U senci sporedne uloge

U poslednjoj sceni, pošto je, do nekog sledećeg filma, ubijen najslavniji vampir na svetu, grof Vlad Drakula, i pošto je ubijena glavna junakinja, prisustvujemo, negde na obali Jadrana, spaljivanju njenih posmrtnih ostataka. Bacimo li pogled ka pučini (kad ga tamo usredsredi objektiv kamere), vidimo monstruozno biće koje je stvorio doktor Viktor Frankenštajn kako, na splavu, grabi ka otvorenom moru. Znajući o kakvom usamljenom veslaču je reč, za nas, gledaoce, ovo je istinski dirljiva scena.

Monstrum doktora Frankenštajna, ne-čovek stvoren po Drakulinoj porudžbini, kao dokaz da Bog nije jedini kreator (čime mu se ne oduzima ni prvenstvo tvorca ni neponovljivost stvaranja čoveka), oličenje je požrtvovanosti i saosećanja, kako nam je pokazano u ovom filmu. Ovaj predobri monstrum, stvoren mimo sveta i bačen u svet, bez krivice je progonjen od ljudi i od vampira: sa slavnim svojim delima i zlom sudbinom, potencijalni je protagonista najpročišćenije tragedije. U završnoj sceni “Van Helsinga”, on vesla ka otvorenom moru, u potrazi za utočištem, gde će, daleko od očiju ljudi, provesti ostatak svoje ljudske sudbine. Bez greha predaka, na izvestan način na sebe preuzimajući ljudske grehe, “Frankenštajn” je, svojom čistotom, bacio senku na ostale ličnosti; zahvaljujući njemu, na kraju filma možemo da zaključimo kako ne stvara toliko Bog dobre osobe, koliko dobre osobe stvaraju Boga.

Glavne ličnosti “Van Helsinga” obremenjene su ili grehom predaka, ili grehovima iz svojih prošlih života.

Van Helsing je tajni vitez Vatikana, svetovno osuđen na prezrenje zbog svojih postupaka, koji, u ime Katoličke crkve, ubija čudovišta i demone.

“Van Helsing” uspeva da objedini priče o najslavnijim čudovištima i vampirima, iskoračujući iz mračnog žanra “strave i užasa” u novi, vedriji, žanr “strave i oduševljenja”.

Stiven Samers nam je pokazao svet vampira poštujući holivudsku tradiciju prikazivanja tog sveta, i to nam je stavio do znanja: tako smo očima gledalaca dvadeset prvog veka, naviknutim na krvoprolića Tarantina i ostalih, gledali, izraznim sredstvima savremene fimske tehnologije, stilizovanu naivnost starih horor filmova. Osim toga, Samers je napravio dobar uvod u glavnu priču, najpre scenom iz 1887. u Transilvaniji, kada Viktor Frankenštajn, u dvorcu grofa Drakule, stvara biće koje nam je poznato upravo pod imenom svog tvorca, i zatim, scenom koja obiluje odličnim humorom, iz naredne, 1888. godine u Parizu (vidimo dopola sagrađen Ajfelov toranj), kada Van Helsing, na zvoniku crkve Notr Dam ubija mister Hajda, darujući mu smrt doktora DŽekila. Nezaboravan je detalj kada monstrum Hajd, u jeku borbe, navlači gaćice koje su mu se smakle.

Iako uloga Frankenštajna nije bila glavna, ona se u filmu nametnula kao najzanimljivija, a to je, možda, i više i iscrpnije (po svojim mogućnostima) od realizacije u glavnoj ulozi.