Leteći cirkus Montija Vučića

Što zaradim potrošim što dobijem izgubim skroz sam bankrot mama. (Azra, Bankrot mama) Kada optimista tvrdi da nešto ne može biti gore, tu je obavezno i pesimista, koji kaže, može, može. Kada tako živite više od trideset godina, rekli bismo verovatno od famozne Osme sednice, mislite da ste u životu skoro sve videli, i da vas više ništa ne može iznenaditi. Samo, to je ipak tako ako živite u nešto sređenijoj, pa i srećnijoj državi od Srbije. Jer, dovoljno je imati samo Aleksandra Vučića, pa da ne možete da sastavite dva, tri dana bez gromopucateljnih ideja, raznih spektakularnih događaja, opsenjivanja prostote, šibicarskog poimanja državnog i nacionalnog interesa (šta god to značilo), uličarskog rečnika, i na tome zasnovane spoljne politike, posebno prema susedima iz eks-Ju, te posvemašnjeg japajakanja, što je sve osobina vrhovnog žreca režima, kojemu tercira veliki broj političkih poltrona, sa oskudnim rečnikom, ali rešenih da svoje mesto pokraj Vođe utvrde uvredama, brutalnostima i kaljanjima političke atmosfere u zemlji i inostranstvu. U tom ozračju, negde se umetnula ideja o Narodnom pokretu za državu (NDP), pa da vidimo na šta taj projekat liči. Aleksandar Vučić je kao apsolutni gospodar političkog života u Srbiji svesno manipulisao političkom scenom, koristeći svoju partiju-pokret, ali i delove opozicije, posebno one sa „desnije“ strane političkog spektra. Sada se zafarbao u ugao i u situaciji je koju nije imao – prinuđen je da odradi poslove zbog kojih je do sada imao blagonaklonost značajnog dela međunarodne zajednice. Stoga je u korleoneovskoj dilemi – ima ponudu koju ne može odbiti. Jer, mogao bi zbilja izgubiti vlast, a to je za njega i bulumentu besprizornih političkih likova oko njega najveća mora! Posebno ako se istraje, na zasad retkim zahtevima opozicije, da se moraju položiti računi za (ne)dela, velike pljačke države i društva, do sada neviđene ne ovim prostorima. Naravno da će pokušati da iskoristi ono što je do sada radio, obilato kljukanje parama belosvetskih firmi, koje su isplaćivane iz budžeta Srbije – a nisu donele skoro nikakav efekat. Jer, ti „biznismeni“ su uredno proglašavali bankrot, gasili pogone i terali radnike na berzu rada, a dugove firmi niko nije mogao naplatiti. Nakon toga, sa novom firmom, uglancanom, ponovo kod kasice-prasice, budžeta Republike Srbije, stajemo u red da opet prodajemo dobro upakovanu maglu! U političkom smislu, bankrot-firme su i SNS i neki njeni sateliti. Pravdi na volju, ovaj pokret morao bi se zvati Pokret za spas Aleksandra Vučića, koji bi trebalo da bude očišćen od „dugova“ dugotrajne vladavine SNS (čija to beše partija?), tako da bude, kao novi projekt, na političkoj sceni Srbije! Tu uskače i pomoć - stabilokratski nastrojeni emisari međunarodne zajednice, koji naglašavaju potrebu stvaranja „normalnosti“ u Srbiji, pa NPD privlači sebi delove sadašnje desničarske opozicije, one koja je pod kontrolom raznih sigurnosnih službi, ali i istinske opozicije, koja je trenutno u vrlo teškoj situaciji. Zatim se potpisuju međunarodni sporazumi, pa „onaj“ o Kosovu, uvode se sankcije Rusiji, cveta sto cvetova! „I nikom nije lepše nego nam, samo da je tako svaki dan?“ Zašto smo sumnjičavi? Skoro punih jedanaest godina Vučićeve vlasti pokazale su golemo nepoštovanje ostalih političkih opcija u Srbiji, civilnog društva i ekspertskog mišljenja, odnosno nepoštovanje demokratskih procesa. Aktivno razbijanje Demokratske stranke, difamiranje inače solidnih predsedničkih kandidata Saše Jankovića i Zdravka Ponoša, mnogobrojne krađe izbora, posebno u Beogradu, te još mnogo toga, jasno kazuju da Vučić ne može prihvatiti da deli nimalo vlasti, što ide tako daleko da se silom njegova vlast uspostavlja čak i u mesnim zajednicama. Vučićeva SNS je osvajačka partija, ona je antisistemska, koja nije kadra izgrađivati institucije. Umesto toga, ona ih demolira i naširoko se sprda sa njima. I to je sada problem, moraju se tražiti saveznici, kako bi oni sa Vučićem podelili odgovornost za „nacionalnu izdaju“, kako je on to označavao dok je bio komotan sa vremenom. To je teško učiniti kada je prosečan član njegove partije i njegov prosečni glasač protiv toga, bespogovorno je za Rusiju, a protiv je Evropske unije i Zapada? Možemo biti zluradi pa reći da je to sasvim zaslužena situacija za njega – Vučić se konačno popeo na sam vrh svoje nekompetencije. Zato širom otvorenih očiju gleda na nemili i neprijateljski Zapad, sa molbom da mu se privedu neke od proevropskih i demokratskih partija, što se trenutno čini nemogućim. Što se tiče desnog političkog spektra, to će uraditi razne „službe“, koje su odmah nakon izbora počele da „buše“ tzv. patriotske partije desnice, što i nije čudo, jer je većina njih nastala na čudan način i u „prisustvu vlasti“. Ako bi uspeo da napravi koaliciju sa SSP, PSG, DS ili Zajedno, to bi bio njegov poraz, ali i poraz ovih, još uvek, opozicionih partija. Zato ovo sve podseća na mešavinu ideja koloritnih istorijskih i književnih junaka - Nerona, Minhauzena, Ostapa Bendera i Montija Pajtona. Postmodernizam u svome najboljem izdanju.