Kraća penzija zbog dužeg života

Moj odgovor je ’ne’. A šta je bilo pitanje? Ova šala o tipično francuskoj reakciji na mnogobrojna društvena pitanja, a posebno ona koja podrazumevaju reforme, možda predstavlja preteranu simplifikaciju, ali svakako sadrži i popriličan grumen istine. Pored toga, ako je nešto nesporno o savremenom francuskom društvu, to je da je ono podeljeno: po mnogo osnova, zbog brojnih razloga i na različite – često veoma kreativne i neočekivane – načine. Međutim, i pored toga, ponašanje građana Francuske je, u mnogim situacijama, determinisano ustaljenim, gotovo podrazumevajućim socijalnim uzusima i navikama, tako da se, uz relativno mali rizik od uopštavanja, može reći da je ono često predvidivo. Na šta konkretno misli autor ovog teksta odlično će znati svako ko je doživeo gužve na auto-putevima u isto doba dana i godine (jer tada se, zavisno od teritorijalno podeljenog školskog raspusta, znatan deo Francuza vraća sa odmora ili na njega ide), ali i svako ko je (čak i u većim gradovima) pokušao da ruča pre 11.30 ili, daleko bilo, posle 14.30. Ne može se reći da građani Francuske posebno vole američke restorane brze hrane koji su za goste otvoreni i u (svako) drugo doba dana, ali to ih neće sprečiti da i u tim restoranima naprave gužvu baš negde posle podneva, jer je, mon Dieu, tada i samo tada vreme za taj obrok. U tom složenom odnosu koji, sa jedne strane, podrazumeva jaku vezanost za ustaljene navike i stečena prava i, sa druge strane, uvrežene, društveno prihvaćene i normativnim sistemom podržane slobode da se, svoje (različito) mišljenje ili protest ne samo iskažu, već i od drugih čuju i medijski odjeknu, u Francuskoj se desila (još jedna) značajna penziona reforma, sa još uvek ne potpuno poznatim pravnim i društvenim posledicama. Jedno od amblematičnih opštih mesta o Francuskoj je stanovište da je to država sa tradicijom, ali i društvo u kome su nastale i/ili pokrenute skoro sve ozbiljne i istinski duboke društvene promene, koje, sa odloženim dejstvom, gotovo po pravilu zapljusnu i ostatak sveta. U prilog tvrdnji o tradiciji može se, na primer, navesti podatak da je začetak francuske verzije onoga što danas nazivamo penzionim sistemom nastao pre tačno 350 godina, kada je Žan-Batist Kolber formirao mehanizam koji obezbeđuje primanja invalidima kraljevske mornarice, da bi, više od vek kasnije, posle francuske buržoaske revolucije bio uspostavljen prvi penzioni sistem namenjen državnim službenicima. Ako ponovo preskočimo nekoliko desetina decenija, od kraja Drugog svetskog rata u Francuskoj postepeno nastaje ono što se, današnjim terminima, može nazvati sistemom penzione i socijalne zaštite. U svakom slučaju, reforma penzionog sistema, kao i javna debata o njoj, već su skoro pola veka jedno od najužarenijih političkih pitanja u Francuskoj. Prelomni trenutak za razumevanje današnjih dešavanja nastupio je 1982. godine, kada je, kao jedno od svojih predizbornih obećanja, socijalistička vlada u vreme predsednika Republike Fransoa Miterana opšti zakonski starosni prag za odlazak u penziju spustila sa 65 na 60 godina. Počevši od tog trenutka, veliki broj Francuza je – nevezano za njihove leve, desne, centrističke ili ekstremističke političke preferencije – raniji odlazak u penziju počeo da smatra „stečenim pravom“, nečim što linearno shvaćen društveni i ekonomski napredak može samo da poboljša, a veoma teško da vrati unazad. Dobar deo današnjeg protivljenja aktuelnoj penzionoj reformi počiva upravo u ovoj činjenici, o čemu dovoljno govori i podatak da je, počevši od 2010. godine, podizanje granice sa 60 na 62 godine bilo sporo i vrlo postupno. Međutim, iako sporijim tempom nego gotovo svuda u zapadnoj Evropi, i francusko društvo stari. Broj godina koje nekada radno aktivno stanovništvo provede u penziji raste, a time i količina novca potrebna za njihova celoživotna primanja. Drugim rečima, ako je cilj da penzije ne opadaju, odnosno da rastu u procentu koji otprilike odgovara inflaciji, a uz to postoji visoka zaposlenost i produžen životni vek, postoje dva opšteprimenjiva rešenja: ili će se, sredstvima iz drugih izvora (recimo, širim ili dubljim poreskim zahvatima) obezbediti deo novca koga nema u penzionim fondovima, ili će se podići starosna granica za odlazak u penziju. Kako je prvo rešenje potpuno neprihvatljivo sa stanovišta trenutnih ekonomsko-političkih postavki, jedino što preostaje je upravo ono što je ključni element reforme čiji je pokušaj trenutno na delu u Francuskoj. U svakom slučaju, pre svog konačnog stupanja na snagu, u oba zakonodavna doma već usvojena penziona reforma 14. aprila treba da prođe i preispitivanje ustavnosti pred devetočlanim Ustavnim savetom (Conseil Constitutionnel). Ako, zbog složenosti pitanja i ograničenosti prostora, na ovom mestu zaobiđemo složene podatke o procentima, punoj i delimičnoj penziji, tromesečjima kotizacije i posebnim režimima za određene profesije, može se reći da se suština aktuelne penzione reforme u Francuskoj svodi na podizanje minimalne opšte zakonske granice za odlazak u penziju sa 62 na 64 godine (član 7. zakona). U inače nešto konzervativnijem gornjem domu francuskog parlamenta (Senatu), zakon je, uz užarenu raspravu, prošao sa relativno komotnom većinom od 195 prema 112 i uz uobičajeni način glasanja. Međutim, ono što je dodatno dolilo ulje na vatru je način na koji je reforma usvojena u donjem domu (Narodnoj skupštini). Naime, član 49-3 Ustava Francuske omogućava izvršnoj vlasti da „pred Narodnom skupštinom pokrene pitanje poverenja Vladi povodom glasanja o predlogu zakona koji se tiče finansija ili finansiranja socijalne zaštite“, pri čemu se „predlog zakona smatra usvojenim, osim ako, na osnovu inicijative za izglasavanje nepoverenja Vladi koja je podneta u naredna 24 časa“ Vlada ne padne na ovom glasanju o poverenju. Vlada je ovako postupila povodom predloga zakona koji donosi sporne reforme, a prilikom glasanja o jednoj od dve podnete inicijative za izglasavanje nepoverenja, od 287 potrebnih glasova za obaranje Vlade, protivnici reforme su sakupili 278, pa se zakon smatra usvojenim. Iako protesti zbog ove reforme u Francuskoj, u različitom intenzitetu i opsegu, traju već nekoliko meseci, pojačali su se od 20. marta, kada je Vlada, sa tankom većinom, „preživela“ glasanje o nepoverenju. Iako scene brojnih protestnih skupova, neretko praćenih nasiljem, mogu da navedu na drugačiji zaključak, na žalost svih domaćih i stranih dežurnih katastrofičara, u Francuskoj se trenutno ne dešava ništa pravno, politički niti ekonomski strašno, pa čak ni neuobičajeno. U nastavku ćemo navesti tri značajna razloga za ovu tvrdnju. Sprovođenje aktuelne penzione reforme je inicijalno bilo planirano tokom prvog petogodišnjeg mandata predsednika Emanuela Makrona. Međutim, zbog pandemije virusa korona, njegovo sprovođenje je na red došlo sada, nešto manje od godinu dana pošto je isti predsednik od građana Francuske dobio i drugi mandat. U javnom diskursu i medijima, pitanje ove penzione reforme je prisutno već godinama, i građani Francuske su, na poslednjim parlamentarnim i predsedničkim izborima, glasali sa punom svešću i opsežnom informisanošću o sadržini nastupajućih promena. Iako je pravo i, još više, politička praksa njegove primene na dovođenje u pitanje poverenja trenutnoj vladajućoj većini u ovoj državi odavno utemeljeno i opsežno korišćeno, izvršna i zakonodavna vlast Francuske uživaju nesporan demokratski legitimitet. Za razliku od, nažalost, sve brojnijih primera u Evropi – od kojih su nam neki ponekad preterano i neželjeno dobro poznati – zakonodavna i izvršna vlast Francuske su izabrani na nesporno demokratskim izborima, u atmosferi naglašenog pluralizma, nesumnjive vladavine prava i istinski slobodnih (po nekim pitanjima, često i većinski antivladinih) medija. Zatim, mehanizam vezivanja sudbine zakonskog predloga za glasanje o poverenju Vladi je, tokom Pete republike korišćeno tačno 100 puta, od čega (čak) 11 od strane aktuelne vlade, sa Elizabet Born na čelu. Konačno, ako se uporedi opšta minimalna zakonska granica za odlazak u penziju koja je na snazi u Francuskoj i u drugim državama Evropske unije, nema primera da je ona trenutno niža drugde nego u ovoj državi. Uz Francusku, ona je na 62 godine još u Švedskoj i Slovačkoj, u Nemačkoj i Belgiji je sada na 65 godina (sa planom da do 2029. u Nemačkoj i 2030. u Belgiji pređe na 67), u Danskoj na 67 godina (a treba da ide na 68 do 2030. godine), a susedna Hrvatska planira da trenutno važeću granicu od 65 digne na 67. Dakle, sve duže trajanje života Evropljana možda u jednom trenutku natera i Francuze da na pitanje sa početka teksta, umesto sa „ne“ odgovore sa „da, ali“. Već 14. aprila ćemo znati da li su, razmatrajući isključivo pravna pitanja, do istog zaključka došli i članovi Ustavnog saveta Francuske. Uroš Ćemalović doktor Univerziteta u Strazburu