Menadžeri nemačke krize

Radni sud u Štutgartu bedu organizuje efikasno. Dole je mesto gde se primaju podnesci. Tu otpušteni mogu podneti žalbu tipiziranog sadržaja. “Otkaz je socijalno neopravdan”, glasi jedna od standardnih rečenica.

Na gornjim spratovima su sale za zasedanja. Tu se sastaju otpušteni i njihovi poslodavci na ročištima za poravnanje. To traje dobrih petnaestak minuta. Posle kojih je radni vek za mnoge završen. Za sva vremena.

Utorak je, 10 sati, sala 508. Na vratima je zalepljen novinski članak “Poplava žalbi veka - sudije za radne sporove šalju SOS signal”. Sudija Karin Hofher upravo je okončala slučaj jedne prodavnice igračaka. Sledi jedan menadžer firme Sondž. NJegovo odeljenje je ukinuto zarad smanjenja troškova. Do kraja septembra i - gotovo. Pravnici seire nad njegovim radnim mestom. Šta tačno radi neko ko se bavi “navigacijom” i “interakcijom”? Čovek tiho priča o “obezličenju” i da “nije tako lako” naći novo radno mesto.

Prodavnica igračaka, Sondž, a zatim jedna građevinska firma, jedna fabrika boja i daljih 14 firmi. “Postajemo radnici na traci”, kaže Karin Hofher. Ona izgleda tako mladalački dinamično angažovana poput TV-sudija na RTL-u. Uostalom, njena stvarnost bi na televiziji garantovano tukla sve rekorde gledanosti. Jer, Hofher i njene kolege su menadžeri nemačke propasti. Oni su sudije i računovođe koji raskidaju radne odnose i za nekoliko sekundi obračunavaju otpremnine. I prilično su preopterećeni.

Privredna kriza se pobrinula za visoku konjunkturu u njihovim prostorijama. Samo u Štutgartu, trećem po redu za radne sporove u Nemačkoj, broj žalbi je tokom poslednje tri godine porastao za 43 procenta, na preko 20 hiljada. Treba li, dakle, Republici manje zaštite od otkaza, kako su već zahtevali šef parlamentarne frakcije CDU Fridrih Merc ili CDU-premijer Donje Saksonije Kristijan Vulf? Da li bi to dobro činilo privredi? Da li bi firma, koja bi lakše mogla da izbacuje napolje, brže opet zapošljavala? Zar države kao što je Danska, gde je Hire&Fire jednostavnije, nemaju znatno niže stope nezaposlenosti?

U stvari, teško je čak i u okviru EU porediti modele pojedinih država. Za svaki politički pravac ima primera za i primera protiv. Jasna povezanost između radnog prava i nezaposlenosti jedva da bi se mogla uspostaviti.

Činjenica je, međutim, i sledeće: radnici i službenici, koji otkaz dobijaju kao tehnološki višak, u gomilama se obraćaju sudu. Jer ne vide nijedan drugi izlaz. I zato što Agencija za zapošljavanje tako hoće. Jer ko se sa poslodavcem poravna bez sudije, rizikuje da mesecima ne dobije naknadu za nezaposlenost. Pri terminima za poravnanje kod Karin Hofher, za stolom, ali nevidljiva, sedi i socijalna država. Tako je nemački radni sud postao bina tržišta rada na kome se tradicionalno raspravlja o zaštiti radnika. Ali je težište sada pomereno. U međuvremenu se i poslodavci osećaju ugroženim.

Pažnja je usmerena na posrnule srednje firme koje ne mogu ili neće da isplate otpremninu. Na velike firme koje su svoju proizvodnju preselile u inostranstvo. Na zanatlije na izdisaju. A među svima njima - otpušteni.

U bolja vremena oni su se ovde natezali oko visine otpremnine i oko dobre preporuke. A sad je reč o egzistenciji i opstanku. Žalioci hoće pošto-poto da zadrže svoje radno mesto, kaže Hofher. Oni ne vide alternativu i žale se da bi ostali na poslu čak i u slučajevima kad bivša firma više ne može da ih plaća i klima je tamo zatrovana.

I još nešto se promenilo. Ako nema perspektive, poslednji susret postaje generalni obračun sa firmom, šefom, tržištem rada. U igri su sredstva za život, dostojanstvo, poštovanje. Od sudija se zahteva da budu terapeuti. “Mnogi žele da ispričaju celu svoju istoriju, da olakšaju dušu”, kaže Hofher.

Erhan Eldemir, na primer, vozio je 19 godina viljuškar kod proizvođača prozora, firme NJeru. NJeru je ukinuo Eldemirovo radno mesto i još nekoliko desetina drugih. Inače bi ceo pogon morao da bude preseljen u istočnu Nemačku, saznao je on od svojih pretpostavljenih. Advokat ga je uljuljkivao u nadi da je otkaz nezakonit. Na sudu je sve završeno brzo. Ukoliko se odmah ne saglasi, dobiće još manje novca, objašnjeno mu je. “To je bila velika drugorazredna komedija”, kaže Eldemir.

Advokatska kancelarija “Kasper, Knake, Vonterlin i partneri” nalazi se na jednom štutgartskom brežuljku, samo nekoliko taksi-minuta od Suda za radne sporove. Ovde radi doktor pravnih nauka Frank Han. On trenutno ima pune ruke posla. “Za nas stručnjake za radno pravo konjunktura je pozitivna”, kaže on. Što opet znači da je za njegove klijente konjunktura prilično loša. Na primer, za firmu “Solo” iz Zindelfingena.

Firma pripada porodici Emerih. Sin Roland je u fabrici snimio svoje prve filmčiće. Kasnije je u Holivudu sa filmovima kao što je “Dan nezavisnosti” i “Dan posle” zaradio preko milijardu dolara. Junior se, dakle, razume u katastrofe. Otpušteni iz firme “Solo” smatraju da bi Roland Emerih trebalo da spase firmu. Han to priča i smeje se.

Štutgart je srce uzorne pokrajine. U prošlosti ovde gotovo i nije bilo otpuštanja zbog tehnoloških viškova. Stopa nezaposlenosti je niža nego drugde. “Porše” i “Mercedes” još su ponos regiona. Ovde bi trebalo da bude manje žalbi.

“Mi smo seizmograf privredne situacije”, kaže Johanes Peter Franken, već 26 godina sudija za radne sporove, a danas predsednik Pokrajinskog suda za radne sporove u Baden-Virtembergu. Franken je osamdesetih godina preživeo propast jugozapadne nemačke tekstilne industrije, a kasnije i krizu građevinarstva. Inače se nije mnogo toga dogodilo. Otkaz, dobra otpremnina, a onda novi posao - tako je ranije išlo i kod starijih od 50 godina, kaže Franken.

(Spiegel)