Tela mnogo govore o vremenu u kome živimo

Beogradski festival igre ove godine ponudio je publici šarolik repertoar različitih stilova. Tako smo dobili jednu programsku paletu krajnosti, u kojima smo videli eksperimente i drukčije pristupe savremenoj igri. Naša dva sagovornika, sa kojima smo se susreli u drugoj polovini festivala, svakako svedoče o toj raznolikosti. Slavni italijanski koreograf Mikele di Stefano, dobitnik Srebrnog lava Venecijanskog bijenala igre za inovacije u umetničkoj igri, kreirao je novu Bajaderu za grupu mladih igrača Toskane, preispitujući sve što je izgubljeno, a ipak izvodljivo, a što potvrđuje prisustvo tela i preplitanje ljudskih putanja. Čuvena predstava klasičnog baletskog repertoara sada je prožeta idealizovanom egzotikom, a najpoznatija scena iz ovog dela Kraljevstvo senki odvija se na granici između ovog i onog sveta. „Ponekad dobijam pozive da uradim nešto, van mog resora. Ali ovog puta, desilo se da su tražili da poznato delo uradim drugim jezikom, sa mladim igračima iz Toskane. I svi su bili zaintrigirani šta mogu da donesem novo u postojeću priču“, kaže Mikele di Stefano za NIN. „Bio sam zaprepašćen što ću raditi tradicionalni balet, jer sam se ja u svom radu bavio nečim sasvim drugim. Teško sam se povezao s Bajaderom, odnosno sa svim temama koje se tu nameću. I onda sam došao do trećeg čina, kada se otkriva Kraljevstvo senki i ostao zadivljen. Pomislio sam kako je to čisto remek-delo, izvedeno s minimalističkom elegancijom. Zapitao sam se kakvim sredstvima ja mogu do toga doći. I onda sam uzeo elemente tog minimalizma i postavio ih kao snove glavnih likova. Taj čin je kao fantazija, kao jedna osobena vizija. Hteo sam da unesem energiju u taj čin, bez gubitka postojećih vizuelnih referenci. Dakle, isti elementi projektovani su u sasvim drugo vreme i prostor.“ I zaista, tokom celog tog čina, nameće se vizija koja nadilazi svoj kontekst i otvara prolaz čistom pokretu, apstraktnom i lucidnom u svojoj formalnoj jednostavnosti… Snolikost finala izvedena je poput filmova iz crno-bele epohe. „Ključna referenca u radu bila je zapravo celokupna situacija s virusom korone. Kada pogledate malo bolje, videćete da ima nečega u tim zamućenim figurama, ili u tome da svaki lik je u nekom svom posebnom prostoru. To je nastalo iz osećaja da smo bili onemogućeni da se dodirujemo, i da smo bili izolovani.“ Mikele di Stefano otkriva da su do toga došli prirodno, jer je čitava predstava rađena tokom dva lokdauna, u vreme pandemije. Ali ima samo reči hvale za plesnu trupu, za timski rad i kolektivnu otvorenost. Kaže da su, zahvaljujući tome, došli do nekih impresivnih rešenja, u slikama ljudi koji plešu zajedno, a koji su označeni brojevima. Odnosno do ideje čitave predstave da svako može postati žrtva. „To je bio i moj osećaj, pa samim tim to se prelilo u predstavu“, potvrđuje Di Stefano. „Ali nisam hteo da unosim sve. Želeo sam da neke činjenice ostanu po strani. Bilo je to teško vreme za nas, ali ujedno i veličanstveno, jer smo resetovali neke emocije. Videli smo konačno šta znači izolovano telo u pejzažu. I mislim da se to odrazilo na naš projekat.“ Di Stefano posebno veruje u igru, kao politički čin i odgovor prema svetu u kome živimo danas. „Tela mogu mnogo da govore o vremenu. Jer mogu potpuno da se promene prema onome što ih okružuje. A naša okolina se konstantno menja, svuda oko nas. Naučili smo da živimo sa virusom, sada učimo da živimo u ratu. Mi u Italiji dodatno prolazimo kroz čudan period jačanja desnice. I ne znamo još šta nas čeka. Kulturno finansiranje je neverovatno komplikovano i nejasno. Uvek postoji nešto što moramo promeniti... Ali moram da dodam, mračna su vremena, ali ujedno i veoma interesantna, što i te kako utiče na nas koji se bavimo umetnošću.“ Na drugoj strani, Španac Izrael Galvan, koji je nastupao dve večeri zaredom, saživeo se sa umetnošću flamenka, uz koji je odrastao uz roditelje. Kaže da se ni ne seća dana u životu bez igre. Vremenom je prihvatio igru kao svoju sestru bliznakinju, koja bi mu na sceni pomagala da predstavi svoje unutarnje biće. Beogradska publika ga je tako zdušno pozdravila u Madlenijanumu i Bitef teatru, gde je izveo predstave Zlatno doba i Solo. „Naslov Zlatno doba sugeriše da razmišljamo o boljim vremenima, koja su za nama. Ali ujedno, ovom predstavom želim da kažem da je to zlatno doba i danas, i da se otkrivaju sasvim nove stvari u flamenku. Što se drugog naslova tiče, Solo je termin koji se stalno koristi za umetnike, jer su oni sami dok rade. Ali tim terminom hteo sam i bukvalno da budem sam dok kreiram muziku i stvaram igru. A to je nešto potpuno drugačije od onoga što sam radio.“ I dok se ne razdvaja od tradicije u igri koju izvodi, Galvan smatra da je u flamenku najvažnija konverzacija sa samim sobom. Najvažniji deo pripreme za predstavu jeste upravo slušanje sopstvenog tela i ta vrsta saglasja. Dok sluša sebe i muziku koju stvara, time komunicira sa sobom iznutra. „Flamenko je način života. Filozofija iza flamenka jeste u tome da je flamenko porodica, jezik, sa svim svojim specifičnostima. Kada bi se dogodio rat između plesova, ja bih bio na strani flamenka“, kaže Izrael Galvan kroz smeh. U dokumentarcu o njemu, dostupnom na Netfliksu, saznajemo detalje iz života, vrlo emotivne slike odrastanja u porodici igrača. Na naše pitanje koje je sećanje na detinjstvo danas najčistije u njemu, Galvan odgovara: „Sećanja za koja sam vezan jesu sećanja na mirise mog detinjstva. Ovaj posao podrazumeva mnogo rada, samim tim i znoja. Ali bilo je i mnogo drugih mirisa. Mirisi su bili svuda oko nas. I zato dok plešem, pokušavam da pronađem novu ideju igre. Da otkrijem neko novo telo.“ I zaista, Lemond je napisao kako „Izrael Galvan tretira flamenko sa bezobrazlukom ljubavnika. Prekida gest, oponaša pokrete ptica, odlazi. Ponekad leti. NJegove ruke udaraju u leđa. On na trenutak prekida svoj zamah u kratkotrajnoj pauzi, baš kao što to čine genijalni komičari Čaplin, Kantinflas. Izrael Galvan sebi ume da ponudi luksuz ironije. NJegovo telo nije flamenko: on postaje flamenko.“ Na našu konstataciju da se danas mnogo toga podvodi pod flamenko i da se tradicionalni pristup više ne neguje, Galvan i nije baš saglasan. „Danas postoji mnogo umetnika flamenka, ali svaki od njih jeste flamenko. To je sada jedan multiverzum. Flamenko se uvek menjao, tako da ono što se dešava u svetu može da utiče na igru u pozitivnom smislu, jer preispituje konstantno šta je igra danas i gde joj je mesto. I uvek je isto, svako ko ulazi u taj život, mora da ga proživi iz korena.“ Primećujemo na njegovoj ruci prstenje sa srcem, sidrom i krstom. Pitamo za kraj da li je to ono što nam svakodnevno nedostaje. „Ne znam da li nedostaje, ali smatram da je to nešto što je najpotrebnije. Morate na sceni uvek da pokažete sebe, a to ne možete bez ljubavi, vere i nade.“ I zaista, svaka predstava viđena na Beogradskom festivalu igre to nam je saopštila na svoj način. Dragan Jovićević