Sporni spis i sporni pisci

Ovoga leta na stranicama NIN-a objavljeno je više tekstova prof. Radivoja Radića o naučnoj vrednosti radova pojedinih amatera koji su se latili istorijskih istraživanja (Slobodan Jarčević, Jovan Deretić, Radomir Đorđević) u nameri da pokažu kako je srpski narod svesno varan od takozvane nordijske škole, odnosno srpskih istoričara. Možda su čitaoci NIN-a stekli utisak da je prof. Radivoje Radić zapravo Don Kihot, budući da su kolege istoričari tokom trajanja polemike u NIN-u, mirno stajale po strani. S jedne strane to je i razumljivo, jednostavno nisu želeli da troše reči diskutujući o stvarima koje su njima savršeno jasne i o kojima zapravo i nema šta da se raspravlja. Budući da je rasprava otišla predaleko, i da pseudoistoričari očigledno nisu ništa naučili iz Radićevih tekstova, prinuđen sam da dodam nekoliko obola na tas u korist prof. Radića. Uzgred, bojim se da je izazov smetenjaka koji se predstavljaju kao stručnjaci za srpsku istoriju, izazov struci, a ne pojedincima iz istorijske nauke. Zarad struke, dakle, prisiljen sam da napišem ovih nekoliko redova, a ne iz želje da polemišem sa gospodom Jarčevićem, Deretićem ili Đorđevićem.

Teorijama pseudoistoričara najviše smeta spis cara Konstantina Porfirogenita, u nauci poznat kao De administrando imperio (DAI), a nastao 948/949. godine. Čitajući tekstove Deretića i njegovih sledbenika, uočio sam da oni smatraju da je taj spis napisan na latinskom jeziku, da je nastao u XVI veku, i da je srpska istorija sadržana u njemu zapravo falsifikovana u Vatikanu. Navedeni stavovi pseudoistoričara naveli su me na zaključak da oni nikada nisu ni videli pomenuti rukopis, pa bi bilo poučno, istine radi, napisati nekoliko redaka o samom rukopisu.

De administrando imperio sačuvan je u četiri rukopisa. Tri rukopisa sadrže kompletan tekst, dok je u četvrtom sačuvan samo deo. Kako je uobičajena praksa da svaki rukopis ima svoju signaturu, tako je imaju i ova četiri rukopisa. Codex Parisinus gr. 2009, Codex Vaticanus-Palatinus gr. 126, Codex Parisinus gr. 2967, Codex Mutinensis gr. 179.

Najstariji rukopis je Codex Parisinus gr. 2009 i pisan je grčkim jezikom. Na kraju teksta nalazi se kratka rečenica kopiste: “Knjiga cezara Jovana Duke, pisana rukom njegovog sekretara Mihaila.” U vizantijskim izvorima mogu da se nađu podaci o cezaru Jovanu Duki u razdoblju 1059 - 1981. godine, pa tako je sasvim lako odrediti približno vreme nastanka ovog prepisa.

Koristeći ovaj najstariji rukopis, nastao je sledeći prepis poznat pod signaturom Codex Vaticanus-Palatinus gr. 126, koji je sačinio poznati humanista poreklom sa Krfa, Antonije Eparh (1491 - 1571). Uzgred, i ovaj rukopis je pisan grčkim jezikom, a u Vatikan je dospeo tek 1623. godine.

Codex Parisinus gr. 2967 je nastao između 1509. i 1529. godine, a kao predložak je poslužio Codex Vaticanus-Palatinus gr. 126. Da li uopšte treba trošiti reči i reći da je i ovaj rukopis sačinjen na grčkom jeziku?

Najzad, Codex Mutinensis gr. 179 prepisao je Andrea Darmari između 1560. i 1586.

Pošto je više nego jasno da su sačuvani rukopisi DAI pisani grčkim jezikom, postavlja se pitanje kako su pseudoistoričari zaključili da je on zapravo pisan na latinskom. Izgleda da je problem u sledećem. Naime, sva docnija izdanja DAI, posle onog iz 1611. godine, imala su pored grčkog originala i latinski prevod - npr. Bandurijevo izdanje iz 1711, Minjeovo iz 1864, Bekerovo iz 1840. Jezik nauke je u vreme izdanja ovih rukopisa bio latinski, pa su priređivači pokušali na taj način da grčki tekst približe što većem broju stručnjaka. Naravno, nisu uspeli da ga približe Jarčeviću, Deretiću ili Đorđeviću, iz prostog razloga što oni ne znaju latinski.

Pošto smo utvrdili kada je nastao latinski tekst DAI, ostaje da zaključimo kako pomenuta gospoda, perjanice pseudoistoričarske škole, nikada u rukama nisu držala nijedno izdanje DAI, jer bi u protivnom mogla da uoče kako je pola stranice pisano grčkim alfabetom, a druga polovina latinicom. Izgleda da su oni čitajući literaturu naišli na citate iz DAI na latinskom jeziku, pa su otuda pomislili da je delo i pisano na tom jeziku. Shodno ovome, oni nikada nisu ni pročitali čitavo delo Konstantina Porfirogenita, pa samim tim i ne mogu da daju svoj sud o njemu.

Dr Tibor Živković, direktor Istorijskog instituta SANU