Kremlj objavio totalni rat

Beslan je Kremlju otvorio oči, a mnogima usta, pa se sada bez okolišenja otkriva da inače izdašna materijalna i finansijska pomoć federalnog centra Čečeniji nije imala nikakvog efekta. “Činovnici treba da znaju da se u Čečeniji ništa nije uradilo, ma koliko para da se za nju izdvaja. Nije izgrađena ni jedna škola, nijedna nova bolnica” - tvrdi biznismen i političar iz kruga moskovskih Čečena Malik Sajdulajev, koji je ocenio da je “sve što se dogodilo u Beslanu direktna posledica slepe politike prema Severnom Kavkazu”. Ako bi se pretpostavilo da je oštrina ovog kritičara Kremlja (u Moskvi se zna na koga misli kad kaže “činovnici”) delom posledica njegove povređenosti, s obzirom na to da mu je oduzeto pravo učešća na nedavnim vanrednim predsedničkim izborima u Čečeniji, iz izjava ostalih učesnika iz njegovog kruga na simpozijumu posvećenom budućnosti ove severnokavkaske republike, može se zaključiti da se Kremlj svih ovih godina zadovoljavao fasadom iza koje se čečenska stvarnost nije nimalo menjala nabolje.

Uspešni biznismeni i čečenski političari u Moskvi ocenjuju da je potreban radikalan zaokret u politici prema Severnom Kavkazu. Oni su, prvo, direktno pozvali ruske vlasti da prihvate pregovore sa Aslanom Mashadovom; drugo, upozorili su da predsednički izbori i pobeda “kandidata Kremlja” Alua Alhanova “ne rešava sve probleme” kad je reč o stabilizaciji situacije u Čečeniji i, treće, čvrsto veruju da pravo i trajno rešenje čečenskog pitanja i problema separatizma na celom Severnom Kavkazu, “ne zavisi od raznih kozmetičkih rešenja već samo od volje predsednika”.

Malo je verovatno da Kremlj nije znao da situacija u Čečeniji nije ništa povoljnija nego ranije, uprkos tome što je strategijsko opredeljenje da se obnovom ekonomske baze sužava baza podrške koju teroristi uživaju među stanovništvom. Pa ipak, iako je Čečenija na prvom mestu na listi svih regiona Rusije po visini federalnih dotacija po stanovniku, nije dalo željene efekte, jer politika centra nije uzela u obzir druge činioce.

Bivši dugogodišnji načelnik uprave Generalštaba ruske armije za međunarodne odnose, sada potpredsednik Akademije za geopolitičke probleme Leonid Ivašov optužio je Kremlj za “nesposobnu kriminalnu politiku” jer, kako kaže, “unutrašnja politika Rusije stvara uslove za teror, a njena spoljna politika provocira islamski teror na teritoriji Rusije”. Ova teška optužba na račun unutrašnje politike svodi se na to da se “socijalna baza terorizma (ljudi žrtve raznih nepravdi, ljudi upropašćenih života, ljudi koji nemaju posla, nemaju sredstva za obrazovanje, ljudi koji nemaju normalan život) ne smanjuje”, jer na Severnom Kavkazu 70 odsto ljudi nema posao i posredno potvrđuje neefikasnost finansijske pomoći iz centra koja ne dolazi u prave ruke, jer se razliva različitim kanalima na razne strane, sve do samih glavara separatista.

Oni ruski političari koji potiču iz severnokavkaske sredine ili su u karijeri dugo s njom bili povezani, ukazuju, međutim, da je “Kavkaz svet za sebe koji zahteva posebna, tanana rešenja”. Senator Erik Bugulov, koji u Savetu Federacije, gornjem domu ruskog parlamenta, predstavlja izvršnu vlast Severne Osetije, smatra da se Moskva “šablonski odnosi prema Severnom Kavkazu”, jednako kao i prema drugim regionima Rusije i ocenjuje da je to velika greška i “mina usporenog dejstva”.

Nasuprot ovakvim stavovima, moskovske medije je zapljusnuo talas mišljenja prema kojima se “s teroristima više ne sme cifrati”, da Rusija treba da prekine sa “trošenjem energije da bi ubedila sebe i svet da se Čečenija vratila u ustavne okvire” i da je krajnje vreme da pristupi “realizaciji starog dobrog principa: ako neprijatelj odbija da se preda - uništi ga!” “Izvestija” je objavila mišljenje da “ruski narod mora da shvati da više ne sme da se blagonaklono odnosi prema teroristima i njihovim pomagačima i simpatizerima” i da je “odgovarajući protivudar neizbežan”. Kazna mora da stigne ne samo teroriste već i “ljudi koji su rodili te izrode”. Sličan predlog je potekao i iz Čečenije: vicepremijer Ramzan Kadirov, sin predsednika Ahmada Kadirova, pogunulog u eksploziji podmetnute bombe devetog maja na stadionu u Groznom, smatra da kažnjavanju treba da podležu ne samo izvršioci terorističkih akata već i njihovi pomagači, uključujući “rodbinu koja bojovnicima (pripadnicima tzv. nelegalnih oružanih formacija) obezbeđuje sve što im je potrebno”.

Teroristički napad na osnovnu školu u Beslanu je, međutim, uneo novu dimenziju u antiterorističku strategiju Rusije. Prvobitna verzija, prema kojoj su napad planirali i organizovali Aslan Mashadov i Šamil Basajev unekoliko je revidirana i kao organizator se navodi samo Basajev, odnosno smatra se da je on smislio i naredio upad bez znanja Mashadova. Navodno je, prema izjavi bivšeg predsednika Ingušetije Ruslana Auševa, koji je prvi stupio u pregovore s teroristima, specijalno za ovu priliku izvučen iz političkog mrtvila, Mashadov i njegov predstavnik u Londonu Ahmad Zakajev kategorički su tvrdili da osuđuju napad. Mashadov je, navodno, bio spreman da se lično pojavi u Beslanu, da izdejstvuje oslobađanje talaca, pod uslovom da mu Moskva obezbedi koridor i garantuje bezbednost. To je izostalo jer je pre utanačenja tog dogovora usledio tragični rasplet. Ta tanka linija podele u vrhu čečenskih separatista trebalo bi da predstavlja “novu dimenziju”. To da Basajev deluje “sam”, bez znanja Mashadova, nije ništa novo. I svoj prvi veliki “podvig”, upad u Buđonovsk, juna 1995, izveo je bez znanja tadašnjeg lidera otcepljene Čečenije DŽohara Dudajeva. Taj “stil” je, u stvari, deo terorističke prakse, upravo da bi se izbeglo curenje informacija i malo je verovatno da se iza toga krije rascep u vrhu čečenskih ekstremista. I Mashadov i Basajev neprestano ponavljaju da je nezavisnost Čečenije krajnji cilj njihove borbe, a Basajev tvrdi da će nastaviti rat protiv Rusije čak i ako bi se svi Čečeni na referendumu izjasnili za povratak u Rusku Federaciju. Istina, u vreme kad je polovinom 90-ih prošlog veka izgledalo da Kremlj može da se sporazume sa Mashadovom, Basajev je zapretio da će mu pobiti celu porodicu ako se prikloni Rusima.

Pre će biti da se ta navodna podela svodi na podelu uloga, da njih dvojica, zbog međunarodne javnosti i radi očuvanja blagonaklonog odnosa zapadnih zemalja prema njihovoj “borbi za nezavisnost”, igraju “dobrog i lošeg policajca”. Možda su neki u Moskvi na to naseli i poverovali da Kremlj treba da pregovara s Mashadovom, kao što savetuju predsedniku Putinu, ali je malo verovatno da bi ruski lider, posebno posle Beslana, mogao da na to i pomišlja. Uostalom, Moskva ne odustaje od zahteva da joj zapadni partneri izruče predstavnike i emisare “nezavisne Ičkerije”. Predsednik Putin je zaključio da je serija terorističkih zlodela tokom krvavog leta, zaključno sa napadom na školu u Beslanu, deo plana nekog od centara međunarodnog terorizma koji je finansirao svaku od tih akcija, a da su Basajev i njegovi teroristi i šehidke samo izvršioci, plaćenici.

To što zvaničnici u Moskvi više ne koriste floskulu “antiteroristička operacija” na Severnom Kavkazu, već govore o ratu protiv terorizma, prvi je znak da će Rusija ubuduće drukčije delovati na tom nevidljivom frontu.U prvom obraćanju naciji, i sam, kao i ona, u grču emocija posle tragedije u Beslanu, i ponovo, pre deset dana, u četvoročasovnom razgovoru sa učesnicima foruma “Rusija na razmeđi vekova” (zapadnim politikolozima, političarima i novinarima koji izveštavaju iz Rusije), Putin je označio tri pravca glavnog udara u totalnom ratu protiv terora. Prvi obuhvata likvidaciju inostranih centara antiruske terorističke kampanje. Pošto se teroristička agresija protiv Rusije u velikoj meri finansira i koordiniše iz inostranstva, Moskva ima puno pravo da primeni silu i izvan svoje teritorije. Prvo je načelnik Generalštaba Jurij Balujevski, a za njim ministar odbrane Sergej Ivanov najavio spremnost ruske armije da nanosi preventivne udare na baze terorista “ma gde se one nalazile”. “Preduzimaćemo sve mere da bismo likvidirali baze terorista u bilo kojem regionu sveta” - izjavio je Balujevski posle susreta sa glavnokomandujućim zajedničkih snaga NATO u Evropi, američkim generalom DŽemsom DŽounsom.

Preventivni udari, u stvari, nisu novina, jer je ministar Ivanov još oktobra prošle godine naveo da dokument o aktuelnim zadacima oružanih snaga (koji je pripremila radna grupa sa tada zamenikom načelnika Generalštaba Balujevskim na čelu) sadrži takvu mogućnost, ali je dodao da će se odluke o takvim operacijama donositi “posle usaglašavanja dejstava Rusije sa zemljama na čijoj se teritoriji nalaze baze terorista”. Drugi predviđa reviziju antiterorističkog zakonodavstva. Pošto mnogi zakoni, bilo da se direktno odnose na borbu protiv terorizma i ulogu i ovlašćenja organa bezbednosti, “nisu savršeni” ili čak ograničavaju mere koje su u drugim zemljama legalizovane, predviđaju se korenite promene. Cilj je da čitav sistem bezbednosti, na svim nivoima, a posebno na lokalnom, uključujući osnivanje novih službi, bude efikasniji, da se mogućnost ponavljanja Beslana svede na što je mogućno manju meru. Treći se tiče doterivanja političkog sistema za koji se kaže da je danas “apsolutno neadekvatan realnostima savremenog sveta”. Kakve će se sve promene predvideti i sprovesti, još nije potpuno jasno (ali se već govori o izmenama u izbornom zakonu, prelasku sa neposrednog biranja gubernatora na izbor u regionalnim parlamentima).

Verovatno je da će i na ovom pravcu problemi bezbednosti dobiti nova rešenja, uključujući reorganizaciju nekih delova sistema bezbednosti, pre svega Ministarstva unutrašnjih poslova koje sada ima više od milion i po ljudi. Za svoje federalne snage bezbednosti (tajna policija, obaveštajna služba i lična zaštita prvog ešelona političara i funkcionera) Rusija godišnje iz budžeta izdvaja 53 milijarde rubalja (oko milijardu i po evra). Verovatno je da će budžet odrešiti kesu, čak i u slučaju smanjivanja sastava pojedinih službi i ministarstava sile, jer je već proglašeno da će biti efikasniji sa manje ljudi bolje plaćenih.

Najavljujući te promene, predsednik Putin je objasnio naciji da svako treba da preuzme svoj deo odgovornosti za opštu i sopstvenu bezbednost. Za razliku od nekih svojih savetnika, on veruje da je moguće postići solidniji sistem bezbednosti bez ograničavanja ljudskih prava. A kao ohrabrenje onima koji strepe da će mere bezbednosti biti u koliziji sa ljudskim pravima, dodao je da Rusija, da bi postala jaka i bezbedna, ne treba da se boji da dejstvuje, baš kao što i priliči velikoj državi, da bi se obračunala sa unutrašnjim i spoljnim neprijateljima, uvažavajući prava i interese sopstvenog naroda.