremeno na festivalu u Kanu dobio glavnu nagradu, sve to izaziva niz zanimljivih pitanja.

Deo tih pitanja tiče se filma kao takvog, deo politike sadašnje američke administracije, a deo nas samih. Počinjem prvom grupom pitanja.

Imao sam tu sreću, ili sam pre možda bio baksuz, što sam taj film video na ovogodišnjem filmskom festivalu u Karlovim Varima. Otvoreno se istrčavam - supruga i ja smo u toku predstave dva puta nameravali da pre vremena s nje izađemo, ali pobedila je želja da dogledam film do kraja.

Reč je o snimku više-manje dosadnom. Kako je neko negde rekao “slepljenom”. Niti predstavlja neko otkriće, niti je vredan pažnje. Čovek čije su oči otvorene i koji posmatra svet oko sebe ništa novo iz tog filma ne može saznati. Ne vidim u njemu nijedan originalni iskorak u filmskoj tehnici, ako izostavim to da ceo film veoma vešto izigrava kao da je dokumentaran, što svakako nije istina. To je veoma “igran” film u smislu rafinovane konstrukcije.

Iznenađuje me komentar u nedavnom izdanju engleskog “The Economist” u kome su neki filmski momenti nazvali “astroke of genius”. To meni izgleda kao veliko preterivanje. Mi, koji smo doživeli propagandističke filmove komunističke ere, preosetljivi smo na razne trikove gospodina režisera. Ne mogu da shvatim odlučivanje kanskog žirija. Iako ovaj festival već odavno nije onakav kakav je bio pre trideset ili četrdeset godina, i mada nikada nije bio ravan Veneciji i Berlinu, ipak nikada do sada nije bio sveden na dodeljivanje Oskara. Kriterijumi su uvek bili viši i zato ne razumem kako su ti kriterijumi bili primenjeni na ovaj film.

Nemam ništa protiv prava Majkla Mura na političke stavove koje tako upadljivo predstavlja u ovom filmu. Na kraju krajeva, svoje političke stavove zastupa svako od nas i svako od nas to radi najbolje što može. Ali, ako je neko čovek filma, logično je da će za to upotrebiti upravo taj instrumentarijum. To me zaista ne vređa. Vređa me stanovište filmskih stručnjaka i kanskog žirija. Za to nemam nikakvo razumljivo objašnjenje, ako izostavim shvatanje da je reč o klasičnom primeru evropskog kulturnog antiamerikanizma.

Film svakako govori nešto i o Bušovoj administraciji, za nekoga možda i nešto otkriva (jer ne znamo svi baš sve detalje), ali dopušta sebi neverovatne trivijalizacije. Možemo (i hoćemo) da se prepiremo o tome koliko je odluka o ratu u Iraku bila pod uticajem stvarno duboke brige o ljudskim pravima koja se tamo krše decenijama ili vekovima, koliko je predstavljala izraz autentičnih strepnji predsednika za bezbednost Amerike i njenih građana, koliko je tu bila reč o danas veoma kritikovanim hipotezama o povezanosti Iraka i Al kaide ili Sadamovim oružjima za masovno uništavanje, ili je eventualno bila motivisana dugoročnim američkim strategijskim interesima. To su legitimna pitanja i naći relativnu težinu ovih faktora u odlučivanju američkog predsednika i identifikovati se s njom, biće dugoročna tema diskusija i sporova ne samo u Americi. Ali ako gospodin režiser pokušava da nas nagovara da je do rata došlo zbog kratkoročnih profita američkog biznisa ili zbog prethodnih ličnih kontakata DŽ. V. Buša s porodicom Osame bin Ladena, tad se čovek mora svemu tome pre smejati.

Za mene je najvažnije to da Murov film i njegov prijem (dvadeset minuta frenetičnih ovacija u Kanu ili prevazilaženje rekorda posete gledalaca prošle sedmice u Parizu) svedoče o nečem suštinskom, a ja se usuđujem da kažem veoma neprijatnom, i to o nama samima. Kako o onima među nama koji poruku ovog filma u celini bagatelišu i zauzimaju jednako uprošćeno, kao u ogledalu dato suprotno stanovište, tako i onih koje je film oduševio i tek im kao takav “otvorio oči”.

Plaši me što ima toliko onih koji film vide upravo sa ova dva ekstremna stanovišta. Plaše me vesti o tome da je u Sjedinjenim Državama toliko gledalaca ovog filma posle projekcije izjavilo da su posle niza godina ili čak decenija (u nekoliko slučajeva čak i prvi put) bili u bioskopu, jer to znači priznanje užasno uprošćenog i deformisanog viđenja sveta, koje ih iz njihove uprošćene i deformisane nirvane ne može osloboditi. Bojim se da su svakodnevne televizijske vesti kojima su ovi ljudi permanentno izloženi, jednako uprošćene i deformisane. I to ne samo u totalitarnim i autoritarnim režimima. To tako može biti i u “brave nenj njorld” modernih informativnih tehnologija, Interneta, mobilnih telefona i satelitskih televizija.

To, da nam takva opasnost preti, dokazuje upravo ovaj film.