“Sada će spaliti šefa”

Gospodine Miš, kada ste poslednji put videli Adolfa Hitlera?

- Tridesetog aprila 1945, oko 11 sati, izašao je iz svog stana i prošao pored mene. Ustao sam i pogledali smo se. Onda je otišao do kraja hodnika, pa se vratio i zastao, a ja sam samo gledao za njim. Konačno se okrenuo ponovo i nestao.

Kako je izgledao?

- Vrlo smireno.

Šta se potom desilo?

- Svi smo osluškivali i iščekivali pucanj. Onda je neko dozvao: “Linge, Linge, mislim da je gotovo.” Linge (Hajnc Linge bio je Hitlerov lični poslužitelj) odgurnuo me je u stranu i zastao kod Hitlerovih vrata. Svi su bili tihi poput miševa. Jedino sam ja mrmljao u telefon.

Jeste li ušli u sobu?

- Ne, ali kada su Linge ili Ginše (Oto Ginše je bio Hitlerov ađutant) otvorili vrata, video sam Hitlera kako sedi na sofi. Eva Braun je bila sklupčana pored njega, a on je bio presamićen unapred.

Johan Ratenbauer, šef Hitlerove garde, kasnije je istražiteljima u Moskvi rekao da je mu je Linge stvorio utisak da je u Hitlera ispalio metak milosrđa.

- Ne verujem, to ne ide uz Lingea. Hitler je pitao doktora profesora Vernera Hasea kako treba da se ubije da bude potpuno siguran.

Je li vas Hitlerovo samoubistvo iznenadilo?

- Nadali smo se da će se izvući iz Berlina. On, međutim, to nije hteo i tu ništa nije moglo da se učini. Onda se čekalo dan po dan, pa po pola dana i na kraju sat po sat, dok Lingeu ili Ginšeu konačno nije rekao da više ne želi da bude uznemiravan.

Je li vam Hitlerova smrt donela olakšanje?

- Pre strah, jer nisam znao šta će se desiti. Bojao sam da će nas Gestapo pobiti kao svedoke.

Šta ste onda učinili?

- Hteo sam da javim Šedleu (Franc Šedle je bio šef komandosa u Hitlerovoj pratnji), ali sam se vratio sa pola puta, onako izgubljen. Kada sam se vratio, nakon samo pola minuta ili četvrt minuta, Hitler je već ležao na podu i Linge i neki drugi su ga već umotavali. Posle su leš proneli pokraj mene.

Jeste li posmatrali spaljivanje leša?

- Nisam. Jedan od prisutnih je rekao: “Dakle, sada će spaliti šefa, idi gore.” “Neeee, ne idem ja gore, idi ti”, odgovorio sam. Ni taj neko nije hteo.

Kako ste dospeli u Hitlerovu službu?

- Godine 1937. prijavio sam se u rezervu SS-a, koja je kasnije postala oružana SS.

Jeste li bili nacionalsocijalista?

- Nisam bio ništa, samo vojnik kao i milioni drugih. Bio sam siroče i privukla me je mogućnost da se zaposlim kao činovnik. Mislio sam, što ne bih išao u državnu službu. Tako sam dospeo u SS.

Time još niste ušli u okruženje diktatora.

- Nisam, prvo sam bio upućen na front. Godine 1940. firerova ađutantura tražila je komandose za njegovu pratnju.

Kako su došli do vas?

- Preporučio me je komandir moje čete.

Mora da ste se nekako istakli?

- Nešto ranije bio sam teško ranjen i bio sam upućen na oporavak. Komandir mi je predložio da odsustvo provedem na imanju brata komandanta našeg bataljona - čovek je bio mobilisan, a žena mu je iščekivala četvrto dete. Tamo sam vodio računa o svemu i ona me je lepo nahvalila. Komandant me je posle pozvao i upozorio da moram jako da pazim i ne upadnem u nepriliku, jer idem u najuže Hitlerovo okruženje.

Kuda su vas uputili?

- U firerov stan u staroj rajhskancelariji. Bili smo telohranitelji, ali kada nije bilo posla, ispomagali smo: raznosili smo novine i depeše ili sprovodili posetioce, poput Geringa, do Hitlera. Svi su tada želeli da znaju kako se on oseća, ima li nekoga kod njega i tako to.

Sećate li se prvog susreta sa Hitlerom?

- Dvanaest dana kasnije pozvao me je glavni ađutant Vilhelm Brikner i ispitao: odakle sam, kako sam bio ranjen i slično. Onda je otvorio vrata i iza je bio Hitler. Ušao je sa nekakvim pismom u ruci. Bili smo i kuriri. Bilo mi je vruće, bilo mi je hladno, bilo mi je svakako. Hitler je Briknera pitao odakle sam i on je odgovorio da sam iz Šleske. Hitler je rekao: “Ovaj mladić bi mogao odmah nešto da učini za mene. Pošaljite ovo pismo mojoj sestri u Beč.”

Jeste li bili obučavani za telohranitelja?

- Nisam. Samo su nam naredili da ne budemo previše grubi prema narodu koji želi da se približi Hitleru. Starije kolege su nas upozoravale da šef vidi takve stvari i da to može da ga naljuti.

Mnogi koji su se susreli sa Hitlerom pričali su o nekakvom njegovom hipnotičkom dejstvu. Jeste li vi nešto osetili?

- Ne, baš ništa. Bio je običan čovek.

Od kada ste radili na njegovoj telefonskoj centrali?

- Od samog početka. Još pamtim naš broj u bunkeru: 120050.

Jeste li slušali njegove razgovore?

- Da, morali smo da regulišemo tonalitet: kada je neki glas bio previše jak, utišavali smo ga i obratno. Kao kod radija.

Možete li da se setite, je li Hitler nekada telefonom razgovarao o holokaustu?

- Ne. Tokom moje službe o tome se nije pričalo u najužem Hitlerovom okruženju. Ja sam o tome čuo tek u zarobljeništvu posle rata.

Bili ste prisutni februara 1945. kada se Hitler preselio u bunker.

- S početka se, kada su oglašavali kraj uzbune, vraćao gore, u svoj stan. Dole je zaista bilo kao u betonskom kovčegu. To nije bio stambeni bunker, bile su to ćelije. Kasnije je ostajao dole.

Jozef Gebels je u predbunkeru 22. aprila 1945. ubio svoje ženu i decu. Kada ste shvatili da će deca biti ubijena?

- Zapravo tek kada je gospođa Gebels počela da ih priprema za smrt.

Je li iko pokušao da je spreči?

- Sećam se da sam ispijao čašu vina sa Hanom Rajč (ženom-pilotom, prim.) i Gebelsovim poslužiteljem. Tada je prošla gospođa Gebels sa decom i Rajčova je rekla: “Gospode bože, gospođo Gebels, ako treba i 20 puta da uzletim, deca ne smeju ostati ovde.” Iz predbunkera su došle još dve žene i ubeđivale je, ali ona je rekla: “Ne, gospođo Rajč, deca ostaju ovde.”

Šta je bilo dalje?

- Kasnije su deca ponovo sišla, odevena za spavanje i očešljana. Ja sam još radio u centrali. Onda je gospođa Gebels ćutke otišla sa njima. U neko doba naišao je dr Nauman (Verner Nauman je bio državni sekretar u Ministarstvu propagande) i rekao: “Gospodine Štumfeger (Ludvig Štumfeger je bio Hitlerov lekar), dajte im nešto da popiju, neki sok.” Onda je rekao da se on - pokazavši prema Gebelsu - pitao, deca bi odavno otišla iz bunkera.

Jeste li još videli gospođu Gebels posle ubistva dece?

- Da, ona je sišla u njihove prostorije i, ostavivši otvorena vrata, počela da ređa karte.

Je li pokazivala ikakva osećanja?

- Bila je u suzama. Gebels je onda otišao k njoj, ali nije je zagrlio ili tako nešto. Samo je posmatrao kako ređa pasijans. Možda sat ili sat i po, ne znam više.

Verujete li da je Magda Gebels sopstvenim rukama ubila svoju decu?

- Nauman mi je rekao da je to učinio dr Štumfeger.

Kako ste vi izašli iz bunkera?

- Na kraju nas je dole bilo malo i odnosi su bili manje ili više prijateljski. Rekao sam Gebelsu: “I ja želim da odem odavde.” On je u neko doba odgovorio: “Tja, znali smo kako da živimo, sada ćemo znati kako da umremo. Možete da idete.”

Niste daleko dospeli.

- Pošao sam tunelom podzemne železnice, od stanice Kajzerhof. Tamo sam sreo Lingea i druge iz bunkera. Bombe su probile plafon tunela i Rusi su kroz otvore stalno ubacivali ručne granate. Ipak smo svi stigli do stanice Šćećin. Tamo smo kroz otvor za ventilaciju čuli nemačke glasove i odlučili da izađemo gore. To gore jesu bili naši, ali već zarobljeni i Rusi su nas odmah pohvatali.

Kako su Rusi saznali da ste služili u firerovom bunkeru?

- U zarobljeničkom logoru sreo sam Hansa Baura, glavnog Hitlerovog pilota. NJemu su upravo amputirali nogu. Malo sam ga negovao. A onda je naređeno da ga prebace u jednu vojnu bolnicu u Moskvi i on me je pitao: “Miš, hoćete li ostati uz mene? Smem nekoga da povedem da me prati.” Tako su nas obojicu odveli u Moskvu, ali ne u bolnicu, nego u Lubjanku (centralu tajne policije). Tamo je počelo ispitivanje. U nekom trenutku, Baur je rekao: “Pitajte mog pratioca, on to bolje zna od mene.” Onda sam ja došao na red.

Šta su istražitelji hteli da znaju?

- Sve. Šta se dole dešavalo. Prvo je ispitivanje bilo normalno. Kasnije, nedelju dana svake noći su me najstrašnije mučili. Rusi su mislili da je Hitler imao dvojnika i nisu mi verovali.

Koliko ste bili u sovjetskom zarobljeništvu?

- Skoro devet godina.