Kapisla za vatromet

Florijan Zeler svakako je jedan od najpoznatijih i najpopularnijih dramskih pisaca današnjice. Ovaj francuski autor koji je karijeru otpočeo romanima (do sada ih je napisao pet), svoj pravi uspeh kod publike ostvario je tek svojim pozorišnim komadima, koji se danas igraju u oko 45 zemalja u svetu. Cenjeni i od kritike, njegovi komadi uživaju veliku popularnost i kod najšire publike, kako zbog nepogrešivog izbora tema koje uvek rezonuju s duhom trenutka, tako i zbog lakog, razumljivog stila te uvek sjajnog produkcijskog „pakovanja“ koje podrazumeva velika glumačka imena i prestižne pozorišne scene. U poslednje vreme Zeler se sve više okreće filmu, piše originalne scenarije, a režirao je i dva filma po sopstvenim komadima – film Otac imao je ogroman uspeh i dobio čak šest nominacija za Oskar i dve nagrade, te film Sin, istina s mnogo manje uspeha. Za vrlo kratko vreme i kod nas su postavljena čak tri Zelerova komada – Otac, Sin u Ateljeu 212, i sada Laž u Beogradskom dramskom pozorištu. Laž je komad iz 2014. godine i od tada je postao vrlo popularan i često igran, jer predstavlja u neku ruku produžetak bavljenja temama i formom koje je Zeler započeo u prethodnom komadu Istina. Zaplet je jednostavan, vodviljski – večera dva para, navodno bliskih prijatelja, dovedena je u pitanje jer je žena videla muža svoje prijateljice kako se ljubi s nekom drugom ženom. To je samo inicijalna kapisla za vatromet izuzetno vrcavih, duhovitih i efektnih opservacija na temu šta je iskrenost, čemu ona služi i kako utiče na naše živote. Naizgled, predstava se vrti oko te poprilično apstraktne postavke, ali zapravo ide u raznim pravcima, pored emotivnih preispituje i čitav jedan društveni aspekt koji se proteže od prijateljskog pa do profesionalnog i pokazuje koliko je laž imanentna, pa donekle i neophodna za funkcionisanje svih ovih životnih sfera. Ono što je posebno zavodljivo u ovom tekstu, jeste upravo ta veština s kojom se naizgled lako, u dve-tri replike, ocrtavaju složena psihološka stanja, duboke filozofske dileme i bolna životna iskustva. Naravno, sve ovo ostaje u kontekstu „pametnog bulevarskog pozorišta“, koje i te kako pazi da ne pređe liniju koja bi ga eventualno udaljila od široke publike. U elegantnoj i tačnoj rediteljskoj postavci Nikole LJuce sve je onako kako bi i trebalo da bude. Ritam se uspostavlja od prvog prizora i ne napušta do kraja, mizanscen je razigran i razrađen, kostimi su značenjski jasni, korišćenje svetla efektno i promišljeno. Sve je, kako u rediteljskom pristupu tako i u glumačkoj igri, obojeno ironijom i dvosmislenošću. Jedan od važnih preduslova za uspeh ovakvih predstava svakako je i glumačka podela, a ona je u ovom slučaju nepogrešiva. Sve četvoro glumaca (Tamara Krcunović, Miloš Biković, Miodrag Radonjić, Jelisaveta Teodosić) pored neospornog talenta i harizme poseduju i izrazitu medijsku popularnost, te se neznatnim intervencijama (promena mesta dešavanja, imena likova su zamenjena imenima glumaca, te još neke „sitnice“) ta igra istina i laži nastavlja, uz krajnju ironiju naravno, i na nekakvom metanivou. Očigledno zadovoljstvo s kojim su glumci pristupili svojim likovima gotovo privatno (u dobrom smislu te reči!) uživanje u zajedničkoj igri se i te kako oseća, te se taj osećaj s lakoćom prenosi i na publiku. Nije ni čudo što je svih četrnaest termina u aprilu već rasprodato. Boban Jevtić