Novogovor i balkanofobija

Profesor slavistike na Odseku za južnoslovenske studije Jagjelonjskog univerziteta (Uninjersdžtet Jagiellonski) u Krakovu, u Poljskoj, 28-godišnji sociolingvista Mačej Červinjski (Maciej Czernjinski) istražuje promene ideološkog diskursa u balkanskim zemljama. Doktorirao je na temi “Jezičko planiranje i oblikovanje leksičke norme u hrvatskim medijima”, a kao istraživač se bavi “kritičkom diskurzivnom analizom”, koja diskurs vidi kao način na koji ideologije šire svoja uverenja - komunikaciju, interakciju, ideologiju i kulturni kod. Nedavno je, na seminaru “Demokratija i ljudska prava u multietničkim društvima” u Konjicu, predstavio istraživanje o konstrukcijama panbosanskog i etničkih identiteta u jeziku medija u BiH. Za NIN govori o promenama u jeziku na Balkanu.

Na koji način je jezik učestvovao u širenju nacionalnih ideologija u poslednjih deset godina u bivšim jugoslovenskim republikama?

- Kao i sve drugo, i jezik se u ratu radikalno menja, a sopstvena nacija prikazuje kao mnogo bolja od “neprijateljske, druge”. Pojačava se upotreba pogrdnih reči na račun drugog i upotreba reči kojima se veliča sopstvena nacija, što ponekad ide do komičnog. Takvi su slučajevi kada srpska štampa (to je primer koji sam pročitao kod Bugarskog) piše da Srbi imaju pravo da ruše muslimanska sela, jer je i Bog Srbin, pa će im oprostiti, ili kad u Hrvatskoj, gde je posebno izraženo distanciranje od istočnih suseda, štampa piše da je Tuđman, u vreme kad je politički bio potpuno izolovan, tokom boravka u Americi dobio podršku da je Hrvatska u Evropi, a ne na Balkanu. Takve su stvari, naravno, komične.

U tom važnom trenutku za rekonstrukciju nacija bila je potrebna mobilizacija i jezik je opet dobio snažnu simboličku funkciju. Stvaranje opozicije mi-vi dogodilo se, možda pre svega, na polju diskursa kao najvažnijeg oruđa ideologija i on je usmeren ka širenju dotičnih ideja, mitova...To je bila nacionalizacija jezičnog izraza radi mobilizacije i potrebe borbe za nešto - za otadžbinu koja postaje apsolutni imperativ ili protiv nečega - protiv svih koji negiraju tu potrebu. Tako se pojačava ideološki neprijatelj koji, svakako, već postoji.

Doktorirali ste na jezičkom planiranju i stvaranju leksičkih normi u hrvatskom jeziku. Šta su ključni zaključci vaših istraživanja?

- U disertaciji sam pokušao da rekonstruišem hrvatsku jezičnu politiku i da ukažem na savremeni jezik medija kao efekat tih procesa. Pokazao sam da se purizam jeziku nametao kao efekat dominantnih ideologija. On nije imao jedan izvor i najčešće je bio promovisan od intelektualaca-diletanata, uz podršku političara. Istraživao sam sto parova “starih” i “novih” ili oživljenih reči i izraza, u odnosu na savete jezikoslovaca, i samo u osam odsto slučajeva postoji ista norma kod svih, što govori da purizam nije bio konsekventan.

Taj proces je, nedvosmisleno, bio snažan i u velikoj meri se pokušavalo da utiče na razvoj jezika, ali bi bilo previše jednostavno i donekle netačno reći da su “Hrvati menjali i promenili svoj jezik”. Najradikalniji oblik “čistunstva” u jeziku nikada nije zaživeo u stvarnosti, kako zbog prekratkog vremena koje su nacionalisti proveli na vlasti, tako i zbog vrlo snažnog protivljenja hrvatske elite (ne samo lingvističke) tom procesu.

To, naravno, ne znači da proces purifikacije nije promenio strukturu jezika, jer jeste i jer je, ako uporedimo leksički nivo 80-ih i 90-ih godina, uočljiva razlika u svim stilovima. Ipak, oživljen je samo deo leksičkog blaga, a novostvorene reči uglavnom nisu prihvaćene, sem u nekim ultranacionalističkim medijima ili kod nekih fascinanata-diletanata. Uočljivo je, takođe, da je taj proces u padu sada kada nacionalna mobilizacija nije više toliko potrebna i razlika u jeziku se vidi.

Kakva je situacija bila u Srbiji?

- U srpskoj lingvistici smo, takođe, osećali pokušaj potrage za autentičnim, kao što je bilo u određenom vremenu i kod određenih intelektualaca “okamenjivanje”, petrifikacija ćirilice i insistiranje na njoj kao izvornom i jedinom srpskom pismu. Ipak, u Srbiji taj proces nije bio toliko separatistički. Srpska lingvistika negirala je da je srpski jezik (ili varijanta) imao hegemonističku poziciju prema hrvatskom i smatrala je da su oba jezika, zapravo, jedan jezik, onakav kako ga je, s nekim promenama, kodifikovao Vuk Karadžić. U tom slučaju u jeziku se vidi njegova komunikacijska funkcija. I, opet, u srpskoj nauci imamo bar nekoliko, dobro poznatih pristupa tom pitanju. Istakao bih ovde i da su diskusije o jeziku toliko ideologizirane da je potraga za istinom gotovo i nemoguća.

Bavili ste se i medijima u BiH, vaše istraživanje je pokazalo da mediji znatno manje koriste termine “Bosanac”, građanin, državljanin, a mnogo više one koji odražavaju nacionalnu pripadnost kao što su Srbin, Hrvat, Bošnjak.

- Tu treba razdvojiti pisanje medija uoči poslednjih izbora u Bosni i posle njih. Nedelju dana pre izbora, u medijima kao što su “Dnevni avaz”, “Oslobođenje” i “Nezavisne novine”, reč Bosanac nije upotrebljena nijednom, što znači da ta kategorija uopšte i ne postoji u percepciji ljudi koji pišu, nego da su ti ljudi vezani uz nacionalne kolektivitete. I to dominira u svim novinama koje sam istraživao, i u Federaciji i u Republici Srpskoj. U “Dnevnom avazu” se, na primer, nijednom ne pojavljuje nadnacionalni čovek. Za mene je donekle bilo iznenađenje što se u banjalučkim “Nezavisnim novinama”, iako samo u 35 odsto upotrebe termina čiju sam zastupljenost istraživao, ipak najčešće pojavljuju nadnacionalni identiteti kao građanin, državljanin. To me je iznenadilo, s obzirom na to da je srpskoj eliti u BiH najviše stalo da brani njen sadašnji poredak, zadržavanje entiteta, da ne zalazim u to da Hrvati žele da stvore treći, a da bošnjačka liberalna elita želi da ukine oba entiteta. Ipak, važno je naglasiti da su “Nezavisne novine” bliske liberalnim, umerenijim političkim snagama, a da su “Dnevni avaz” radikalno bošnjačke novine.

Koliko je potrebno da prođe vremena da se jezik “vrati u normalu” i primeri novim uslovima?

- Takva vrsta viđenog, eksplicitnog novogovora većinom je nestala. Nacionalizam je zamenjen političkom korektnošću. Moja istraživanja u Hrvatskoj 90-ih godina pokazala su da je Evropa u medijima predstavljana kao prostor kojem Hrvatska nedvosmisleno pripada, uz uočljivo distanciranje od balkanskih zemalja koje su eksplicitno vrlo negativno predstavljane. Tuđman je na taj način Hrvatsku udaljio od Evrope i od vrednosti koje EU promoviše - tolerancije, otvorenosti, raznolikosti i, pre svega, saradnje. Tuđmanovo uverenje i opsesija doveli su Hrvatsku na ivicu evropskih integracionih procesa i mislim da je to najviše uticalo da HDZ izgubi na januarskim izborima 2000. Nakon tih izbora, uz veliku podršku nezavisnih medija, menja se slika o susedima s istoka. Srbi i drugi istočni narodi više nisu predstavljani na takav radikalno negativan način, iako se i dalje predstavljaju kao gora, manje civilizovana grupa koja pripada drugoj kulturi. Retorika se menja i manje je agresivna, više je implicitna.

U hrvatskim medijima danas dominira ideologija koja promoviše evropske vrednosti kao mnogo prihvatljivije nego balkanske, iako nijedne nisu tačno definisane. Za liberalni diskurs, demokratija i međusobno razumevanje između dosadašnjih neprijatelja, pri čemu su Srbi naravno najvažniji, jeste najznačajnije što zbog zahteva EU, što zbog njihovog ideološkog stava, dok nacionalistička ideologija i dalje nastoji da jača razlike između dve nacije. Ako je elita odgovorna za konstruisanje identiteta, kada posmatramo stavove prema trenutnom političkom okviru Evrope, možemo da uočimo dve grupe. Balkanofobija je zajednička za oba pristupa, a eurofilija je različita. Liberalna struja se u tom slučaju brine o političkim i konceptualnim aspektima, dok je nacionalistička isključivo konceptualna i, u političkom smislu, eurofobična.

Na koji način se u bivšim jugoslovenskim zemljama u jeziku iskazuje politička korektnost? Taj se pojam ovde najčešće potpuno pogrešno tumači.

- Diskurs u ratnom i posleratnom vremenu se potpuno promenio i to je sigurno pitanje konsolidacije. Pitanje političke korektnosti u tom smislu značajno je kao postignuće evropske humanistike. Na primer, zašto Sanader sada želi da izruči hrvatske generale, uključujući i Antu Gotovinu kada je pre godinu dana govorio da on ne može u Hag? Ili zašto Vuk Drašković koji nije bio za izručenja, sada ima podršku svoje partije da se svi izruče, ili zašto je Tomislav Nikolić došao u džamiju? To jeste u sferi politike, ali to svi mi osećamo. Do toga dolazi na osnovu očekivanja hegemonih ideologija. Ne pojedinih političara kao što je Solana ili neko drugi ko kaže “Izručite Gotovinu u Hag” ili “Uhapsite Karadžića” i koji samo prenose stav ideologije kojoj pripadaju.

Čovek kada postane deo jednog sistema, mora tako i da se promoviše. Može se reći da Norac neće biti izručen, ali samo dok niste na vlasti i to je ta snaga političke korektnosti, koja takođe može biti opasna. Drago Jančar, na primer, ukazuje u jednom eseju da politička korektnost ubija spontanost, izraz, ekspresiju, ali ne bih sada ulazio u to da li je važnija spontanost; od toga se Srbi i Hrvati međusobno ne ubijaju. Najvažnije pitanje je da li politička korektnost, kao sredstvo promene stereotipa i drugih predrasuda, može biti “alatka” u procesu popravljanja sveta. Da li je moguće da, na primer, kad prestanemo da upotrebljavamo negativne nazive za neke rase posle izvesnog vremena prestanemo i da ih kvalifikujemo prema tom rasnom modelu? Da li kad prestanemo da govorimo da su ubice uglavnom crnci, kakav je slučaj, na primer, u Engleskoj, istovremeno prestanemo da ih vidimo kao zle? To ne znamo. Znamo, ipak, da je jezik aksiološki odraz toga što se u društvima događalo. Ako, na primer, Poljak za Nemce zvuči negativno, onda to znači da se taj stereotip proširio u društvu i odrazio u jeziku. U svemu tome, pitanje je da li je to zaista humano i etički prihvatljivo, jer je to način, možda u dobrom pravcu, mada, na kraju krajeva, manipulativan.