Mnogo amaterizma

Dvoumila sam se da li uopšte da trošim vreme (ispitni rok je u toku) na pisanje ovog komentara, ali prevagnula je činjenica da gospodin Deretić svojim radovima i teorijama potcenjuje inteligenciju, a naročito zdrav razum široke čitalačke publike. Najbolje je da se odmah na početku deklarišem kao Srpkinja, pravoslavne vere, koja voli i poštuje svoj narod i njegovu prošlost, pa i sadašnjost (mada je to danas nepopularno, danas svi više vole da su nešto drugo, npr. kosmopolite, Evropljani, globalisti, građani).

Nije mi namera da se dičim svojom nacionalnom pripadnošću, jer ljubav prema svom narodu smatram normalnim osećanjem, već da se unapred ogradim od eventualne etikecije da i ovaj tekst piše nekakva produžena ruka Vatikana, domaći izdajnik - strani plaćenik. Naprotiv, ja bih bila ponosna da je gospodin Deretić u pravu, ali argumenti sa kojima on istupa pred javnost braneći svoju teoriju su, u najboljem slučaju, smešni, a realno vređaju zdrav razum svakog Srbina. Istovremeno, gospodin Deretić vređa i nipodaštava osnovne zakone istorijske metodologije, kao i stvaralaštvo i imena prvih srpskih istoriografa.

Naime, gospodin Deretić navodi imena “rođenih istoričara” koji kao ni on, nisu bili školovani za ovaj poziv, a ipak su svojim radom unapredili istorijsku nauku. Time on objašnjava svoju epohalnu ulogu. Međutim, gospodin Deretić prenebregava činjenicu da je pomenuti Ksanto živeo polovinom V veka p.n.e.(!), a domaći istoričari koje je naveo, u pretprošlom veku. Nadam se da je gospodin Deretić svestan vremena u kojem su živeli, i mogućnosti koje su ovi, uistinu značajni, ljudi imali. Podsetiću da je istorijska nauka konstituisana tek u XIX veku, a kritički metod i tehnika u pisanju istorije i dalje su usavršavani uz pomoć nauka u ekspanziji: arheologije, etnologije, filologije i drugih. Sasvim je jasno zašto Ksanto, Herodot ili Ibn Haldun nisu ni mogli biti školovani istoričari, ali ostaje nejasno zašto se gospodin Deretić u 21. veku upoređuje s njima. Da li onda gospodin Deretić smatra da danas, u 21. veku, operaciju leve srčane pretkomore podjednako dobro (i bolje!) može da obavi travar, koji sebe smatra Paracelzusom, negoli kardiovaskularni hirurg? Svakako, svi se mi iz hobija možemo baviti čime želimo, ali pisanje istorije sa pretenzijom da ostane za večnost nije hobi, već zanat. Ozbiljno pristupiti pisanju bilo kog istoriografskog rada, znači zanatski započeti i dovršiti svoj rad i snositi odgovornost za svoje zaključke i teorije.

Nedopustivo je baviti se istoriografijom kao granom retorike i lepe književnosti, jer ona to odavno nije. Istoriografija ne služi (odavno!) da bi se veličala bilo čija prošlost, već da se ona rasvetli i ozbiljnim činjenicama dođe do ideala svakog istoričara - istine. Gospodin Deretić svojim pristupom pisanju istorije, može da zavredi samo prostor u magazinu “Čudo” ili nekom sličnom, ali ne i u ozbiljnim naučnim publikacijama.

Petrović Jelena, student, Beograd